Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GLEDISTE: Srebrenica - Neunistivost izopacenosti

Srebrenicki masakr, koji se dogodio 50 godina nakon Titovog pokolja antikomunista, pokazuje da je ljudska izopacenost neunistiva.
By IWPR

Proslo je tacno sest godina otkako su pripadnici srpskih jedinica vatrenim oruzjem, nozevima, sekirama i batinama pogubili oko 7,000 Muslimana iz srebrenicke "bezbedne zone" Ujedinjenih Nacija. Mediji rutinski ta ubistva proglasavaju najvecim masovnim ubijanjem u Evropi posle Drugog Svetskog rata. Zapravo je rec o najvecem masakru nakon sto je, neposredno po zavrsetku rata, Tito naredio da se puskama, nozevima, sekirama i batinama pogubi oko 35,000 Hrvata, Muslimana, Slovenaca, Srba, belogardejaca i Kozaka.


Ova dva zlocina, koje razdvaja 50 godina, nekoliko stotina milja i citav kosmos drustvenih, ekonomskih i politickih promena, pokazuju da je ljudska izopacenost trajna. Ta dva zlocina takodje pokazuju dokle su u svom licemernom odnosu spram pocinilaca zlocina spremne da idu vlade Zapadne alijanse, barem onda kada su zrtve siromasni narodi s istoka Evrope.


Slicnosti izmedju ovih masovnih zlocina su upadljive. Skoro sve zrtve su u oba slucaja bili zatvorenici - pripadnici porazene vojske i civili. Neki od njih ucestvovali su u zlodelima. Neki od njih bili su ranjeni i kao takvi dovedeni iz bolnica. Nikome nije sudjeno. Mnogi su umrli vezanih ruku. Ubice su tela zakopale u masovne grobnice.


Britanske trupe u Austriji predale su u ruke ubica izmedju 5,000 i 10,000 zrtava 1945. godine.


Civilni zvanicnici i vojne staresine Ujedinjenih Nacija fakticki su 1995. u ruke ubica predale na hiljade zrtava, nakon sto je Savet bezbednosti prekrsio vlastito obecanje da ce zastititi Srebrenicu. U oba slucaja, zrtve su bile napustene od strane medjunarodnog faktora.


Saveznici su na zatvorenike koje su isporucili Titovim snagama gledali kao na saradnike nacista i ubice; bilo je zaista vise od nekoliko krvnika medju njima. Znatan deo osoblja UN u Bosni, cak i na najvisim polozajima, poistovetio se sa Srbima, gledajuci na Muslimane zarobljene u Srebrenici kao na izazivace nereda, cmizdravce i siledzije; avaj, bilo je nekoliko ubica i lopova medju njima. Ali koja bi normalna osoba, ziveci u bedi necega sto je u stvari koncentracioni logor, okruzena neprijateljima koji su se zakleli na osvetu i zasticena najnepouzdanijim obecanjima, verovala Srbima i Ujedinjenim Nacijama, umesto u zakon dzungle?


Nema nikakve sumnje u to da je Tito 1945. posegnuo za masovnim ubistvima kako bi se obracunao sa najostrijim suparnicima komunista i od njih nacinio zrtvene jarce koji bi sluzili za primer. Njegovi ljudi poveli su hiljade zrtava na mars smrti, tokom koga je svako ko je raspolagao drskom od sekire, kamenom ili pesnicom, mogao utoliti vlastitu zedj za krvlju koja je u njemu narasla za vreme orgije nacionalistickog klanja tokom Drugog Svetskog rata. Nema nikakve sumnje u to da je naredbodavac srebrenickih masovnih ubistava, Ratko Mladic, posegnuo za pogubljenjima kako bi iskorenio i poslednje preostale Muslimane u dolini reke Drine, i to tako sto je igrao na kartu zudnje za krvlju koja je trajala jos od Drugog Svetskog rata i bila uvecana tokom 10-omesecnog perioda 1992-1993, kada su srebrenicki Muslimani nastojali da, od Srba koji su ih morili gladju, otmu sto vise hrane.


Ali na ovom mestu slicnosti prestaju. Niko nikada nije priveo pravdi ubice iz 1945. Nijedan novinar, barem koliko je meni poznato, nikada nije cunjao po sumama i pecinama, tragajuci za kostima zrtava, sve do maja 1990, nekoliko nedelja nakon sto su glasaci u Hrvatskoj i Sloveniji oborili vladu Titovih komunistickih naslednika. Prisecam se prica da je, nakon sto je postao hrvatski predsednik, licno Franjo Tudjman, jedan od Titovih politickih komesara iz 1945, blokirao istragu ubistava zbog toga sto su u njih bili umesani i neki od njegovih najpoverljivijih savetnika.


Nesto vise smisla za pravdu pokazano je u Britaniji, nakon sto je postalo jasno da su Titove snage po kratkom postupku pogubile zatvorenike koje su im predali sami Britanci. "Imali su sve razloge da veruju u to da ce Titovi ljudi sa zatvorenicima postupati grubo", tvrdi Mark Viler, istoricar koji se bavi ratom u Jugoslaviji. "Ali nisu imali razloga da ocekuju pogubljenja." Britanci su predali zatvorenike pretpostavljajuci da ce oni iziskivati angazovanje jednog dela Titovih trupa i tako ih drzati podalje od italijanskog grada Trsta, kojeg su jugoslovenski komunisti okupirali, da bi zatim odbili da ga napuste.


Odgovor upucen srebrenickim ubicama bio je umnogome drugaciji. Ujedinjene Nacije i njihov tribunal za ratne zlocine pocinjene na tlu Jugoslavije bili su uspostavljeni i na delu; u razgovorima sa zvanicnicima Ujedinjenih Nacija tokom juna 1995, Mladic je vec bio izrazio zabrinutost da bi mogao biti izveden pred njihov sud. Spijunski avioni i novinari locirali su tela mrtvih jos dok su sama ubijanja bila u toku. Uspaniceni Srbi ekshumirali su izvestan broj leseva i potopili ih u Drinu kako bi unistili dokaze, ali su strucnjaci za sudsku medicinu pri tribunalu do sada ekshumirali gotovo 1,900 tela, saznavsi i gde se nalaze hiljade drugih.


Tribunal je protiv Mladica i njegovog politickog gospodara Radovana Karadzica podigao optuznice i time obelezio godisnjicu pada Srebrenice. Drazen Erdemovic priznao je da je bio jedan od dzelata, navodeci pri tom i imena jos nekih srpskih oficira. General Radislav Krstic, koji je navodno organizovao pogubljenja, ocekuje presudu na sudjenju koje se protiv njega vodi. Sada mu se i Slobodan Milosevic pridruzio u Hagu, a tragovi srebrenicke krvi ce mozda biti pronadjeni i na njegovim rukama. Dok su ubistva jos trajala, Lora Silber, predvodnik novinarske ekipe nagradjenog BBC-jevog dokumentarca "Smrt Jugoslavije", zapitala je Milosevica sta se to dogadja u Srebrenici. On je rekao: "Stvari su se malo otele kontroli." Istovetno opravdanje ponudili su i Titovi oficiri za ubistva pocinjena 1945.


S obzirom na to da je Vlada Srbije Milosevica poslala u Hag, cini se da Karadzic, Mladic i ostali begunci provode svoje poslednje dane na slobodi. Oni koji su preziveli Srebrenicu ce, za razliku od onih koji su umakli smrti 1945, mozda i docekati da nekakva pravda sustigne pocinioce ratnih zlocina. Postoje glasine o tome da se pripremaju i akcije hapsenja Karadzica i Mladica. Karadzic navodno boravi u francuskom sektoru Bosne, tamo gde se i javno pojavljivao sve dok, pre pet godina, protiv njega nije podignuta srebrenicka optuznica.


Prema jednoj prici, Mladic se, na dan izrucenja Milosevica, zatekao u Beogradu, okruzen telohraniteljima; drugi kazu da boravi u Crnoj Gori; po trecima je on jos uvek scucuren u svom podzemnom sklonistu u Han Pijesku, odnosno americkom sektoru Bosne. Na svakoj od ovih lokacija, on se fakticki nalazi nadohvat ruke.


Sledeca razlika izmedju 1945. i 1995. ogleda se u nacinu na koji ti dogadjaji bivaju dozivljeni. Prakticno svako ko je na bilo koji nacin povezan sa ubistvima u Srebrenici - izuzimajuci Srbe poput Milosevica i Muslimane poput Alije Izetbegovica - ukljucio se u proces samo-preispitivanja koji je znatno obuhvatniji od onog do kojeg je medju Britancima doslo posle ubistava 1945.


Holandjani se osecaju krivima, dobrim delom i zbog toga sto mnogi njihovi sunarodnici uspostavljaju paralelu izmedju masovnog ubijanja u Srebrenici i masovnog ubijanja holandskih Jevreja za vreme Drugog Svetskog rata. Pripadnici holandskih trupa su, medjutim, prilikom pada Srebrenice, bili ostavljeni na cedilu od strane svojih politickih i vojnih nalogodavaca iz Ujedinjenih Nacija. Holandjani nikada nisu raspolagali sredstvima dovoljnim za zastitu grada i pri tom su, gledano pojedinacno, vise napora ulozili u to da se spreci ulazak Srba, nego vecina Muslimana.


I pored toga, gresaka je bilo: nazdravljanje s Mladicem snimljeno na filmu, unistavanje fotografskog i filmskog dokaznog materijala, neprosledjivanje poziva na vazdusne napade, odgovornost za onesposobljavanje faks-masina. Holandske trupe snimljene su kako sprovode ljude prilikom odvajanja muskaraca od zena. Postoji i potpis na izjavi u kojoj se kaze da je evakuacija iz Srebrenice obavljena po propisu. Sveobuhvatan izvestaj holandske vlade trebalo je da se pojavi u septembru ove godine, ali je odlozen za novembar zbog toga sto se Beograd (citaj: premijer Srbije Zoran DJindjic) ponudio da obezbedi dodatne informacije.


Francuski parlament upravo je okoncao saslusanja radi utvrdjivanja cinjenica, sa otvoreno proklamovanim ciljem pronalazenja odgovornih za sve ono sto je u Srebrenici krenulo po zlu. General Bernar Zanvije, vrhovni komandant snaga UN u trenutku pada grada, svedocio je iza zatvorenih vrata. On je navodno rekao da vazdusne napade koji bi sprecili zauzimanje grada nije naredio zbog toga sto nije bilo nacina da se na terenu utvrde mete. (Prema mojim saznanjima, u pitanju je cista laz.)


"Bezbedne zone" u dolini Drine vezale su ruke citavoj vojnoj misiji UN u Bosni tokom leta 1995; mnogo reklamirane snage za brzo delovanje, poslate kao pojacanje vec uposlenom vojnom kontingentu UN tokom juna meseca, bile su beskorisne sve dok je Mladic bio u prilici da stanovnistvo u "bezbednim zonama" - sa sve osobljem UN koje se u njima nalazilo - tretira kao taoce kad god bi se UN usudile da pokazu i zrnce odvaznosti.


Otuda je lako shvatiti zbog cega su Zanvije i ostali komandanti snaga UN zeleli da Srebrenica bude zauzeta. Zanvije je mogao zatraziti vazdusnu podrsku i tako spasiti grad. On to nije ucinio. Sa znanjem o posledicama te svoje odluke on je prinudjen da odlazi na pocinak svake veceri. Isto vazi i za Jasusija Akasija, najviseg civilnog zvanicnika UN na tlu Jugoslavije u tom trenutku.


U svom izvestaju o Srebrenici, generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Kofi Anan pozvao se na neodgovornost Sveta bezbednosti, koji je ucestvovao u prevari (ta rec je moja, ne njegova) tako sto je Srebrenicu proglasio za "bezbednu zonu" a da nije isporucio i sredstva za ostvarivanje te bezbednosti. "Tragedija Srebrenice vecno ce opterecivati nasu istoriju", kaze se u Ananovom izvestaju. "Glavna pouka Srebrenice lezi u tome da svaki nameran i sistematski pokusaj terorisanja, proterivanja ili ubijanja citavog naroda mora biti odlucno sprecen svim potrebnim sredstvima, kao i nepokolebljivom voljom da se takva politika dovede do svog logicnog kraja.


"Zahvaljujuci greskama, pogresnim procenama i nesposobnosti da se prepoznaju razmere zla sa kojim smo se bili suocili, nismo uspeli da spasemo ljude iz Srebrenice od srpske kampanje masovnih ubistava."


Proteklo je nekoliko decenija pre no sto je iko napisao ista slicno o predaji zatvorenika masovnim ubicama koja se dogodila 1945. (Protiv coveka koji je to ucinio, grofa Nikolaja Tolstoja, povedena je sudska parnica koju je on izgubio.) Otuda danas nema mesta ocajanju; ali ni poverenju.


Danas se, pak, uprkos optuznicama i hapsenjima, novinskim izvestajima i stanju duha, nasa zajednica nacija pretvara da cini nesto kako bi pomogla hiljadama udovica i sirocadi koji su ostali za ubicama. U proteklih sest godina, samo sacica Muslimana se vratila u grad, zahtevajuci da im se vrate kuce i zemljisni posedi. Ni Muslimani koji ucestvuju u lokalnoj vlasti ne mogu boraviti u vlastitim kucama a da sebe ne dovedu u zivotnu opasnost.


Milosevic je od Srebrenice nacinio svratiste za one Srbe koji su ostali bez svojih domova u Sarajevu, zapadnoj Bosni i Hrvatskoj. Samo neki od njih zele da tu i ostanu. U gradu nema posla. Mestom upravljaju mnogi od onih istih nacionalistickih siledzija koji su ucestvovali u naporima da se Muslimani proteraju; prema njihovoj pateticnoj mantri, Srbi su najvece zrtve rata.


Ukoliko bacanje kamena iz gomile pokvari planove 7,000 Muslimana da se godisnjica masakra obelezi putovanjem u Srebrenicu i polaganjem kamena temeljca za spomenik zrtvama, za to ce biti odgovorne upravo te siledzije. NATO i ostale medjunarodne vlasti u Bosni to znaju. Znaju i ko su ti ljudi. Znaju sta su ti krvnici ucinili i kako danas vladaju. I znaju da oni uz pomoc optuznica, hapsenja i ostalih rizicnih mera moraju biti zaustavljeni, pre no sto nas vreme jos jednom suoci s neunistivoscu ljudske izopacenosti.


Cak Sudetic pisao je o ratu u Bosni za Njujork Tajms. Autor je knjige Krv i osveta: Prica jedne porodice tokom rata u Bosni.


1