Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

EVROPSKA UNIJA NUDI BALKANSKIM FARMERIMA MRSAVU ZETVU

Rezim slobodne trgovine moze doneti vise stete nego koristi slabasnom poljoprivrednom sektoru.
By

Pre tri meseca Ali Berisa je poceo da shvata kako gubi bitku za ekonomsko prezivljavanje.


Tokom cetiri godine, njegova mlekara u selu Kacikol, na istoku Kosova, pravila je gubitke. "Ukoliko se uskoro nesto bitno ne promeni, moracu da zatvorim moju mlekaru", rekao je tada Berisa.


"Meni je dovoljno lose, ali je svim poljoprivrednicima ovde jos gore. Oni zive od prodaje mleka meni, a ne znam sta ce da rade ako budem morao da zatvorim mlekaru".


Krajem 2004. godine, Berisa je digao ruke i oglasio prodaju svoje mlekare. Za farmera kao sto je on, cinjenica da moze slobodno da izvozi svoju robu u Evropsku uniju nije mu ni najmanje pomogla.


Dve godine nakon sto je Brisel ukinuo prakticno sve carinske dazbine na robu sa zapadnog Balkana, ukupan izvoz iz ovog regiona jedva da se uvecao. Ocito je da je proizvodjacima potrebno nesto vise od pukog pristupa trzistima Evropske unije da bi uspeli.


"Evropska unija uvek moze otvoriti svoja vrata - pitanje je da li mi mozemo proci kroz njih", izjavio je za IWPR Milan Tadic, menadzer "Podravke", vodece hrvatske prehrambene kompanije.


"Ne mozemo se takmiciti sa evropskim kompanijama koje su na trzistu stotinu godina. Potrebna nam je dodatna podrska Evropske unije".


Mnoge prepreke sputavaju konkurentan izvoz poljoprivrednih proizvodjaca sa zapadnog Balkana na trzista Evropske unije.


Brisel nije od velike pomoci poljoprivrednom sektoru u regionu u pogledu njegovog restrukturiranja.


Vlade drzava zapadnog Balkana takodje su slabe posto njihovi administrativni organi lose funkcionisu i ne mogu same da pruze podrsku procesu restrukturiranja.


Povrh toga, proizvodjaci sa zapadnog Balkana suocavaju se sa preprekama u sticanju sertifikata o sanitarnoj ispravnosti i kvalitetu, sto je uslov koji moraju ispuniti da bi mogli svoje proizvode da izvoze u Evropsku uniju.


Konacno, postoji i problem odnosa lokalnih firmi. Mnoge kompanije na Balkanu mukotrpno pokusavaju da se prilagode konceptu i pravilima trzisne konkurencije. Socijalisticko doba ostavilo je mnogo tragova i na razlicite nacine baca senku na balkanske preduzetnike. Preduzecima nedostaju potrebna sredstva da bi se efikasno izborila za svoj udeo na trzistu Evropske unije, ali im cesto, takodje, manjka odlucnost i snaga volje.


Ukratko, regionalnim proizvodjacima je potrebna prakticna pomoc da bi bili konkurentni u Evropi. U odsustvu aktivnijeg pristupa, postoji opasnost za proizvodjace na zapadnom Balkanu, uz castan izuzetak nekoliko kompanija, da ce cak izgubiti i domaca trzista u konkurenciji sa evropskim poljoprivrednim gigantima.


EVROPA: MNOGO ZAHTEVA, MALO PODRSKE


Evropska unija je razvila veoma otvoren trgovinski rezim sa zapadnim Balkanom, koji Brisel pozdravlja kao dokaz posvecenosti Evropske unije ekonomskom razvoju ovog regiona.


Bez carinskih barijera, kako se veruje u Briselu, proizvodjaci iz regiona ce biti konkurentni na trzistu Evropske unije, uvecavajuci proizvodnju da bi izvozili, otvarajuci nova radna mesta i stimulisuci ekonomski rast.


Prema nesto cinicnijem stavu, Evropska unija moze sebi priustiti da bude darezljiva u pogledu ustupaka jer je uvoz sa zapadnog Balkana zanemarljiv.


"Ukupni izvoz sa zapadnog Balkana u Evropsku uniju cini tek 0,5 odsto ukupnog godisnjeg uvoza Evropske unije", rekao je za IWPR Vanja Kaludjer, poljoprivredni ekspert iz Trgovinske komore Hrvatske. "Evropska unija nam je omogucila pristup svom trzistu jer mi ne uticemo na situaciju na njihovom trzistu".


Verena Knaus, visi analiticar istrazivackog centra sa sedistem u Berlinu, Evropske inicijative za stabilnost, EIS, uglavnom se slaze s ovim stavom.


"Ponuda Evropske unije zapadnom Balkanu izgleda dobro na papiru, ali u praksi ne doprinosi popravljanju ekonomske situacije na terenu", kaze Knausova.


"Strukturni nedostaci se ne mogu prevazici omogucavanjem slobodne trgovine sa Evropskom unijom jer ovaj region ne trguje previse".


Neki zvanicnici Evropske unije priznaju da ukoliko se zeli razvoj ozbiljnog izvoznog potencijala zapadnog Balkana, Brisel mora ponuditi nesto vise od trgovinskih povlastica koje su vec na snazi.


"Izvoznici su u pravu", kaze Mihael Karnicnig, zvanicnik Evropske komisije.


"Nije dovoljno imati pristup trzistu. Postoji potreba za restrukturiranjem poljoprivrede i razvojnim programom za poljoprivredu sto bi im pomoglo da izadju na kraj sa trzisnim pritiscima".


Ogranicenja i zahtevi koje postavlja Brisel su poveliki. S druge strane, podrska koju Evropska unija nudi - da bi se ispunili njeni zahtevi - je ogranicena.


Ogranicenja se uvode kroz kvote koje se namecu uvozu kljucnih poljoprivrednih proizvoda, kao sto je vino, riba i teletina, sto sve negativno utice na poljoprivrednike na zapadnom Balkanu.


Na primer, vino je jedan od kljucnih makedonskih izvoznih proizvoda. Makedonski vinogradi proizvode oko 1.5 miliona hektolitara vina svake godine i - prema tvrdnjama lokalnih strucnjaka - imaju potencijal za izvoz oko 500.000 hektolitara na trziste Evropske unije.


Medjutim, taj se potencijal ne realizuje zbog godisnje kvote Evropske unije koja iznosi 300.000 hektolitara vina uvezenog iz Makedonije.


Hrvatska se suocava sa slicnim problemom. Ribarstvo je jedna istinski profitabilna izvozna privredna grana u Hrvatskoj. Medjutim, sistem kvota sputava razvoj. "Ribarske firme dostignu kvotu Evropske unije za cetiri meseca", kaze Vanja Kaludjer.


Pristup trzistima Evropske unije je vazan za lokalne proizvodjace jer u Evropi mogu dobiti vise cene za svoje proizvode nego na domacem trzistu. Neograniceni pristup ovom trzistu bi stoga podstakao investicije u ovaj sektor.


Sistem kvota umanjuje ovaj investicioni potencijal cime se usporava proces modernizacije poljoprivrede u regionu.


Kvote destimulisu proizvodjace da uvecaju proizvodnju jer mogu izvesti samo ogranicenu kolicinu svojih proizvoda u Evropsku uniju.


Zanimljivo je da je industrija secera dozivela procvat na zapadnom Balkanu od kada je Brisel ukinuo limite za izvoz secera u Evropsku uniju u januaru 2002. godine.


U Hrvatskoj i Srbiji, izvoz se od tada utrostrucio. Ipak, Evropska komisija je nedavno preporucila da Evropska unija ponovo uvede kvote na uvoz secera sa zapadnog Balkana.


Komisija smatra da razvoj industrije secera oslonjen na izvoz u Evropsku uniju nije odrziv na dugi rok. Secerane rizikuju svoju buducnost oslanjajuci se isuvise na samo jedno trziste, procenjuju clanovi Evropske komisije.


Zvanicnik Evropske komisije Mihael Karnicnig brani poziciju Evropske unije tvrdeci da je sistem kvota u sredistu interesa ovog regiona.


On kaze da kvote daju smernice za razvoj industrijskih sektora kao sto je industrija secera na zapadnom Balkanu.


"Trgovinske povlastice su prvi korak ka blizoj integraciji u Evropsku uniju", rekao je on za IWPR. "Kvote su tu da bi se pruzile smernice za strukturne promene".


Karnicnig ukazuje na cinjenicu da ce drzave zapadnog Balkana imati kvote i ako i kada se pridruze Evropskoj uniji, tako da je bolje da se vec sada na njih navikavaju.


Problem je u tome sto ono sto Evropa vidi kao "smernice za strukturne promene" sadrzi vise stapova nego sargarepa, kako to vide proizvodjaci na zapadnom Balkanu.


"Zemlje Evropske unije imaju kvote za poljoprivrednu proizvodnju, ali, takodje, dobijaju veliku pomoc iz budzeta Evropske unije, dok to nije slucaj sa zemljama zapadnog Balkana".


Jedna velika sargarepa koju je Brisel ponudio sadasnjim drzavama clanicama bili su programi pomoci za sprovodjenje reformi poljoprivrednog sektora. Oni su implementirani u novim drzavama clanicama pre njihovog pristupanja Evropskoj uniji.


Vodeci makedonski proizvodjac vina imao bi koristi od takve pomoci. Umesto toga, "Tikves" je vec iskusio nevolje pokusavajuci da dobije kredit za povecanje proizvodnje. Georgi Petrusev, direktor "Tikvesa", kaze da bi pristup razvojnom programu za poljoprivredu Evropske unije znacajno unapredio njihove privredne aktivnosti.


Evropska Unija nije, medjutim, do sada, ponudila drzavama zapadnog Balkana pristup razvojnim programima za poljoprivredu.


Na pitanje zbog cega je to tako, Karnicnig kaze da su institucije u regionu isuvise slabe da bi upravljale takvim programom. "Ako bi se zemlje zapadnog Balkana prijavile za takve programe, ne bi bile u stanju da se kvalifikuju za njih", kaze on. "Postoji potreba za dodatnim institucionalnim reformama".


Knausova priznaje da nema dovoljno kapaciteta u regionu za upravljanje programima kao sto je SAPARD (Specijalni program za razvoj poljoprivrede i ruralnih oblasti), program podrske drzavama koje cekaju na prijem u Evropsku uniju.


"Ipak, reci samo da zemlje zapadnog Balkana nisu u stanju da upravljaju sredstvima je jeftin argument", dodaje ona. "Kapacitet se mora izgraditi, a Evropska unija i vlade u regionu mogu poceti da rade na tome ovog trenutka".


SPORAZUM O ASOCIJACIJI I STABILIZACIJI: SAMO STAP, BEZ SARGAREPE?


Hrvatska i Makedonija, jedine dve zemlje u regionu koje su potpisale Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji, SAA, imaju dodatnih briga u pogledu Evropske unije.


Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji je ugovor izmedju Evropske unije i svake zemlje u regionu, kojim se regulise odnos izmedju njih. On sadrzi mere liberalizacije trgovine i projekte saradnje u nizu razlicitih oblasti.


Ovi sporazumi obavezuju potpisnike da progresivno uklanjaju carinske dazbine na proizvode Evropske unije, cime se poostrava konkurencija za domace proizvodjace.


Zvanicnici iz nekoliko makedonskih institucija veruju da Makedonija uglavnom gubi po osnovu ovog sporazuma.


Stojmirka Tasevska, nacelnik odeljenja za poljoprivredu pri makedonskoj trgovinskoj komori, kaze da domaci proizvodjaci rizikuju da izgube i domace i regionalno trziste zbog ostrije konkurencije koju donose proizvodjaci iz Evropske unije.


"Musterije se brzo prebacuju na jeftiniji spanski paradajz u boljoj ambalazi", kaze ona, "dok nasi proizvodjaci jos uvek pokusavaju da stanu na noge".


U Hrvatskoj, Vanja Kaludjer iznosi slicne prituzbe. "Niko nije napravio veliki profit od [zahvaljujuci sporazumima o trgovini] Evropske unije", kaze on.


Razlog za to su poljoprivredne subvencije Evropske unije. One su otprilike sest puta vece po vrednosti od subvencija koje uzivaju hrvatski poljoprivrednici, sto hrvatskim poljoprivrednim proizvodjacima zagorcava zivot. Umesto ulaska u trzisnu trku sa njima, hrvatske firme se nalaze u situaciji da brane svoj udeo na domacem trzistu.


"Evropska unija nam je dala trgovinske povlastice, a mi, u stvarnosti, zapravo zelimo njihove subvencije", kaze Kaludjer. "To je jedini moguci spas za poljoprivredni sektor u Hrvatskoj".


Evropska unija tvrdi da bi ekonomska situacija u regionu bila jos gora da nije trgovinskih olaksica koje je odobrila. Sto se tice gubitnika, Karnicnig kaze da liberalizacija trgovine "nije besplatan rucak za sve", i dodaje, "uvek ce biti zrtava pri liberalizaciji trgovine".


KONTROLA SANITARNE ISPRAVNOSTI I KVALITETA: PREVISOKA PREPREKA?


Proslog novembra, jedan od najpopularnijih programa na albanskoj televiziji, "Fiks Fare" ("Upravo tako"), sproveo je istrazivanje o kvalitetu lokalno flasirane vode.


Utvrdjeno je da albanske kompanije flasiraju vodu sa cesme i prodaju je kao izvorsku vodu.


Autori ovog programa poslali su neobelezene uzorke razlicitih albanskih flasiranih voda u Institut za zdravstvo, drzavno telo ciji je posao da testira i izdaje neophodne ateste za domace proizvode.


Od sedam uzoraka, samo su dva bila za pice, a u jednom su cak pronadjeni tragovi fekalija.


Na pitanje autora programa da prokomentarisu ove nalaze, kompanije su poslale sertifikate koji potvrdjuju da je voda bezbedna za pice. Tu se vracamo na pocetak, jer se ispostavilo da je isti institut, koji je uradio testove za televizijski program, izdao ove sertifikate.


Ova epizoda ukazuje na dve stvari koje imaju direktnog uticaja na sposobnost proizvodjaca sa zapadnog Balkana da izvoze svoju robu.


Jedna je potreba za visokokvalitetnim proizvodjacima koji ispunjavaju standarde Evropske unije, a druga je potreba za kredibilnim drzavnim institucijama, koje bi bile sposobne da izdaju sertifikate u koje kupci u Evropskoj uniji mogu imati poverenja.


Sporni atesti o kvalitetu koje su izdale drzavne institucije poslovanje cine skupljim jer uvecavaju rizik da kupci prilikom isporuke odbiju da prime robu.


Drzava koja ne moze da primeni pravila o kvalitetu Evropske unije stetno ce uticati na razvoj sopstvene poljoprivrede, kao sto je to Srbija i Crna Gora otkrila za vreme nedavnog skandala sa izvozom secera.


Od 2002. godine kada je Evropska unija uvela liberalan rezim za trgovinu secerom sa zapadnim Balkanom, srpski proizvodjaci su prekrsili pravila kupujuci secer od trecih zemalja i preprodajuci ga Evropskoj uniji bez carinskih nameta kao srpski secer.


Evropska unija je uocila prevaru i suspendovala bescarinski rezim za izvoz secera iz Srbije i Crne Gore u maju 2003. godine. Ova mera je produzena u februaru 2004. godine i ukinuta je tek u septembru 2004. godine.


Negativne posledice na srpsku poljoprivredu bile su ogromne jer su poljoprivredni proizvodjaci otkrili da bez trgovinskih povlastica Evropske unije, cak ne mogu prodavati secer ni na domacem trzistu dok je suspenzija na snazi, jer su se domaci kupci radije odlucivali za jeftiniji uvozni secer.


Mada bi neki rekli da hitra reakcija Evropske unije ukazuje na dosledan pristup Brisela, mnogi proizvodjaci na zapadnom Balkanu se zale da Evropska unija, zapravo, nedosledno primenjuje sopstvena pravila.


"Kada Evropska unija zeli neki proizvod, rado ce progledati kroz prste", izjavio je vladin zvanicnik iz jedne od drzava zapadnog Balkana za IWPR, pod uslovom da ostane anoniman.


Vino se cesto navodi kao ilustracije navodne nedoslednosti u pristupu Evropske unije. Nijedna zemlja zapadnog Balkana ne ispunjava striktne kriterijume Evropske unije o pakovanju i oznacavanju vina, ciji je cilj da prisili proizvodjace da tacno naznace odakle potice grozdje koje se koristi u proizvodnji.


Uprkos tome, vino je jedno od najboljih izvoznih proizvoda regiona u Evropskoj uniji.


Karnicnig osporava opravdanost ovih primedbi, tvrdeci da je sustina problema cesto u losem kvalitetu proizvoda.


"Evropska unija ima visoke standarde za kvalitet hrane i proizvodima niskog kvaliteta je tesko da se probiju na visokokvalitetno trziste", kaze on.


Daleko od toga da se uspostavljaju nepotrebne barijere za izvoz robe iz regiona zapadnog Balkana, kaze Karnicnig i dodaje: "Moje kolege iz Evropske komisije zapadnom Balkanu daju VIP tretman".


S obzirom na sve ono sto smatraju teskocama pri izvozu u Evropsku uniju, regionalno trziste je i dalje kljucno za vecinu proizvodjaca sa zapadnog Balkana. Na primer, i Hrvatska i Srbija i Crna Gora izvoze oko 30 odsto svojih poljoprivrednih proizvoda u susednu Bosnu i Hercegovinu.


Prema Vanji Kaludjeru, hrvatski proizvodjaci voca i povrca bi jedva prezivljavali bez bosanskog trzista.


Albanija je do sada bila izuzetak u tom pogledu. Ona izvozi malo proizvoda - i to je uglavnom tekstilna roba i obuca. Medjutim, oko 90 odsto ovih proizvoda odlazi u Evropsku uniju.


Medjutim, to se sada polako menja. Albanski izvoz u zemlje regiona se utrostrucio u prvoj polovini 2004. godine, skocivsi sa 2,6 na 8,3 odsto, zbog implementacije sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu, cime se trgovina preusmerava sa Evropske unije na zapadni Balkan.


S obzirom na teskoce pri izvozu u Evropsku uniju, u poredjenju sa izvozom u zemlje regiona, nije iznenadjujuce da su mnoge kompanije vec iznurene od silnih pokusaja.


"Zasto kupovati nova kola kad vam polovna mogu jednako dobro da posluze?", pita se Gjergj Filipi, koordinator internog trzista pri albanskom ministarstvu za evropske integracije.


VLADE U REGIONU: NESPOSOBNE DA DELUJU SAMOSTALNO


Poljoprivredna politika vlada u regionu cesto je neodgovarajuca, i u nekim slucajevima je skoro nepostojeca.


Upravo je to otkrila Makedonija kada je, nakon prijave za clanstvo u Evropskoj uniji ove godine, dobila upitnik od Evropske komisije sa vise od 3.000 pitanja.


"Upitnik je zapravo predstavljao rentgenski snimak nase zemlje", kaze Finka Serafimova, pomocnik direktora makedonskog sektora za evropske integracije, vladinog odeljenja koje deluje sa ovlascenjima zamenik premijera.


"Pomogao nam je da shvatimo kako, zapravo, uopste nemamo poljoprivrednu politiku", rekao je Valentin Nesovski, portparol ovog sektora. "Imamo dobre poljoprivredne proizvode, ali nemamo politiku".


Na Kosovu, vakuum u pogledu poljoprivredne politike jos je gori. Covek moze lutati od institucije do institucije, tragajuci za zvanicnicima sa idejama o poljoprivrednoj proizvodnji i izvozu. Takve informacije, ako postoje, su sporadicne, parcijalne i cesto netacne.


Abdulah Nisori, direktor odeljenja za proizvodnju i zastitu bilja pri kosovskom ministarstvu poljoprivrede, krivi nereseni status Kosova za vecinu teskoca sa kojima se suocavaju poljoprivrednici.


On dodaje da Kosovu nedostaju institucije koje mogu izdati sertifikate o kvalitetu kosovskih proizvoda tako da poljoprivredni proizvodjaci ne mogu da izvoze.


Ispostavilo se da je ova informacija netacna. Kada je IWPR razgovarao sa Fadilom Musom, direktorom Poljoprivrednog instituta Kosova, on je potvrdio da je Evropska unija ovlastila ovaj institut za izdavanje sertifikata o kvalitetu proizvoda, te da ih institut redovno ispituje.


Situacija u kojoj se nalazi poljoprivreda na Kosovu je najgora u regionu, ali ni drugde nije mnogo bolje.


Arnaldo Abrucini, generalni sekretar Asocijacije evropskih trgovinskih i industrijskih komora, "Eurochambres", sa sedistem u Briselu, kaze da su vlade u regionu ucinile malo da bi pomogle poljoprivrednicima.


"Nacionalne vlade bi trebalo da uloze vise napora kako bi obezbedili blagovremene i korisne informacije o procesu liberalizacije trgovine, kao i da uklone necarinske barijere", kaze on.


On je naveo podatke iz istrazivanja o preko 2.000 kompanija na zapadnom Balkanu, koje je sprovela njegova asocijacija, prema kojima firme u regionu dobijaju premalo pomoci od sopstvenih vlada da bi postale konkurentne na evropskim trzistima.


Mnogi lokalni zvanicnici precutno se slazu sa ovim zapazanjem. Nadica Dzerkovska, nacelnik sektora za evropske integracije pri makedonskom ministarstvu poljoprivrede, kaze da domace kompanije cesto nisu svesne svog izvoznog potencijala i priznaje da vlada treba da uradi vise na informisanju domacih proizvodjaca.


Medjutim, na pitanje da li njena vlada zna koje firme izvoze u Evropsku uniju i kojim sektorima je najpotrebnija pomoc, ona nije mogla da pruzi odgovor.


U Srbiji i Crnoj Gori, prema tvrdnji Karnicniga, investicije u poljoprivredu su tek veoma bazicne. "Godine su potrebne da bi se promenila mikroekonomska struktura zemlje", kaze on.


U Hrvatskoj, vlada je pokrenula inicijativu pod nazivom "Otvorena vrata" ciji je cilj podsticanje domacih poljoprivrednika da se okrenu specijalizaciji u poljoprivrednoj proizvodnji.


Program se sastoji od finansijskih podsticaja poljoprivrednicima da povecaju proizvodnju maslina i govedine, na primer.


Medjutim, domaci proizvodjaci nisu impresionirani. Josip Pavic, predsednik hrvatskog sindikata poljoprivrednika, PPDIV, opisuje "Otvorena vrata" kao utopijski plan. "On je daleko od hrvatske poljoprivredne stvarnosti", kaze on. "Reformisani deo poljoprivrede je samo vrh ledenog brega - oko 60 odsto nase poljoprivrede nije spremno za Evropsku uniju".


"Oni su uveli mastovitu politiku na dugi rok, a mi ne znamo sta cemo ciniti sutra i prekosutra".


Zoran Djordjevic, menadzer poslovne akademije "Croma" iz Zagreba, veruje da je jedan od kljucnih problema losa komunikacija izmedju vlada, lokalnih trgovinskih komora i privrede.


"[Vladini] programi su komplikovani za poljoprivrednike, a lokalne privredne komore ne uspevaju da obezbede logisticku podrsku kako bi poljoprivrednici mogli imati koristi od njih", kaze on.


Drugde u regionu, firme se obicno zale da vlade ne cine dovoljno da stimulisu izvoz.


Lavdos Feruni, direktor Albanske organske asocijacije, nevladine organizacije koja podrzava proizvodnju organske hrane, tvrdi da bi cak i najosnovnija vladina pomoc imala veliki uticaj na proizvodnju i izvozni potencijal poljoprivrede u Albaniji.


"Potraznja za organskom hranom, kako u Albaniji tako i Evropskoj Uniji, je u porastu", kaze on. "Jasno je da postoji trziste za nase proizvode".


Napredak je spor, primecuje Feruni, zbog "odsustva priznavanja izvoznog potencijala i nedostatka podrske od strane vlade".


Upitan kakvoj vrsti podrske tacno tezi, Feruni naglasava dve stvari: "Ako bi vlada organizovala promotivne kampanje i pomogla nam da pronadjemo kupce, time bi puno pomogli".


DOMACA PREDUZECA: OTPOR PROMENAMA


Ne mogu se svi problemi sa kojima se suocavaju balkanski poljoprivrednici svaliti na ledja vlasti. Proizvodjaci u regionu delom su odgovorni za probleme koje postoje u poljoprivrednom sektoru.


Cini se da se mnoge kompanije slabo snalaze s konceptom trzisne konkurencije. Njima ne samo da nedostaju sredstva neophodna da bi postale konkurentnije nego im manjka i odlucnost i snaga volje.


Afrim Arzualdziju, direktor "Progresa", jednog od najvecih kosovskih prehrambenih preduzeca kaze, na primer, da nije preterano zeljan da pronadje nove kupce u Evropskoj uniji, mada ih vec ima nekoliko.


Njegova kompanija radi sa samo 50 odsto kapaciteta, a proizvodi su im konkurentni na trzistu Evropske unije i ispunjavaju njene standarde. Pa ipak, kako sam priznaje, njegovo preduzece ima problem sa sopstvenim stavom. Ono "nije dovoljno agresivno u trazenju posla (u Evropskoj uniji)", kaze on.


Arzualdziju pokazuje znatno vise strasti kada se pomenu zastitne mere za domacu industriju, pozalivsi se da prehrambene firme u susednim zemljama dobijaju vise podrske od svojih vlada.


"Ako ce vlada nametati cvrsta pravila, onda bi mogla i da nas zastiti", kaze on.


Dragan Busic, vlasnik firme za proizvodnju lekovitog bilja "Bilje Borca", kaze da nastup treba promeniti kao i da je privredi preko potreban preduzetnicki duh - ali i vise investicija. "Ljudi moraju da promene svoje stavove o proizvodnji", kaze on.


Prema Karnicnigu, nedovrsen proces restrukturiranja u oblasti poljoprivrede znaci da mnoge balkanske kompanije prosto "proizvode pogresne stvari".


"Proizvodi su loseg kvaliteta i nedovoljno rafinirani. Uglavnom su to najosnovniji proizvodi koji nisu prosli kroz previse faza obrade", dodaje on.


Andrija Pejovic, ekonomski savetnik pri srpskom ministarstvu za evropske integracije, kaze da su potrebni vreme - i investicije - za otklanjanje razloga za ove prituzbe. "Ne mozete za jedan dan uskociti iz komunizma u kapitalizam", kaze on.


Finka Serafimova iz Makedonije kaze da makedonski proizvodjaci nisu imali mnogo koristi od trgovinskih povlastica Evropske unije jer "Makedonija je jos uvek pretezno proizvodjac primarnih poljoprivrednih proizvoda".


Prema istrazivanju asocijacije evropskih privrednih komora "Eurochambres", nedovoljno se koriste moderne komunikacione tehnologije, a zaposleni nisu prosli kroz potrebne programe obuke.


Jaz u kvalitetu i standardima izmedju kompanija u Evropskoj uniji i sa Balkana je tako dubok da to cesto odvraca balkanske proizvodjace cak i od pomisli da izvoze u Evropsku uniju.


Adem Dumisi, cija firma "Agro-Alba" proizvodi cvece na Kosovu, priseca se strahopostovanja koje ga je obuzelo kada je video visoke standarde kojih se pridrzavaju u Holandiji pri uzgajanju cveca iz prve ruke.


"Kada sam otisao na jedan kurs obuke iz cvecarstva u Holandiji i video uslove u kojima rade, znao sam da ne bi trebalo ni da pokusavam da izvozim svoju robu", kaze on. "Ne mogu da se nadmecem sa tako efikasnom proizvodnjom".


"Tikves" iz Makedonije je jedna od kompanija iz regiona koja je naucila kako da se prilagodi sistemu Evropske unije. Ova firma je izvozila svoje proizvode u Evropsku uniju citav niz godina, a njen direktor Georgi Petrusev kaze da ukoliko zele da povecaju izvoz na evropsko trziste, onda moraju da slede njihova pravila.


"Makedonija nije previse poznata kao proizvodjac vina, a mi moramo da se nadmecemo sa vinima iz Cilea i drugih zemlja poznatih po proizvodnji vina tako da i mi investiramo u kvalitet proizvoda i imidz", kaze on.


Petrusev veruje da je "Tikves" jedna od malobrojnih domacih kompanija koje se ne opiru promenama. "Pre ili kasnije cemo morati da radimo po pravilima Evropske unije - za nas je bolje da to bude ranije nego kasnije", dodaje on.


Milan Tadic iz hrvatske "Podravke" kaze da je njegovoj kompaniji islo dobro nezavisno od trgovinskih povlastica Evropske unije.


Problem je u tome sto se mnoge manje kompanije muce ne bi li se prilagodile zahtevima Evropske unije. Neki ce, kaze Tadic, biti na gubitku, dok ce drugi postati jaci i snazniji. "Promena je neizbezna u ovom regionu. Sa Evropskom unijom, bice vise reda", kaze on.


Medjutim, Tadic dodaje da ce proizvodjaci sa zapadnog Balkana tesko uspeti da prezive na trzistu Evropske unije s obzirom na sadasnji nivo pomoci te iste Evropske unije ovom regionu.


Karnicnig se slaze da je potrebno vise pomoci od strane Evropske unije, kao i da pristup evropskim trzistima nije sam po sebi dovoljan. On kaze da ce Brisel staviti akcenat na razvojne programe za poljoprivredu zapadnog Balkana u svom budzetskom planu za period od 2007. do 2013. godine kako bi se pomoglo poljoprivrednicima te regije da se suoce sa pritiscima trzista.


"Programi koji ce se nuditi drzavama zapadnog Balkana bice inspirisani onim programima koje su koristile nove drzave clanice u fazi priprema za prijem u Evropsku uniju", dodaje on.


Pitanje je da li mnogi poljoprivredni proizvodjaci u regionu mogu da cekaju. "Nasi proizvodjaci voca i povrca nece izdrzati jos pet godina pod sadasnjim trzisnim uslovima", kaze Kaludjer.


Hrvatski proizvodjaci verovatno imaju vise srece nego ostali. S obzirom na to da Hrvatska ima status zemlje kandidata za prijem u Evropsku uniju, njeni poljoprivredni proizvodjaci se mogu nadati izdasnijoj pomoci Evropske unije za restrukturiranje poljoprivrede nego sto ce to biti slucaj sa hrvatskim susedima.


Sto se tice ostatka ove regije, cekanje na vecu pomoc Evropske unije ce potrajati. Za mnoge, poput Ali Berise, pomoc ce stici previse kasno.


Jehona Gjurgjeala je na Londonskoj skoli za ekonomiju odbranila magistarski rad na temu "Evropska politicka ekonomija: Tranzicija". Ovom istrazivanju su svojim prilozima doprineli Dzon Simpson iz Beograda i Arben Salihu; Muhamet Hajrulahu i Zana Limani iz Pristine.