Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GNEV ZBOG NAGRADE SREBRENIČKIM MIROVNIM TRUPAMA

Odluka holandskog ministarstva odbrane, da se vojnicima koji su 1995. bili angažovani u Srebrenici dodeli ordenje, izaziva proteste u Holandiji i Bosni.
By Caroline Tosh
Nakon što je holandske vojnike koji nisu uspeli da spreče srebrenički masakr odlikovala njihova vlada, grupe preživelih su ove sedmice demonstrirale pred holandskim parlamentom u Hagu, kao i u Sarajevu.



Demonstracijama je bila praćena i sama svečanost dodeljivanja priznanja, održana u vojnoj bazi u Asenu (severna Holandija), gde su učesnici protesta razvili transparent dug 60 metara, sa spiskom imena 8,106 muškaraca i dečaka, koja su i pročitana pred okupljenima.



Odlikovani vojnici, bivši pripadnici Trećeg Dačbata, bili su u julu 1995. – kada se desio napad srpskih snaga koje su potom počinile masovne egzekucije – raspoređeni oko zaštićene enklave UN-a.



„Ono što će vam danas biti uručeno jeste jedan poseban simbol kao vidljivo priznanje . . . da ste u Srebrenici imali veoma težak zadatak“, rekao je holandski ministar odbrane Henk Kemp (Henk Kamp) u govoru održanom pred 500 bivših pripadnika mirovnih trupa, u bazi gde su im uručene medalje.



Dodao je i da njegova vlada takođe želi da „prizna činjenicu da je Dačbat godinama nepravedno smatran odgovornim za događaje u enklavi“.



Bivši komandant Dačbata, Tom Karemans (Thom Karremans) – koji je u Srebrenici snimljen prilikom nazdravljanja komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću – bio je, kako se navodi u izveštajima, prvi koji je primio medalju.



No, masovni protesti koji su pratili ovu kontroverznu dodelu priznanja služe kao upozorenje da postojeće rane nisu zalečene ni 11 godina nakon srebreničkog masakra, počinjenog na vrhuncu žestokog bosanskog sukoba, koji je trajao od 1992. do 1995.



Posmrtni ostaci više hiljada žrtava još uvek se iskopavaju iz masovnih grobnica, nakon najtežeg masakra koji je nad civilima u Evropi počinjen nakon Drugog svetskog rata, a koji je u jednoj presudi Haškog tribunala, donetoj 2000. godine, proglašen genocidom.



Pominjani istočnobosanski gradić je za bezbednu zonu UN-a bio proglašen u aprilu 1993., nakon što je za dlaku izbegao osvajanje od strane vojske bosanskih Srba.



No, 850 lako naoružanih pripadnika holandskih mirovnih trupa – koji su u sklopu Zaštitnih snaga UN-a (UNPROFOR) bili poslati da štite stanovništvo koje je, zbog priliva izbeglica sa okolnih područja, naraslo na preko 30,000 – nisu bili prikladno opremljeni.



I tako je 11. jula 1995. 1,500 vojnika bosanskih Srba zauzelo enklavu, odvozeći „vojno sposobne“ bošnjačke muškarce i dečake na masovna pogubljenja.



Padu Srebrenice prisustvovalo je oko 450 pripadnika Dačbata, pri čemu su neki od njih – ne znajući šta će se dogoditi – vojsci bosanskih Srba navodno pomagali pri razdvajanju muškaraca i dečaka od njihovih porodica, pre no što su odvezeni i poubijani.



Nekoliko istraga oslobodilo je Dačbat krivice za događaje koji su doveli do masakra.



A izveštaj Holandskog instituta za dokumentovanje rata (Netherlands Institute for War Documentation, NIOD) – koji je 2002. doveo do masovnih ostavki u holandskoj vladi – okrivio je političare, zbog toga što su vojsku poslali u „nemoguću misiju“.



Holandske snage, navodi se u tom izveštaju, nisu imale mandat da se bore sa bosanskim Srbima koji su napali zaštićenu zonu, niti su pak imale podršku za to.



No, izvesni se analitičari iz Holandije snažno protive ovakvom stavu i tvrde da su holandski vojnici „mogli pokazati više borbenosti“. Viši predavač međunarodnog prava na Univerzitetu u Gronigenu, Andre de Hoh (Andre de Hoogh), poziva se na Rezoluciju Saveta bezbednosti br. 836 i kaže da se njome mirovnim trupama u zaštićenim zonama UN-a kakva je Srebrenica daju jasna zaduženja, ne samo da se brane, nego i da „spreče napad“.



Time im je, po De Hohu, „dato ovlašćenje da preduzmu neophodne mere“ – „uključujući i upotrebu sile“ – u slučaju napada na enklavu. Međutim, one su, kako je rekao, odlučile da to ne učine.



Uprkos tome što je u zvaničnim izveštajima bio pošteđen osude, opkoljeni Dačbat je u medijima proglašen krivim za nemoć, kukavičluk, pa čak i umešanost u događaje u Srebrenici.



Veterani – među kojima mnogi, otkako su se vratili iz bezuspešne misije, navodno pate od posttraumatskog stresnog poremećaja – tvrde da ih štampa nepravično kleveta.



Portparol ministarstva odbrane izjavio je protekle sedmice da su holandske trupe zatražile neku vrstu priznanja kako bi ih se obeštetilo za pretrpljene napade.



„Ovo nije medalja za hrabrost ili za posebne zasluge“, rekao je portparol povodom dodeljivanja medalje – značke sa ugraviranim slovima „DB“ (Dutch Battalion) i rimskim brojem III – nego „priznanje da ih nepravično osuđuju“.



U intervjuu koji je ove sedmice dao IWPR-u, portparol ministarstva odbrane, Rože Vande Vetering (Roger Vande Wetering), ističe kako je Dačbatu nagrada data sa namerom da se pruži „jasna javna izjava da nisu krivi za ono što je tamo krenulo pogrešnim smerom“.



Vande Vetering kaže da holandska vlada razume „snažna osećanja“ koja bošnjačka zajednica gaji spram bezuspešnih mirotvoraca, ali naglašava i da je ona ipak imala „odgovornost prema ljudima koje je poslala u mirovne misije“.



„Moramo ih podržati i kada ne ide kako smo se nadali“, rekao je on.



Nagrade su, međutim, izazvale gnev mnogih krugova.



Britanski nedeljnik Ekonomist (Economist) nazvao je ”provokativnim, pa čak i bezosećajnim“ to što su holandske trupe „odlikovane“.



Sama svečanost je izgleda izazvala i sukob između holandskih vlasti i bosanskog predsedništva, koje je navodno uputilo prigovor holandskom ambasadoru u Sarajevu.



Istovremeno, rođaci žrtava – od kojih su neki, pred haškim Okružnim sudom, podigli tužbu protiv Holandije i UN-a, zbog toga što nisu zaštitili civile u Srebrenici – orden vide kao uvredu upućenu mrtvima.



„Ovo je skandalozna, sramotna i ponižavajuća odluka. Žrtve i njihove porodice su dodatno ponižene i povređene“, kaže Munira Subašić, predsednica sarajevskog udruženja Žene Srebrenice.



„Skoro 10,000 ljudi je ubijeno zbog toga što nisu [holandski vojnici] učinili ništa kako bi zaustavili masakr“, izjavila je ove sedmice za IWPR Kada Hotić, predstavnica Udruženja majki Srebrenice i Žepe.



Hotićeva – kojoj je u masakru stradalo 50 muških rođaka, uključujući muža i sina – kaže kako smatra da holandska vlada nagradu koristi kako bi „obmanula javnost da su oni u Srebrenici učinili sve kako bi zaustavili masakr“.



Predsednik Platforme Bosne i Hercegovine u Holandiji, Dževad Kurić, smatra da je holandska vlada „moralno u krivu“ zbog toga što nagrađuje bivše mirovnjake.



„Misija Dačbata bila je da zaštiti ljude u Srebrenici. Oni to nisu učinili“, rekao je on za IWPR.



On tvrdi da nagrada predstavlja pokušaj holandske vlade da „očisti svoju savest“ za vlastite propuste pri sprečavanju masakra nad civilima.



Kurić je priznao da su se pripadnici holandskih trupa zatekli u teškoj situaciji, ali je insistirao na tome da oni – premda im svakako treba obezbediti terapiju zbog traume koju su pretrpeli – ipak nisu zaslužili nagradu.



No, ovakva reakcija je pogrešna – tvrdi Vibe Arts (Wiebe Arts), istoričar pri Institutu holandskih veterana.



„Nikakva medalja nije dodeljena. Ministarstvo odbrane tvrdi da se radi o simbolu“, kaže Arts, koji je do proleća 1995. i sam služio u Dačbatu.



Smisao ovog gesta nije da oda počast holandskim trupama, već da pomogne javnosti da shvati beznadežnu situaciju sa kojom su se one suočile onog paklenog julskog popodneva kada je enklava pala.



„Mirovne trupe nisu mogle učiniti ništa za Srebrenicu. One su to već tada znale, a sada to zna i javnost“, rekao je on.



Odgovornost za masakr ne smeju snositi holandski mirotvorci, koji „nisu ubili nikoga“, nego bosanski Srbi – ističe Arts.



On upozorava i na to da ovosedmični protesti služe samo za odvraćanje pažnje sa verovatnog organizatora masakra – ratnog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, koji se, kao i Mladić, još uvek nalazi na slobodi, iako ga je Haški tribunal još 1995. optužio za ratne zločine, uključujući i genocid.



„Oni koji protestuju svoju bi energiju trebalo da usmere ka bosanskim Srbima i zatraže Karadžića i Mladića. Vojnici Dačbata su laka meta; vlada to nije“, rekao je on.



Iako su tužioci Haškog tribunala za dotični masakr optužili 20 osoba, izostanak saradnje sa državama na Balkanu doveo je do toga da Mladić i Karadžić još uvek izbegavaju hapšenje.



Ovosedmični prizori gneva pokazali su da rane preživelih nikada neće biti potpuno zalečene ukoliko njih dvojica ne budu izvedeni pred sud zbog navodnog učešća u krvavom masakru koji se odigrao pre 11 godina.



Caroline Tosh i Aleksandar Roknić izveštavaju za IWPR iz Haga.