Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GLEDISTE: Crna Gora: Suocavanje s Dubrovnikom

Crna Gora nailazi na teskoce pri suocavanju sa odgovornoscu za vlastito ucesce u opsadi Dubrovnika.
By Rade Bojovic

Vec je i samo otvaranje dubrovacke optuznice 2. oktobra 2001. bilo nezgodno za crnogorske vlasti, buduci da su one o optuzbama bile obavestene jos sedam meseci ranije, a ipak su propustile da uhapse i isporuce bilo kog medju haskim osumnjicenima. Podgorica je, naime, tvrdila da se nijedan od optuzenih ne nalazi u zemlji.


Pa ipak, jedan od optuzenih - general Pavle Strugar - nalazio se sve vreme u Podgorici. Nakon sto je optuznica objavljena, predao se Haskom sudu. Njegov primer sledio je i viceadmiral Miodrag Jokic, koji je boravio na teritoriji Srbije.


Ostala dvojica optuzenih, penzionisani viceadmiral Milan Zec i kapetan jugoslovenske vojske Vladimir Kovacevic, ostali su na slobodi; oni se, skoro izvesno, nalaze izvan Crne Gore.


Vlasti se, pak, suocavaju i sa mogucnoscu pojavljivanja novih optuznica, kojima bi krug optuzenih mogao biti toliko prosiren da bi se u njemu mogle naci i istaknute politicke licnosti koje su u vreme opsade Dubrovnika bile clanovi crnogorske vlade.


Dana 9. oktobra 2001, Hag je objavio da se jos 15 ljudi nalazi pod istragom zbog zlocina pocinjenih u Hrvatskoj, ukljucujuci i dva nekada najvisa crnogorska zvanicnika: Momira Bulatovica i Branka Kostica.


Septembra 1991, preko 30.000 rezervista Jugoslovenske narodne armije (JNA) iz razlicitih delova Crne Gore bilo je pripravno za vojnu kampanju protiv Dubrovnika i jugoistocnih oblasti susedne Hrvatske. Pod cinicnim sloganima "rat za mir", otpocela je jedna tragicna i besmislena vojna avantura.


Crna Gora je, suprotno vlastitim interesima i pod vodjstvom svoje marionetske vlade, pocela da vodi politiku teritorijalnih zahteva.


Svejedno da li su se pri tom rukovodili patriotizmom, licnom ambicijom ili su jednostavno bili u zabludi, ondasnji crnogorski lideri - Kostic kao crnogorski clan i predsednik kolektivnog jugoslovenskog predsednistva, Bulatovic kao predsednik Crne Gore, Svetozar Marovic kao potpredsednik vladajuce Demokratske partije socijalista (DPS), i Milo Djukanovic kao crnogorski premijer - podrzavali su vojnu operaciju kao vid "odbrane" tada vec uveliko nepostojece Jugoslavije.


U samoj Crnoj Gori bilo je i protesta protiv rata. Gradjansko mirovno vece organizovalo je otpor pod sloganom "hrabrost je ne otici u rat". Ali su politicari i mediji stvarali atmosferu agresivne podrske vojnoj akciji i odbrani "srpske stvari".


U tragicnoj sestomesecnoj kampanji poginulo je oko 100 crnogorskih mladica, cime je pokazana servilnost podgorickog politickog establismenta, dok je republika u medjunarodnim okvirima kompromitovana kao krivac za najtezi greh prema Hrvatskoj, svom najblizem susedu.


Potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine i Miloseviceva takozvana politika pomirenja sa medjunarodnom zajednicom pruzili su crnogorskom vodjstvu (koje se u to vreme vec oslobodilo Kosticevog prisustva) nadu da ce antihrvatska vojna kampanja i nesporna sa-odgovornost republike sa Beogradom mozda pasti u zaborav.


U to vreme je Hag - koji je osnovan 1993. - od strane crnogorskog rukovodstva i vecine naroda bio dozivljavan kao pravna i politicka fikcija, nesposobna da naudi onima koji imaju stvarnu vlast.


Tih su godina vladajuce crnogorske partije - DPS, Socijalisticka narodna partija (SNP) i Srpska radikalna stranka (SRS) - nastojale da umanje ucesce Crne Gore u beogradskom ratnom projektu.


Licna odgovornost bila je svedena na minimum. Bulatovic je, na primer, u svom intervjuu datom nedeljniku NIN, tvrdio da se vlada sve vreme nalazila pod snaznim pritiskom generalskog kadra JNA.


Bilo je ocigledno da podgoricko vodjstvo veruje da ce Haski tribunal kratko trajati, te da je medjunarodna pravda ogranicenog dometa.


U periodu od 1992. do 1996. naveci deo crnogorskog naroda i drzavnih zvanicnika podrzavali su Milosevicevu politiku ignorisanja "nepravednog" Haskog tribunala.


Tek nakon rascepa izmedju Djukanovica i Bulatovica, odnosno kada je Crna Gora pocela da se distancira od Miloseviceviceve politike, republika je zaista pocela da se suocava i sa konsekvencama vlastitog vojnog avanturizma.


Uprkos ponovljenim tvrdnjama samog Bulatovica i onih koji ga podrzavaju, da je mobilizacija tokom 1991. predstavljala odgovor pretecoj hrvatskoj invaziji, vecina Crnogoraca pocela je da sumnja u smisao podgoricke upletenosti u Miloseviceve planove. Sumnje su narastale uporedo sa intenziviranjem sukoba izmedju Djukanoviceve (tada vec prozapadne) vlade i samog Milosevica.


Konacno, pre nesto vise od godinu dana, Djukanovic je u Cavtatu nekako skupio snagu i zatrazio od Hrvatske oprostaj za svoje licne zablude i posledice ratoborne crnogorske politike vodjene pocetkom devedesetih. Srpski nacionalisti su tim povodom osetili ogorcenje, bas kao i prosrpski unitaristi u samoj Crnoj Gori.


Djukanovicevo javno izvinjenje nedvosmisleno je potvrdilo novi kurs crnogorske drzavne politike. Ali je takodje, nekih devet godina nakon samih sukoba, ukazalo i na rasprostranjenost otpora politici pomirenja i dobrosusedskih odnosa.


U isto vreme je - zahvaljujuci sve vecem prisustvu haskih istrazitelja u dubrovackoj regiji, medijskim izvestajima o procenama materijalne stete prouzrokovane ratom, kao i informacijama o zlocinima protiv covecnosti pocinjenim na dubrovackom ratistu - baceno i dodatno svetlo na samo politicko i vojno ucesce u ovoj tragicnoj kampanji.


Najzad, uspostavljanjem neposredne komunikacije izmedju crnogorskih vlasti i haskog tuzilastva, tokom 1999. i 2000., inicirana je i promena u odnosu javnosti prema Haskom sudu.


Istrazivanja javnog mnjenja, sprovedena u proteklih godinu dana, jasno pokazuju pad neprijateljstva prema Tribunalu. Aprila ove godine, prema anketi Centra za demokratiju i ljudska prava, 51 procenat gradjana podrzavao je Haski sud.


Medjutim, uprkos tim ohrabrujucim znacima, nova politicka klima nije proizvela nikakav znacajniji rezultat u pogledu uspostavljanja takozvane paralelne jurisdikcije nacionalnih sudova u pogledu krivicnog gonjenja osoba osumjicenih za ozbiljna krsenja medjunarodnog humanitarnog prava.


Pred crnogorskim sudovima pokrenuta su samo dva krivicna postupka protiv pojedinaca osumnjicenih za ratne zlocine, pri cemu nijedan od njih nema nikakve veze sa samom opsadom Dubrovnika.


Optuznice protiv istaknutih licnosti kao sto su Bulatovic i Kostic bi, politicki govoreci, vladu dovele u ozbiljna iskusenja, narocito ukoliko bi optuzeni odbili da se predaju. A Kostic je vec javno izjavio da to nece uciniti dobrovoljno.


Kostic i Bulatovic, obojica bivsi clanovi vladajuceg DPS, danas su energicni borci protiv crnogorske nezavisnosti. Otprilike 46 odsto Crnogoraca podrzava ocuvanje zajednicke drzave sa Srbijom i verovatno bi se protivilo ekstradiciji Bulatovica ili Kostica, cime bi se samo dodatno zaostrile podele izmedju projugoslovenskog tabora i onih koji se zalazu za nezavisnost.


Premda nije rec o necemu sto bi, samo po sebi, predstavljalo veliku drustvenu pretnju, to bi zasigurno izazvalo politicku nestabilnost. Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju", okupljena oko SNP, nedavno je objavila da ce bojkotovati referendum o nezavisnosti. Crnogorske vlasti u medjuvremenu nastoje da postignu kompromis sa SNP u pogledu uslova pod kojima bi on bio odrzan.


Mada vecina stanovnistva - koja je opredeljena za nezavisnost - ne bi puno prigovarala izrucenju osumnjicenih za ratne zlocine Hagu, cini se da Djukanovic okleva pred izazovom hapsenja optuzenih, te da iscekuje pravi trenutak: onda kada bude razresen status Crne Gore.


Domace politicke prilike iskljucuju mogucnost da i sam Djukanovic bude optuzen. Za to postoje dva razloga.


Prvo, veruje se da je predsedniku Djukanovicu prozapadna i antimilosevicevska politika vodjena proteklih godina pribavila neku vrstu amnestije za sve navodne prekrsaje u proslosti.


Drugo, crnogorske vlasti veruju da Djukanovica i sama pozicija koju je svojevremeno zauzimao oslobadja bilo kakve odgovornosti za ono sto se dogodilo. Kao tadasnji premijer Crne Gore, on nije imao nikakav uticaj na mobilizaciju, deportaciju ili operacije vojnih i paravojnih formacija u dubrovackoj regiji.


U svakom slucaju, Djukanovic je vise puta javno izjavio da je spreman da, u slucaju da to od njega bude zahtevano iz Haga, odgovara zbog svoje politicke aktivnosti u vreme inkriminisanog perioda.


I konacno, ukoliko bi Djukanovic i bio optuzen, prozapadno opredeljeni politicki faktori bi to doziveli kao cin indirektne politicke podrske saveznicima jugoslovenskog predsednika Vojislava Kostunice - onima koji su, paradoksalno, najzesci protivnici Haskog tribunala.


Optuznica protiv Djukanovica bi od strane crnogorskog javnog mnjenja gotovo sigurno bila smatrana za nepravednu, a potkopala bi i zakonitost Tribunala u toj republici.


Sadasnja kriza u Crnoj Gori - izazvana predstojecim referendumom o nezavisnosti i potrebom za izgradnjom nacionalnog konsenzusa u pogledu tog procesa - Djukanovicu samo dodatno suzava manevarski prostor.


Za Crnu Goru bi nezavisnost znacila i produktivniju saradnju sa Tribunalom. S druge strane, ukoliko bi Crna Gora ostala deo Jugoslavije, to bi ojacalo one snage koje je vlastita politika dovela pod istragu Haga i koje se suprotstavljaju Tribunalu.


Suocavanje sa medjunarodnim pravosudjem za crnogorske vlasti ocigledno predstavlja tesko politicko breme. Posto se haske istrage nastavljaju, cini se da ce Djukanovic istrajati u svojoj taktici odugovlacenja i nastojanju da se stvori takav javni ambijent koji ce ohrabriti dobrovoljnu predaju onih za kojima traga Hag.


Rade Bojovic je analiticar Centra za demokratiju i ljudska prava u Podgorici (CEDEM).