Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Ganićev slučaj produbljuje sporove oko uzroka bosanskog rata

Neuspešan pokušaj Srbije da osigura izručenje bivšeg člana bosanskog predsedništva uhapšenog u Velikoj Britaniji, Ejupa Ganića, produbljuje već postojeći jaz između međusobno suprotstavljenih viđenja bosanskog rata.
By Rory Gallivan

Piše: Rory Gallivan iz Londona (TU br. 661, 20. septembar 2010.)

Ganića je Srbija optužila da je naredio napad na vojnike Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) prilikom njihovog povlačenja iz sarajevskih kasarni u maju 1992., tako da je u martu ove godine on u Londonu bio uhapšen na njen zahtev. No, u julu je sudija Timoti Vorkmen (Timothy Workman), koji je predsedavao saslušanjem o izručenju, odbio da ispuni zahtev Beograda, zaključivši da iza krivičnog gonjenja Ganića stoje politički motivi.

Govoreći o Ganićevom hapšenju, i Damir Arnaut je – kao savetnik bošnjačkog člana bosanskog predsedništva, Harisa Silajdžića – odlučno tvrdio da zahtev za ekstradicijom nije bio utemeljen, već da je predstavljao „nastavak politike Beograda od pre 18 godina“.

Ovaj pravni spor nije doveo samo do toga da se Bosna suprotstavila Srbiji; razotkrio je i podele u samoj Bosni. Nakon što je Silajdžić otputovao u London da bi protestvovao protiv hapšenja Ganića, Milorad Dodik ga je – kao premijer srpskog entiteta u Bosni, tj. Republike Srpske (RS) – optužio za zloupotrebu funkcije.

Po Dodikovim rečima, Ganić je „nesumnjivo krivlji za rat nego bivša predsednica Republike Srpske, Biljana Plavšić“.

Nakon što ju je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) proglasio krivom za ratni progon ne-Srba, Plavšićeva je odslužila šestogodišnju zatvorsku kaznu u Švedskoj.

Slučaj Ganić oživeo je sporove oko toga ko je kriv za to što se Bosna survala u sukob.

Predsednica beogradskog ogranka Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko – koju su Ganićevi advokati pozvali kao svedokinju na sudsko zasedanje u Londonu – izjavila je za IWPR da postupak protiv njega treba sagledati u kontekstu pokušaja srbijanske političke elite da „racionalizuje“ događaje s početka rata kako bi ih usaglasila sa vlastitim stanovištem.

„Zahtev za ekstradiciju sugeriše da su Bošnjaci započeli rat“, kaže Biserko, naglašavajući da je srbijanska elita odlučna u nastojanju da ponudi takvu verziju uzroka i početnih faza rata koja će minimalizovati krivicu pripisanu Srbiji.

U nedavnom izveštaju beogradskog Helsinškog odbora navodi se da je gonjenjem Ganića Srbija nameravala da „stvori utisak da je sukob izbio kao posledica napada na JNA tokom njenog povlačenja iz Bosne i Hecegovine . . . kako bi se osnažila teza koju zagovara Srbija, a po kojoj je čitav sukob zapravo bio građanski rat za koji su sve strane podjednako odgovorne.

Sudija Vorkman je u presudi odbio zahtev za ekstradiciju pozivajući se na jedno ranije suđenje u Srbiji. U pitanju je proces protiv bivšeg bosanskog komandanta Ilije Jurišića.

Budući da se i on ticao legitimnosti bosanskih napada na jedinice JNA, Jurišićev slučaj bi se direktno odrazio na postupak protiv Ganića da je potonji dospeo pred sud.

Jedan sud u Srbiji je Jurišića prošle godine osudio na 12 godina zatvora. On je proglašen krivim zbog toga što je naredio napad na vojnike JNA koji su u maju 1992. napuštali kasarnu u gradu Tuzli (severna Bosna). Sudija koji je tu presudu izrekao naveo je da je taj napad bio protivan odluci bosanskog predsedništva iz aprila 1992., koja je pak počivala na ranijem sporazumu između Bosne i Jugoslavije kojim je omogućeno mirno povlačenje jedinica JNA.

U svom izveštaju iz maja 1992., tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Butros Butros-Gali (Boutros Boutros-Ghali) naveo je da na sastanku koji su 26. aprila održali bosanski predsednik i jugoslovenski ministar odbrane i načelnik generalštaba „nije bio postignut konačan sporazum“ o budućnosti JNA u Bosni.

U odluci sudije Vorkmena navodi se da je svedok koji je pozvan na londonsko saslušanje o ekstradiciji – Milan Petrović, zamenik tužioca pri kancelariji tužilaštva za ratne zločine u Beogradu – „prilikom unakrsnog ispitivanja priznao da nikakav sporazum [između Bosne i Jugoslavije] nije bio postignut“.

Svedokovu ocenu o ključnom elementu u slučaju Jurišić i, šire posmatrano, srpskom viđenju rata, preuzeo je i Silajdžić. Neposredno nakon što je sudija Vorkmen doneo odluku, Silajdžić se pismenim putem obratio predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, požalivši mu se na to da je Jurišić osuđen na temelju „fantomskog sporazuma“.

Kao što se moglo i očekivati, odbijanje britanskog suda da izruči Ganića nije naišlo na dobar odjek u Srbiji.

„Sudijska ocena po kojoj je moguće da bilo kome u Srbiji bude suđeno iz političkih razloga za mene je neshvatljiva, i predstavlja ličnu uvredu“, izjavio je predsednik Tadić.

Budući da su osnovne činjenice u vezi sa početkom sukoba i dalje sporne, još uvek je nepremostiv i razdor između srbijanskog i bosanskog viđenja istorije i značaja tih činjenica za savremene pravne procese.

„Način na koji je londonski sud objasnio svoju odluku nikada nije predočen običnim ljudima u Srbiji“, izjavila je Gordana Knežević, bivša zamenica urednika bosanskog lista Oslobođenje. „O presudi su svi izvestili uz ocenu da je britanski sud ’politički’ i ’nepravičan’.“

Rory Gallivan je saradnik IWPR-a iz Londona.