Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GLEDISTE: LEKCIJA SA BALKANA

Sjedinjene Drzave bi svojim zrtvama ukazale najvisu pocast kada bi se posvetile uspostavljanju medjunarodnog krivicnog suda, a za ovo bi im trebalo koristiti vlastito iskustvo s Balkana.
By IWPR ICTY

Sam pokolj doziveo je relativno mali broj ljudi. Ali prenosen uzivo, i do iznemoglosti emitovan, dogadjaj je sirom sveta prerastao u dobro poznati usporeni snimak drame - mrtvi, prestraseni preziveli, lokve krvi, plac, "Moze li nam iko pomoci?"


Normalan se zivot tog casa zaustavio. Za neke je otpoceo period izbezumljene potrage, okretanja svakog telefonskog broja koji bi im padao na pamet, u nastojanju da se pronadju porodica i prijatelji. A potom licni dozivljaj: kakav je trag ovaj dan ostavio u mom zivotu i kako reagovati na taj duboki oziljak?


Proslonedeljne scene zabolele su i glavu i srce svakog stanovnika Njujorka. Ali mene su, takodje, podsetile na jedan dan godine 1994., kada je lopta bila u drugom dvoristu, i kada sam posmatrao bol svog sarajevskog kolege u momentima kada se suocavao sa masakrom na Markalama, gde su zrtve bile ljudi u redu za hleb. On tada nije izgubio nikog svog, kao ni ja u Njujorku. Ali se u oba slucaja neko nas, blizak, mogao zateci na mestu dogadjaja.


Tek sada, mnogo godina kasnije, zaista razumem kroz sta je prolazio tog popodneva, dok sam ga posmatrao zamisljenog kao pilji kroz prozor nase londonske kancelarije, nastojeci da sa velike udaljenosti shvati dogadjaj u svom gradu, pod opsadom. U stvari, vise sam o Balkanu naucio za tih nekoliko sati, 11. septembra, nego tokom citave prethodne decenije, prateci ni manje ni vise nego pet ratova koji su se odvijali na tlu bivse Jugoslavije.


Ukoliko je ovo, kao sto tvrde u Vasingtonu, rat, paralele sa Balkanom su brojne. Moja sestra odnosi hranu vatrogascima, koji uprkos iznemoglosti rade svoj posao pod tonama prasine i suta. Niko iz srca grada, kaze mi ona, ne prica o predstojecem ratu, o Americi i muslimanskom svetu, niti o ljudima i mestima koji su napadnuti. Svi su isuvise zauzeti brigom za osnovne potrepstine: vodu, hranu i uzasan predstojeci zadatak.


I Sarajlije su takodje malo toga imale da kazu o ovom ili onom mirovnom planu, ili o sukobu britanskog i francuskog pristupa intervenciji. Ali o iscekivanju vode, nabavci ogreva i skrivanju od snajpera - o tome vam oni mogu reci sve. Na nultoj zemlji, visoka politika nije ni od kakvog znacaja.


Identitet je, medjutim, sve. Bosanci su, moleci za pomoc, vikali "I mi smo Evropljani", nastojeci da izgrade koaliciju zasnovanu na zajednickoj kulturi i vrednostima, dok su nacionalisticke vodje sirom regiona satanizovale protivnike, izrugujuci im se preko svake mere. Pravdajuci svoje oklevanje da se umesaju, zapadni lideri opisali su sve bivse Jugoslovene kao divljake, prirodno nasilne, gonjene "drevnim etnickim animozitetima".


Danas, francuske novine dirljivo objavljuju: "Svi smo mi Njujorcani". Uistinu, nikad nije postojalo prikladnije ime za neku zgradu od Svetskog trgovinskog centra - ljudi iz svih delova sveta, pripadnici svih klasa i najrazlicitijeg porekla, pretrpeli su gubitak, i to je pomoglo da se mobilise saosecanje prema Americi. Predsednik je naciju pozvao na jedinstvo - ono sto se na Balkanu zvalo "homogenizacijom" - dok su sami "teroristi" (problematicna oznaka, koja uvek podrazumeva ludilo) opisani kao fanatici, neshvatljivi, i u svakom smislu reci Drugi.


U stvari, najveci rizik u slucaju izbijanja rata predstavlja to sto ce razlika izmedju ogromne vecine Muslimana i ekstremnog krila radikalnog islama neminovno biti izbrisana, omogucavajuci da sukob bude opisan kao religijski ili, u hantingtonovskom smislu reci - "civilizacijski". Pouka, kao sto se pokazalo na primeru Balkana, glasi: podrzati umereno jezgro i odbaciti sve napore da se sukob prikaze kao rat izmedju zavadjenih naroda.


Sustinsku stvar u svemu ovome predstavlja individualizacija krivice. Pripisati krivicu pojedinim liderima predstavlja jedini nacin da se izbegne izazivanje novih ozlojedjenosti koje vode u novi sukob. Mozda pravda i nije najlaksi put ka okoncanju sadasnjeg rata, ali jeste jedini nacin da se predupredi izbijanje narednog.


Cini se da su, za sada, Sjedinjene Drzave cinile upravo to, prikazujuci Osamu bin Ladena kao glavnog osumnjicenog. Sve to kosta milijarde dolara, a desetine hiljada ljudi mobilisane su za moguci rat protiv usamljenog pojedinca. To mora da je jedinstven slucaj u istoriji modernih sukoba.


Pa ipak, da li je Zapad iz svojih balkanskih iskustava izvukao bilo kakve pouke? Buduci da je, decenijama unazad, demonizovao pojedine lidere u nastojanju da ostvari vlastite politicke ciljeve, Vasington mora shvatiti sumnju sa kojom ce mnogi izvan Amerike docekati njegov dokazni dosije, narocito kada bude prezentiran kao razlog za rat.


Nisu nam poznati motivi otmicara. Ali je savrseno moguce da su njihovi postupci makar delimicno proizasli iz ciklusa nasilja koje jos uvek nije obrnulo pun krug: politika bombardovanja Iraka, s razlogom ili ne, traje vec citavu deceniju. Mora se povesti racuna o tome da se ciklus nasilja zaustavi. Postoji mnogo velelepnih zgrada, mostova i ljudi u nasem najinternacionalnijem od svih americkih gradova, a da i ne pominjemo druga velika urbana sredista SAD, kao ni dragocene evropske dragulje.


Lekcija sa Balkana jeste zakon. Lider odgovoran za znatno veci broj zrtava od onog do kojeg je doslo protekle nedelje sedi u zatvoru u Hagu, iscekujuci sudjenje pred Medjunarodnim tribunalom za ratne zlocine. Slobodan Milosevic bice krivicno gonjen zbog svoje uloge u balkanskom konfliktu. Slucaj, u stvari, nije lak, i protekla je citava tragicna decenija pre no sto je najzad mogao poceti - i mnogi su sumnjali da ce taj dan uopste docekati. Cvrsti dokazi moraju biti pronadjeni, provereni i, naposletku, vrednovani.


Tribunal je zasnovan na dva osnovna principa. Prvi je istina, odnosno njen najblizi ljudski ekvivalent, dokaz "izvan svake razumne sumnje". U pitanju je standard dokazivanja koji jednostavno ne moze biti dosegnut, i koji, izvesno, do sada nikad i nije dosegnut u agoniji rata. On moze biti postignut jedino pred zakonskim sudom.


Drugi princip - i osnovni razlog zasto je Tribunal osnovan - jeste mir. Prema upornim tvrdnjama Zapada, pomirenja na Balkanu nece biti sve dok se ne ukloni i najmanja ljaga kolektivne krivice. Najvaznije orudje za postizanje toga jeste sud za ratne zlocine.


Isto se moze primeniti na Ameriku i arapski svet. Kakav god da u predstojecem sukobu bude redosled poteza, kljucno je da to ipak ne bude, pogotovo iz muslimanske perspektive, vidjeno kao uvecavanje te ljage.


Nastupajuci rat u Avganistanu otezan je propustom koji bi mogao ugroziti pomenute principe: rec je o odsustvu bilo kakvog uverljivog i nezavisnog sudskog mehanizma za prepoznavanje zlodela kao zlocina protiv covecnosti. Ukoliko Vasington prerano krene u oruzani sukob, bice to na osnovu dokaza proisteklih iz politickih, a ne sudskih razmatranja. Zaista, rat bi tako - iako sa verovatno velikim civilnim i vojnim zrtvama - bio poveden na temelju puke pretpostavke o necijoj krivici.


Napad na jednu zemlju moze biti organizovan na osnovu odluke predsednika Busa po kojoj je drzava onoliko kriva koliko i teroristi kojima ona pruza utociste. Prema tvrdnji Dzefrija Robertsona, "to je zakonski neispravno (sem ukoliko oni koji predvode drzavu koja pruza utociste poseduju saznanja o planovima terorista) i ne pruza moralni mandat za ubijanje nevinih i potlacenih gradjana".


I dok je razumljiva zelja svake nacije da se zlocinima pocinjenim na njenoj teritoriji sudi pred njenim vlastitim sudovima, medjunarodni krivicni sud, kome su se SAD do sada protivile, mogao bi predstavljati prikladniju tribinu za diskusiju o necemu sto bi moglo biti opisano kao medjunarodni ratni zlocin. A ukoliko se americke trupe budu nalazile pod njegovom jurisdikcijom, utoliko bolje za stvaranje uslova za pravedan rat.


Najveca pocast ukazana zrtvama na Balkanu bilo je unapredjenje medjunarodnog prava posredstvom Haskog tribunala, kao i marljivost i dostojanstvo sa kojima sud ispituje dokaze kako bi dosao do odgovarajucih presuda. Slicno tome, Sjedinjene Drzave svojim vasingtonskim i njujorskim zrtvama najvecu pocast mogu ukazati time sto ce se posvetiti uspostavljanju necega sto bi mogao biti najbolji instrument za sprecavanje takvih napada u buducnosti - medjunarodnog prava i medjunarodnog krivicnog suda.


Prazan pogled, ispraznjen um, neizreciva tuga. Ali jedna je stvar intervjuisati nekoga ko je preziveo Srebrenicu, potraziti zastitu od vetra u izbeglickom kampu, uz decicu, i plavu ciradu UNHCR kao jedini izvor toplote. Nesto sasvim drugo, cak i na bezbednoj distanci, jeste naci se i sam medju prezivelima.


Pa ipak, Zapad od balkanskih naroda, tokom svih ovih dugih i bolnih godina, zahteva da pravdu traze u okviru zakona, a ne u oruzanoj osveti. A sada, kroz vlastitu bol, i mi trebamo poci istim putem.


Entoni Borden je izvrsni direktor londonskog Instituta za izvestavanje o ratu i miru