Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GLEDISTE: 'Ispolitizovani' Tribunal

Politicka kontrola Zapada ometa sudski proces i navodi na sumnju u to da bi Milosevic mogao dobiti fer sudjenje.
By IWPR ICTY

Balkanska propaganda prikazuje Tribunal za ratne zlocine u Hagu kao politicko orudje zapadnih sila. Vecina Srba veruje da vlade zemalja NATO kontrolisu sud, i da Sjedinjene Drzave manipulisu sudijama. Slicno misljenje preovladjuje i u Hrvatskoj.


Narod u obe zemlje oseca da su vlade prisiljene na pokornost zbog uslovljavanja medjunarodne pomoci i drugih pritisaka koji su ravni ucenama. Ruski ambasador u Ujedinjenim nacijama Sergej Lavrov u februaru je zahtevao da Tribunal prekine sa radom zbog toga sto je "antisrpski". Ipak, cak i Moskva retko podize svoj glas, buduci da zeli da sacuva veze sa Zapadom.


Paranoju na stranu, politicka kontrola zaista postoji - premda se ne sprovodi na brutalan i neposredan nacin. U stvari, posto Tribunal ne poseduje sopstvene policijske snage, njegove optuznice delimicno zavise od dokaza koje prikupljaju Sjedinjene Drzave i obavestajne sluzbe drugih zemalja NATO.


Obavestajne sluzbe dokaze daju samo ukoliko im vlade to naloze, i pruzaju samo onoliko informacija koliko se smatra da je politicki oportuno. Nije potrebno pominjati da CIA nikada ne bi prosledila one dokaze koji na bilo koji nacin dovode u sumnju americke politicare, diplomate i generale, ili samu Agenciju.


Tribunal nije u stanju da utice na ovakvo stanje stvari. U demokratskim zemljama, sud moze pozvati na odgovornost one koji prikrivaju dokaze iz politickih razloga i osuditi ih na teske zatvorske kazne. Ali moc Tribunala da ispituje pripadnike zapadnih obavestajnih agencija, ili da ih prisili da se pojave u ulozi svedoka ukoliko to odbijaju, nije velika. Isto vazi i za odbranu.


I zaista, cini se da se nijedan zapadni drzavnik, diplomata ili general nece pojaviti pred Haskim sudom. Tribunal cak ne moze ni da im uputi sudski poziv, a kamoli da ih optuzi za krivokletstvo. Sudije raspolazu mehanizmima kojima mogu pokusati da primoraju pojedine vlade na iznosenje dokaza, kao i mogucnoscu odbacivanja optuzbi ukoliko su neoborivi dokazi nedostupni. Tuzilastvo se takodje suocava sa teskocama u pogledu dokaznog materijala. U slucaju Todorovic, sudije su zaista nalozile zvanicnicima NATO da se pojave i obezbede dokaze, ali se stvar stisala cim je Todorovic pristao na pogodbu, pa nikakav sudski poziv nije urucen. Ali, u praksi, celokupni sistem podesen je tako da onemoguci odbranu.


Ovom sustinskom manom ugrozeno je pravo optuzenih na posteno sudjenje i dovedena u pitanje nepristrasnost suda. Problem je evidentan, i tice se kako trenutka podizanja i nacina utvrdjivanja optuznica, tako i pripreme i sprovodjenja postupaka. Najbolji primer za sve to je upravo slucaj Slobodana Milosevica.


Na vrhuncu vazdusne kampanje NATO protiv Srbije, kanadski sudija Luiz Arbur, tadasnji glavni tuzilac u Hagu, izdala je nalog za hapsenje Slobodana Milosevica i jos cetvorice srpskih vodja, koji se odnosio na ubijanje i proterivanje kosovskih Albanaca.


Ni trenutka nisam sumnjao u to da je Milosevic kriv. Sa preko 100.000 ljudi pod svojom komandom na samom Kosovu i u okolini, on je lako mogao zaustaviti srbijanske paravojne jedinice da je to hteo. Postoje i dokazi da je te jedinice naoruzavalo i podrzavalo Ministarstvo unutrasnjih poslova.


Ali, ostajem nepoverljiv u pogledu samog trenutka podizanja optuznice, kao i onoga sto nam ta optuznica kazuje o ispolitizovanom pristupu Zapada sudu.


Iako nalog Arburove ne smatram nepravednim, smatram da se tim povodom namecu mnoga neprijatna pitanja. Prvo, zasto je Milosevic optuzen za zlocine na Kosovu, a ne za nedela pocinjena tokom rata u Hrvatskoj 1991, ili u bosanskom ratu, koji je izbio godinu dana kasnije? Svi su znali da je Milosevic naoruzavao bosanske Srbe, sto ga cini odgovornim za njihove zlocine. Stavise, on je bio odgovoran za etnicko ciscenje Muslimana u istocnoj Bosni, posto je Ministarstvo unutrasnjih poslova Srbije naoruzavalo i snabdevalo one koji su aktivno sudelovali u proterivanjima.


Nije tesko pronaci objasnjenje za sve to. Sjedinjene Drzave i ostale zemlje NATO sledile su tokom jugoslovenskih ratova jednostavno pravilo: "Ukoliko si nam potreban, nisi ratni zlocinac; ukoliko nam nisi potreban, onda jesi."


Milosevic je bio neophodan pri naporima NATO da se uspostavi mir u Bosni, s obzirom na to da je on tada bio jedini politicar iz Srbije kadar da zauzda bosanske Srbe. Tako mu je NATO oprostio, obecavsi i okoncanje medjunarodnih sankcija nametnutih Srbiji.


NATO Milosevica nije samo oslobodio optuzbe, nego ga je tretirao kao prijatelja i heroja. Prema knjizi Ricarda Holbruka, "Okoncati rat", drzavni sekretar Voren Kristofer tvrdio je da bi Milosevic cak mogao postati uspesan demokratski politicar.


A u Parizu, gde su Milosevic, tadasnji hrvatski predsednik Franjo Tudjman i tadasnji bosanski predsednik Alija Izetbegovic 14. decembra 1995. formalno potpisali Dejtonski mirovni sporazum, tadasnji predsednik SAD Bil Klinton je, bar prema knjizi Gerija Dzonatana Basa "Zaustaviti ruku osvete", pri susretu u cetiri oka sa Milosevicem potvrdio da bi mir bez njega bio neostvariv.


Ali, jednom kada je Zapad stupio u pravi rat protiv Milosevica, situacija se promenila. Bilo je jasno da ga vise ne moze smatrati "faktorom stabilnosti" ili covekom uz ciju ce pomoc obavljati poslove. I odmah je stigla optuznica Arburove. Tad je bio proglasen za najvece zlo - senator Dzozef Bajden, novi predsedavajuci Komiteta za inostrane poslovi pri Senatu SAD, proglasio je Milosevica za "najmanijakalnijeg" vodju u Evropi nakon Hitlera. A posle njegovog izrucenja Hagu 28. juna, glavni tuzilac Karla del Ponte je ponovila svoje obecanje da ce on biti optuzen i za ratne zlocine u Hrvatskoj i Bosni.


Sta sa drugim balkanskim vodjama koji su okrvavili ruke? Del Ponteova tvrdi da bi optuzila i Franju Tudjmana, pokojnog hrvatskog predsednika, da je jos uvek ziv. Ali, nekadasnji tuzioci imali su na raspolaganju pet dugih godina tokom kojih su mogli optuziti Tudjmana pre no sto je on mirno umro u svojoj postelji decembra 1999. godine.


Otkako je on dosao na vlast 1990, hrvatske paravojne snage su zajedno s regularnim jedinicama proterale blizu pola miliona Srba iz Hrvatske. Hrvatska vojska je takodje napala Bosnu kako bi pomogla bosanskim Hrvatima u njihovim secesionistickim nastojanjima.


Sve je to bilo svima poznato, ali je Tudjman bio saveznik NATO, najpre protiv Milosevica, a potom i protiv bosanskih Srba. Stoga niko nije mario za hiljade srpskih i muslimanskih civila koje su ubili Hrvati - mada je Tribunal nedavno poslao dve zapecacene optuznice u Zagreb, verovatno protiv hrvatskih drzavljana - za sada nijedan gradjanin Hrvatske nije izveden pred sud za zlocine pocinjene protiv Srba u Hrvatskoj.


Verujem da bi i vodja Oslobodilacke vojske Kosova Hasim Taci takodje trebalo da bude optuzen za izazivanje terora i proganjanje gotovo svog nealbanskog stanovnistva sa Kosova nakon dolaska NATO. Ali lideri NATO, pogotovo nekadasnji drzavni sekretar SAD Medlin Olbrajt, Tacija su hvalili kao odgovornog i demokratskog vodju.


Danas albansko-makedonski sukob prerasta u pravi rat, za koji znatan deo odgovornosti snosi i Oslobodilacka vojska Kosova. Hag jos uvek moze da optuzi Tacija. No, verovatnije je da ce doticni ostati na Kosovu, i da ce mu se pomoci u tome da opstane kao deo politickih struktura u nastajanju, uprkos represiji koja se jos uvek sprovodi nad manjinskim stanovnistvom.


Propust usled kojeg (barem za sada) nije optuzen jedan lider, ne umanjuje krivicnu odgovornost drugog. Pa ipak, ovakve anomalije uticu na javno mnjenje i, umnogome, predstavljaju razlog zbog kojeg ljudi odbacuju sud.


Povrh svega toga, ocevidno ispolitizovani karakter suda moze dovesti do neposrednih i nepremostivih prepreka kada je rec o pravu optuzenih da pripreme valjanu odbranu.


Kada se Milosevic prvi put pojavio pred Tribunalom 3. jula, izneo je tvrdnju da se ne radi o legitimnom medjunarodnom sudu, zbog toga sto je on osnovan od strane Saveta bezbednosti, a ne Generalne skupstine UN. Vecina medjunarodnih pravnih strucnjaka se u tom pogledu ne slaze s Milosevicem, a vecini ambasadora u Generalnoj skupstini ne smeta to sto se on nalazi u Hagu. On je odbio usluge advokata, kao i mogucnost da se brani samostalno.


Ali i ukoliko se predomisli i pokusa da pripremi solidnu pravnu odbranu, tesko je i pomisliti da bi sudjenje moglo biti posteno. U tom slucaju, neophodan bi bio pristup bankama podataka obavestajnih organizacija NATO, a Milosevic bi morao da kao svedoke pozove zapadne lidere i diplomate sa kojima je sklapao tajne politicke nagodbe.


Moguce je verovati da je Slobodan Milosevic kriv za ratne zlocine, a ipak zadrzati ozbiljne rezerve u pogledu procesa i mogucnosti da najpoznatiji optuzenik na svetu dobije fer sudjenje. Bilo bi bolje da se Zapad i Tribunal pozabave tim problemima - kao i ubrzavanjem ostalih postupaka - umesto sto se samozadovoljno busaju u prsa zbog toga sto je, dolaskom Milosevica u Hag, pravda konacno zadovoljena.


Aleksa Djilas je sociolog, istoricar i politicki komentator. Zivi u Beogradu.