GLEDISTE: Mogu li u Srbiji biti odrzana sudjenja za ratne zlocine?

Tvrdnja novih vlasti u Srbiji, da su domaci sudovi sposobni da sude za ratne zlocine onoliko koliko i Haski tribunal, otvara pitanje o tome da li su pravni sistem zemlje i njeno sudstvo, uistinu, spremni za tako nesto.

Formalno, srpski bi sudovi trebali biti u stanju da vode takve slucajeve. Sva krivicna dela opisana u Statutu Haskog tribunala - ukljucujuci i ozbiljne povrede Zenevske konvencije iz 1949, krsenje zakona i obicaja ratovanja, genocid i zlocine protiv covecnosti - pojavljuju se, uz izvesna neophodna prilagodjavanja, i u jugoslovenskom krivicnom zakoniku, u okviru 19 zasebnih odredbi. Osim toga, optuzenik ima vece izglede na posteno sudjenje u Srbiji nego u Hagu, buduci da su neka od jugoslovenskih proceduralnih pravila pogodnija za optuzene od onih propisanih pravilnikom Tribunala o postupku i dokazivanju.

Za razliku od Haga, ovde ne postoje zapecacene optuznice; rasprave o zalbama ne vode se pred istim vecem; sudska i kancelarija tuzilastva su odvojene; postoje cvrsce garancije da ce princip, po kome se optuzenom ne moze dva puta suditi za isti prekrsaj, biti postovan; a osobe bezrazlozno zatvorene imaju pravo na obestecenje.

Jugoslovensko sudstvo se od Tribunala razlikuje samo po izvesnom broju odredbi. Po njima je, izmedju ostalog, optuzenicima u Jugoslaviji zabranjen kontakt sa pravnim zastupnikom ili pristup dokazima pre prve pojave pred sudom. Ali po novom zakonu o krivicnom postupku, koji bi uskoro trebalo da usvoji jugoslovenski parlament, ove odredbe bice uskladjene sa medjunarodnim pravnim standardima. Imajuci u vidu sve te pozitivne okolnosti, jugoslovensko sudstvo bi, naizgled, lako moglo obezbediti dovoljno profesionalne tuzioce, sudije i advokate koji bi vodili postupke koji se ticu ratnih zlocina.

Medjutim, neutralni posmatrac morao bi zakljuciti da sudjenja za ratne zlocine u Jugoslaviji ne bi bila preporucljiva. Razlozi za takvu procenu slozeni su i odnose se ne samo na pravni, nego i na psiholoski, socioloski, eticki i politicki sistem u zemlji.

Pre svega, dugotrajan, sistematski pad ugleda i uslova rada sudstva pod prethodnim rezimom, u znatnoj je meri potkopao efikasnost sudova. Povrh toga, vecina sudija i tuzilaca u zemlji izabrani su za vreme vlasti Milosevica - sto je cinjenica koja ozbiljno dovodi u sumnju njihov ugled, nepristrasnost i moralni integritet.

Ovako nepovoljno stanje stvari ovekoveceno je zakonodavstvom koje sudijama ne propisuje nikakav odredjeni mandat. Sve dok se nesto na tom planu ne ucini, ne mozemo ocekivati da se srpski sudovi poboljsaju u bliskoj buducnosti. A kako bi se sprecile predrasude koje bi Milosevicevi ljudi ispoljavali tokom sudskih potupaka, sudjenja za ratne zlocine morala bi biti vodjena od strane onih sudija koji bi bili specijalno imenovani za taj zadatak. A time bi, pak, bio potkopan vazan pravni princip koji obezbedjuje da se slucajevi dodeljuju prema utvrdjenom redu, nezavisno od licnosti, partija i okolnosti vezanih za sam slucaj.

Jos jedan vazan faktor koji ne ide u prilog domacim sudjenjima za ratne zlocine jeste siroko rasprostranjen otpor javnosti da prihvati postojanje ratnih zlocina pocinjenih u njeno ime. To je posledica dugotrajnog perioda politicke indoktrinacije. Takodje, u Srbiji danas postoji celi pokret o teoriji zavere cija se ubedjenost da je Haski tribunal ilegalan sustinski bazira na ubedjenju da je medjunarodni sud "antisrpski".

Na takvim su predrasudama pocivali i nedavni ratovi na Balkanu. Ono sto zabrinjava jeste cinjenica da te predrasude nisu iscezle sa dolaskom novih vlasti i politickim promenama u Srbiji. Nove vlasti su evidentno propustile da se otvoreno suoce sa gresima iz proslosti.

Mada nema osnova za sumnju da su takve predrasude karakteristicne za sve sudije, niti za celokupnu javnost, mora se, uprkos tome, zakljuciti da lokalno vodjenje postupaka koji se odnose na ratne zlocine u celosti ne bi bilo uspesno. Prepreke bi se takodje pojavile u obliku mocnih lobija u politici, nauci, medijima i mafiji, koji bi na sudove vrsili znatan pritisak, sprecavajuci ih da svoj posao obavljaju nezavisno i nepristrasno. Takvi uslovi sigurno bi uticali i na iznosenje dokaza, tim pre sto jugoslovenskim Zakonom o krivicnom postupku nije predvidjeno koriscenje izjava neidentifikovanih svedoka. A to je nesto sto Hag obezbedjuje.

U prilog sudjenjima za ratne zlocine u Srbiji takodje ne ide cinjenica da bi i tuzioci i sudije bili izlozeni znatnom licnom riziku, bez odgovarajuce naknade ili efikasnih mera bezbednosti.

Konacno, problem govori sam za sebe. Uprkos politickim promenama u Beogradu, uprkos dokazima za zlocine, i uprkos tome sto ne postoje nikakve prepreke krivicnom gonjenju onih koji su ih pocinili, do sada je bilo svega nekoliko pokusaja, obavijenih velom tajnosti, da se ratni zlocini istraze. Ta pasivnost dovoljno ukazuje na strah, neodlucnost i nezrelost sudskih vlasti u Srbiji, kao i na njihovo protivljenje izvodjenju ratnih zlocinaca pred lice pravde.

Slobodan Beljanski je advokat i predsedavajuci Advokatske komore Vojvodine. Predsednik je nevladine organizacije Forum juris.