Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Gde su dokumenti? Srbija i Crna Gora trebaju da kažu šta znaju

By IWPR ICTY
Kada se Ante Marković vratio u sudnicu da se ponovo podvrgne unakrsnom ispitivanju, optuženi mu je predočio njegov vlastiti poslovni kalendar u kome su zapisani svi sastanci i poslovne obaveze koje Marković imao poslednje godine koju je proveo na mestu Premijera SFRJ. Marković je, vidno iznenađen, rekao da nije mogao da dobije ni kopiju, a kamoli original tog kalendara, koji mu treba kao potsetnik za memoare koje želi da napiše. Milošević mu je ljubazno ponudio kopiju dnevnika, 'za memoare', ako se Marković obaveže da će original da mu vrati. Šef tima tužilaca Džefri Najs (Geofrey Nice) je takođe izrazio iznenađenje da Milošević, za razliku od tužilaštva, očigledno ima pristup arhivskom materijalu. Kako Srbija i Crna Gora i dalje tvrde da ne mogu da daju tužiocima na uvid tražene materijale iz dokumentacije, čini se da Milošević i njemu odani ljudi i dalje imaju barem deo arhivske građe pod svojom kontrolom.

Tužioci se već više od godine dana bore da dobiju pravo pristupa arhivskom materijalu koji se nalazi u Srbiji i Crnoj Gori, a ti se pregovori između države i Suda, na zahtev SCG, uglavnom održavaju iza zatvorenih vrata. Iznervirani što SCG uporno odbijaju saradnju, tužioci su od Suda zatražili da narede narede Vladi SCG da dostave njihovoj kancelariji određene, posebno imenovane dokumente. Pretresno veće je na to donelo seriju naloga u kojima odbacuju neke zahteve tužilaštva, a u drugim slučajevima su odredili krajnje rokove za dostavljanje dokumenata. Ostalo je još samo 13 dana do dana kada tužilaštvo mora da završi iznošenje dokaza, i neki od dokumenata koje oni smatraju ključnima im još nisu dati na uvid.

Nedavno, 17. decembra 2003., Pretresno veće je objavilo odluku pod naslovom 'Trinaesta odluka o dopisu koji se odnosi na Pravilo 54bis između tužilaštva i Srbije i Crne Gore.' U odluci, sudije su se osvrnuli na 'bogatu proceduralnu istoriju ovog suđenja, čiji je veliki deo, na zahtev Srbije i Crne Gore, održan iza zatvorenih vrata.' Sudije su pokazali svoje nezadovoljstvo zbog nastojanja Vlade SCG da sakrije svoje argumente od javnosti, pa su im naredili da javno objave dopis koji su podneli Sudu u kome su odbili zahtev tužilaštva da im se ustupi dokumentacija koja se odnosi na Vrhovnu komandu i na sve koji su imali komandu i odgovornost za naoružane jedinice za vreme rata na Kosovu. Izgleda da Vlada SCG nije bila spremna da preda te dokumente na uvid Sudu, koji sada od nje zahteva da javno objavi barem svoje razloge za to.

Sud je odbacio neke zahteve tužilaštva sa obrazloženjem da su 'Srbija i Crna Gora sarađivali maksimalno što su mogli.' Dokumenti koji su u ovoj kategoriji se odnose na Gardijsku jedinicu JNA koja je bila u Vukovaru 1991., na sporazume između oružanih snaga Jugoslavije i Republike Srpske posle maja 1992., na vojnu obaveštajnu službu i na dokumentaciju o Vrhovnoj komandi. Neki zahtevi tužilaštva su odbačeni nakon što im se SCG već odazvala. U nekim slučajevima je Veće dalo SCG rok od dva meseca da pronađu dokumente i predaju ih tužiocima. U toj kategoriji su financijski dokumenti, i oni koji se odnose na Zajedničku komandu za Kosovo i Metohiju, na novosadski korpus, I pismo od 27.10.1995., koje je Zoranu Liliću uputio Radovan Karadžić u vezi smene generala VRS, i dokumenti iz 1995. godine koji se odnose na obuku dobrovoljaca u specijalnim jedinicama Vojske Jugoslavije.

S obzirom na to da je Veće Vladi SCG dalo rok od dva meseca, pretpostavlja se da će tužiocima dati pravo da neke od ovih dokaza iznesu kasnije, kada će na njima biti red da se osvrnu na dokaze koje će u odbrambenoj fazi suđenja izneti Milošević. Ali, nije jasno da li će to biti dovoljno tužilaštvu da ostvari svoj cilj. Dokumentacija često tek uputi istraživača na sledeći izvor, ili na ključnog svedoka, a malo je verovatno da će Veće biti spremno da odvoji vreme za saslušanja dodatnih svedoka.

Veće ima svako pravo da naredi SCG da objasni razloge zašto odbija da da tužilaštvu pristup arhivskom materijalu. Miloševićevo je suđenje javno, i javnosti ima pravo da čuje zašto određeni dokazi nisu dostupni. Dali su bili uništeni? Ko je imao kontrolu nad arhivama i ostalim dokumentacijama? Ko je imao pristup? Kako to da Milošević i dalje ima pristup materijalu koji nije stavljen na raspolaganje tužilaštvu, ni autorima tih istih dokumenata? Da li Vlada SCG više nema kontrolu nad dokumentacijom, ili da li postoje drugi razlozi zašto ne može da dostavi tužiocima dokumente koje oni od njih traže?

Pretresno veće je navelo u svojoj odluci da Pravilo 7bis Pravilnika Međunardonog suda nalaže Veću da informiše predsednika Suda ako vlada neke od država odbija saradnju sa Sudom. Predsednik suda zatim o tome obaveštava Savet bezbednosti Ujedinjenih naroda. Možda je ova napomena trebala da služi kao upozorenje Srbiji i Crnoj Gori?

U odluci od 17. decembra 2003., Veće je zatražilo od SCG da ponovo -- ali obvog puta javno -- podnesu odgovor na zahtev Tužilaštva da im se u roku od tri nedelje stavi na raspolaganje dokumentacija koja se odnosi na komandu i kontrolu za vreme rata na Kosovu. Prošlo je već gotovo pet sedmica, a javnost još nije dobila pravo da vidi taj dokument. Ako postoje valjani razlozi zašto Srbija I Crna Gora ne mogu da dostave te dokumente, oni to trebaju javno da objasne. To je u njihovom interesu, ali i u interesu javnosti.