Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

FOČA: NEZAPOSLENOST UMANJUJE NADE ZA POVRATAK BOŠNJAKA

Nekolicina koja se vratila kaže da je nedostatak posla, a ne postojanje među-etničkih tenzija, stvarni razlog zbog kojeg nema masovnijeg povratka.
By IWPR ICTY
Visoko u brdima iznad istočnobosanskog gradića Foče nalaze se trošne i napuštene kuće, iz kojih su za vreme rata početkom devedesetih bosanski Srbi proterali Bošnjake.



Bašte su zapuštene, i mada jednu kuću krasi novi krov, njeni ruinirani zidovi su i dalje u jadnom stanju. Duboko u dolini teče tirkizna reka Drina – za koju kažu da je tokom pokolja 1992. bila crvena od krvi. Dolina je sa obe strane strma. Polja koja su nekada hranila stotine krava i ovaca sada su napušena i zarasla.



Pre rata je ovaj deo Bosne bio ugodan dom Bošnjacima i Srbima koji su zajedno živeli u miru, obrađujući zemlju kao uzgajivači stoke i radeći u državnim fabrikama čelika i perspektivnoj drvnoj industriji. No, danas je industrija na ovom području potpuno zamrla; vratila se tek nekolicina od 21,000 Bošnjaka (koliko ih je ovde pre rata živelo). A u samom gradu, koji se nalazi 50 kilometara jugoistočno od Sarajeva, vlada visoka stopa nezaposlenosti.



Većinu Bošnjaka su tokom 1992. proterale kombinovane policijske i paravojne snage bosanskih Srba, koje su u ratu počinile neke od najstravičnijih zlodela nad nesrpskim stanovništvom. U okviru kampanje surovog etničkog čišćenja, osnivani su zatvorski logori, gde su Bošnjaci bili sistematski mučeni, silovani i ubijani. Osim toga, oduzimana im je i uništavana imovina.



U presudama izrečenim pred Haškim tribunalom navodi se da su i devojčice od 12 godina bile pritvarane i svakodnevno silovane. Sud je za ratne zločine počinjene u Foči osudio petoricu bosanskih Srba, dok ih je još sedmoricu krivima proglasio bosanski Sud za ratne zločine u Sarajevu.



Vojne komandante bosanskih Srba – Dragoljuba Kunarca i Radomira Kovača – Tribunal je, nakon potresnih svedočenja samih žrtava, osudio za silovanje kao zločin protiv čovečnosti. Jedna svedokinja, koja se u martu 2000. pojavila pred sudom pod pseudonimom „Svedok 75“, ispričala je kako ju je Kovač silovao.



„Mislim da je svake večeri u istom krevetu zajedno silovao mene i [Svedokinju] broj 85, i to uz muziku – tačnije, uz Labudovo jezero. Radio je takve stvari. I kazao mi je: ’Ubio sam ti brata? Šta hoćeš? Šta ti tu možeš?’ To mi je rekao“, izjavila je ona pred sudijama tokom procesa.



Kunarac i Kovač su osuđeni na 28, odnosno 20 godina zatvora.



Tokom haškog suđenja komandantu zatvora bosanskih Srba, Miloradu Krnojelcu, takođe se pokazalo koliko su zločini nad ne-Srbima u Foči bili brutalni. Sudije su zaključile da su stražari u gradskom Kazneno-popravnom domu, koji su bili pod njegovom kontrolom, „tukli zatvorenike pesnicama i nogama, ili palicama“, te da su se „ponekad čuli pucnji, a zatvorenici se nikada nisu vratili u svoje sobe“.



Krnojelca su žalbene sudije haškog suda 2002. osudile na 15 godina robije.



Pre rata je u opštini Foča živelo više Bošnjaka nego Srba. Danas ih se, deceniju i po kasnije, na ovo područje vratilo svega 850.



Mnogi međunarodni posmatrači misle kako zbog izuzetno surovih zločina koji su ovde počinjeni većina ljudi – od kojih su mnogi započeli nov život u Sarajevu ili čak u nekom drugom delu Evrope – naprosto ne želi da se vrati.



No, za one koji su se vratili, glavni problem danas predstavlja nedostatak posla, a ne sećanje na rat. Nezaposlenost u ovoj opštini iznosi 45 procenata.



„Ovde nema posla“, kaže Fatima Ćorić, koja se 2002. sa porodicom vratila kući, na 6 kilometara udaljenosti od Foče. „Ima mnogo ljudi po selima, ali posla za njih nema.“



Danas Fatima živi sa svojim sinom, kćerkom i unukom. Čitava porodica je 1992. bila primorana da pobegne u Crnu Goru, a potom i u Mađarsku – da bi se onda i vratili, pokušavajući da nastave život koji su ostavili za sobom.



Pre rata se njena porodica izdržavala od poljoprivrede, jer su imali farmu sa pet krava i 60 ovaca.



„Situacija je pre rata bila dobra“, priseća se Fatima. „Moji muž i svekar su radili i imali su svu tu stoku, i život je bio dobar, ali sada . . . nema stoke.“



Nije joj, kako kaže, data nikakva pomoć za ponovno pokretanje farme. Niko u porodici nije našao stalan posao i račun za struju plaća sama, od svoje penzije.



Fatimina deca – koja su u vreme kada je rat počeo išla u četvrti i sedmi razred – uspela su da završe školu u Mađarskoj. Njen sin, kvalifikovani mehaničar, povremeno cepa drva za dnevnicu u iznosu od deset bosanskih maraka (osam američkih dolara). Ni lokalni kombinat – gde se pre rata proizvodilo brašno i gde je radilo preko 200 ljudi – odavno ne postoji.



„Ekonomska pitanja su sada ovde najveći problem“, kaže Fatima.



Mnogi povratnici imaju problema sa popravkom kuća koje su im tokom rata srušene.



Prema odredbama Dejtonskog sporazuma kojim je 1995. na Balkanu uspostavljen mir, bosanske su vlasti odgovorne za nadoknadu štete na kućama svih raseljenih koji žele da se vrate.



Visoki Komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (United Nations High Commissioner for Refugees, UNHCR), Međunarodni komitet Crvenog krsta (International Committee of the Red Cross, ICRC) i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Programme, UNDP) takođe su – pored ostalih – po pomenutom sporazumu zaduženi za pomoć povratnicima.



Ali nemaju svi pristup fondovima, kaže Fatima, i dodaje da ni ona nije dobila preveliku pomoć.



„Dobili smo građu za kuću od Karitasa (Caritas, švajcarska nevladina organizacija)“, priseća se ona. „Ali smo sami morali da platimo zidare.“



Fatima je srećna što je uopšte popravila kuću, pošto – kako kaže – ne postoji „uređen sistem“ finansijske pomoći.



I dok neki ljudi dobijaju veliku pomoć od različitih organizacija, ostali – dodaje Fatima – još uvek pokušavaju da dođu do gotovine kako bi priveli kraju popravku svojih kuća.



Po rečima Ismeta Hotovića iz fočanske Organizacije za izbegla i raseljena lica, neki su se ljudi vratili samo da bi iskoristili ponuđenu pomoć i ponovo otišli.



„Zidaju kuću dobijenim materijalom, i kada je završe – prodaju je. Ili uzmu materijal koji su dobili od međunarodne zajednice, a kada [predstavnici] međunarodne zajednice odu, oni odnesu materijal i sagrade kuću u Sarajevu“, rekao je Hotović.



Ovakvom praksom je novac uskraćen ljudima koji su se zaista vratili, a vladi omogućeno da napuhuje podatke o broju povratnika. Iako se po nekim izvorima na ovo područje vratilo čak 4,000 ljudi, Hotović tvrdi da ih je sve prebrojao i insistira na tome da ih ima samo 850.



On kaže i da su oni koji se vraćaju samo privremeno, da bi na opisani način uzeli pomoć, doprineli širenju utiska da Bošnjaci na ovom području nisu dobrodošli i da ih dočekuje srpska agresija.



„To me zbilja ljuti“, kaže Hotović. „Ti ljudi kažu kako ne mogu da se vrate u Foču, jer ih odatle isteruju. To je laž, niko ih ne tera.“



Hotović negira da su među-etničke tenzije osnovni razlog zbog kojeg se ljudi nerado vraćaju. Njegova sopstvena kuća – koja se nalazi pokraj glavnog puta, na nekoliko kilometara udaljenosti od Foče – bila je prvi muslimanski objekt koji je 1992. spaljen. Ali otkako se 2000. godine vratio, on, kako kaže, nije imao nikakvih problema.



Po njegovim rečima, iako postoje izvesne tenzije, nezaposlenost predstavlja daleko veći problem: „Što se tiče bivših boraca s obeju strana, mi smo u istoj vreći. [Ekonomska] situacija je teška za obe [strane].“



Sa ovim je stavom saglasan i predstavnik Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (Organisation for Security and Cooperation in Europe, OSCE) iz obližnjeg grada Višegrada, Andrea Dabizi (Andrea Dabizzi), koji kaže: „Mislim da među-etničke tenzije više nisu najveća prepreka [povratku ljudi u Foču].



„Poslovne prilike su jedna od glavnih prepreka . . . Ne radi se o tome da nema uslova za povratnike, nema ih za čitavu zajednicu.“



Fabrike su tokom rata opljačkane i uništene, i mada su neke ponovo otvorene, aktiviran je tek mali deo njihovog predratnog kapaciteta.



Po rečima voditelja projekta UNDP-a u Foči, Gaja Diona (Guy Dionne), razvoj tih kompanija i mogućnost zapošljavanja koju one nude ograničeni su pristupom tehnologiji i tržištima.



UNDP tesno sarađuje sa drvnoprerađivačkom i metaloprerađivačkom industrijom, u nadi da će oživeti njihovu proizvodnju.



„Da biste ponovo uspostavili svoje tržišne kanale, morate govoriti strane jezike, morate imati odgovarajuću tehnologiju ili najsavremenije proizvode kojima ćete zadovoljiti međunarodne zahteve“, objašnjava Dion.



„Neophodni su vam potvrda da ispunjavate standarde kvaliteta . . . [i] finansijski izveštaji firmi radi pristupa kreditima ili investicionom kapitalu koji su na višem nivou od sadašnjih.“



Posledice propasti industrije mogu se videti i u samoj Foči, gde se vratilo manje od 20 Bošnjaka.



Na ulasku u grad stoji spomenik srpskim vojnicima i civilima koji su stradali u ratu.



Po okončanju rata, ovaj grad je sve do 2004. bio preimenovan u Srbinje – doslovce, „mesto za Srbe“ – da bi onda bosanski sud doneo odluku da mu se vrati staro ime. Sve gradske džamije su za vreme rata bile uništene, uključujući i jednu od najznačajnijih na Balkanu – Aladža džamiju, srušenu u aprilu 1992. Osim toga, preko 2,000 stanovnika Foče još uvek se vode kao nestali, pri čemu se u ogromnoj većini slučajeva radi o Bošnjacima.



Prolazeći centrom grada, ne možete mimoići mnoštvo besposlenih mladih ljudi, koji se okupljaju tokom čitavog popodneva. Neki od njih, dok ćaskaju s prijateljima, besciljno lutaju ulicama. Ostali sede na središnjem trgu i promatraju prolaznike do kasno uveče.



Kao nastavnica u jednoj fočanskoj srednjoj školi, Srpkinja Sanja Kulić kaže da će i do 80 procenata njenih đaka pokušati da napusti Foču, tako što će otići na univerzitet ili se zaposliti negde drugde.



„Svesni su toga da je ovde u Foči veoma teško naći posao. Trenutna situacija u našem društvu i našoj ekonomiji je veoma teška“, kaže ona.



I Irineja Mihajlović – Srpkinja koja u Foči ide u školu – spada među one koji svoju budućnost vide negde drugde.



Na pitanje da li bi se, nakon što završi fakultet, vratila i zaposlila u Foči, ona odgovara: „Zbilja sumnjam, mislim da je ovde čak i sa diplomom teško naći posao. Mnogi ljudi su nezaposleni i nema mnogo radnih mesta. Ona koja se pojave često popune ljudi sa vezama, koji nisu stručni.“



Hotović ipak nije odustao od nade da će se na ovo područje ubuduće vraćati više Bošnjaka. Njega zanima kretanje ljudi u pravcu obrnutom od onog koje ilustruje jedan vic, koji je ovde svima poznat.



„Kad bi se otvorile sve granice Bosne i Hercegovine – gde bi ti otišao?“, pita jedan čovek svog prijatelja.



„Popeo bih se na najbliže drvo“, odgovara on.



„A zašto bi se popeo na drvo?“, pita prvi čovek.



„Pa, da bih se spasao od stampeda.“



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.