Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

EU fokus: treba li odloziti zahtev Makedonije za prijem?

Prebrzo podnosenje zahteva za prijem u clanstvo moglo bi oslabiti makedonske reformatore i destabilizovati jos krhku demokratiju.
By IWPR Balkans

Proslog meseca, kada je stigla vest o tragicnoj smrti makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog u avionskoj nesreci, premijer zemlje Branko Crvenkovski bio je na putu za Dablin, gde je trebalo da irskom predsednistvu uruci zahtev Makedonije za prijem u clanstvo Evropske unije.


Smrt gospodina Trajkovskog mogla bi privremeno odloziti podosenje zahteva, ali ona nije umanjila odlucnost politicke elite zemlje da izadje sa zahtevom za prijem u clanstvo EU pre isteka predsedavajuceg mandata Irske (mozda odmah posle aprilskih predsednickih izbora).


To nosi ozbiljne rizike. Makedoniji je, kao i svim drugim zemljama na zapadu Balkana, potrebno da pred sobom ima perspektivu clanstva u EU kao sredstvo za realizaciju teskih reformi u zemlji, kao i konsolidaciju stabilnosti u regionu i razvijanje dobrosusedskih odnosa.


Ali, EU kartu treba dobro odigrati. Vazno je da zahtev za prijem bude prezentovan onda kada makedonska vlada bude imala osnova da veruje da ce EU pozitivno odgovoriti. Ukoliko se rizikuje sa preranim iznosenjem zahteva, razocaravajuci odgovor EU mogao bi doneti kontraproduktivne efekte i dovesti do slabljenja pozicija reformatora u zemlji i destabilizacije krhke demokratije.


Da li je ovo pravi trenutak za Makedoniju da podnese zahtev za prijem u clanstvo? Maloborjni su oni koji se ne bi slozili sa misljenjem da se ova zemlja nalazi u boljem polozaju za otpocinjanje pregovora o pridruzivanju nego vecina zemalja na zapadu Balkana, buduci da je u reformisanju domacih institucija i ispunjavanju uslova iz Ohridskog sporazuma napredovala vise nego sto su mnogi ocekivali.


Tokom poslednje decenije, Makedonija je takodje bila "dobar gradjanin" Balkana i pouzdan partner EU, cesto i pod uslovima ekstremnih provokacija i sukoba. Ipak, kljuc uspeha makedonskog zahteva (i konacnog clanstva u EU), nalazi se na drugoj strani. Djavo nije u detaljima, vec u "siroj slici".


U sirem regionu Balkana EU trenutno vidi osam zemalja kao potencijalne kandidate za clanstvo. Bugarska i Rumunija su vec prilicno odmakle u pregovorima sa EU o pridruzivanju. Turska je podnela zahtev za prijem u clanstvo jos pocetkom devedesetih, ali datum otpocinjanja pregovora o pridruzivanju jos nije odredjen (odluka o tome treba da bude doneta u decembru 2004).


Hrvatska je podnela zahtev 2003, a to ce uciniti i Makedonija u skoroj buducnosti. Verovatno je da ce to uskoro uraditi i Albanija i Bosna. U Srbiji i Crnoj Gori situacija je slozenija, ali i tamo ce biti gotovo nemoguce odupreti se na duzi rok izgledima za prijem u EU strukture.


S obzirom na ovakav kontekst, od najveceg je znacaja izbor pravog trenutka za ukljucivanje balkanskih drzava u EU. Da li ce EU primeniti strategiju "kap-po-kap", i primati jednu po jednu zemlju u trenutku koji ce zavisiti od ostvarenih rezultata, ili ce se opredeliti za prosirenje "velikim praskom" i uvesti u clanstvo vecinu kandidata iz regiona kao jedinstven blok?


Za prosirenje 2004.godine, EU je konacno usvojila pristup koji je slicniji ovoj drugoj strategiji i opredelila se za istovremeni prijem 10 kandidata iz istocne i jugoistocne Evrope, prebacujuci Bugarsku i Rumuniju u sporiju traku.


Tome je doprinelo vise faktora. Podela kandidata za clanstvo u vise malih grupa donela bi gotovo nesavladive politicke probleme. S druge strane, strategija "kap-po-kap" bi gotovo sigurno dovela do produzenja institucionalne konfuzije i teskoca u obracunu budzeta EU.


Mnogi od faktora koji su doveli do toga da EU primeni strategiju "velikog praska" prilikom prosirenja 2004.godine jos su relevantniji u slucaju Balkana. Ovde bi iskljucivanje nekih od kandidata sa brze trake za pregovore o pridruzivanju verovatno raspalilo strasti i gotovo neizbezno dovelo do optuzbi za favorizovanje i deljenje.


Pored toga, u nekoliko narednih godina EU ce verovatno biti preokupirana apsorbovanjem novih drzava clanica kao i teskim pregovorima o novom ustavnom sporazumu i budzetu za period 2006-13. Pod takvim okolnostima, malo je verovatno da ce biti mnogo apetita za dugotrajno i usitnjeno prosirivanje na Balkan primenom strategije "kap-po-kap".


Strategija prosirivanja "velikim praskom" takodje bi mogla biti nepogodna u slucaju Balkana. Sada se cini gotovo sasvim izvesnim da ce Bugarska i Rumunija biti primljene u clanstvo 2007. godine. Za Tursku, prijem u clanstvo EU ostaje samo daleka perspektiva, cak i ukoliko datum za otpocinjanje pregovora o pridruzivanju bude odredjen u decembru. Otuda je najverovatnije da ce scenario prosirivanja na Balkan biti podeljen na tri faze, i to tako sto ce Bugarska i Rumunija bile primljene do 2007, blok zemalja zapadnog Balkana do 2015, a Turska do 2020. godine.


Kako se ovakav vremenski raspored uklapa u planove Makedonije da podnese zahtev za prijem u clanstvo EU ovog proleca? Neki ce tvrditi da se ranim podnosenjem zahteva za prijem salje jasna poruka medjunarodnoj zajednici da je Makedonija odlucno posvecena kursu ekononskih i politickih reformi.


Drugi bi mogli tvrditi da bi negativan odgovor EU na zahtev Makedonije primorao vladu da se bavi objasnjavanjem stanovnistvu zasto je do toga doslo, umesto da se koncentrise na reforme kod kuce.


U svakom slucaju, makedonska vlada bi imala osnova da se pozali da su njene evropske aspiracije potkopane razlozima koji se ticu sireg regiona i nalaze se izvan njene kontrole, na primer, politickom nestabilnoscu u Srbiji i na Kosovu.


To bi moglo biti tacno, ali Makedonci mogu pronaci utehu u cinjenici da ce strategija koordinisanog pridruzivanja za zapadni Balkan pruziti EU vece izglede da izadje na kraj sa nekim od najvecih problema u regionu, ukljucujuci i pogranicni kriminal i pitanje konacnog statusa Kosova.


Razresenje ovih problema ne moze i ne treba da bude posmatrano kao odvojeno od krajnjeg cilja Makedonije da se pridruzi EU. To je, zapravo, jedina dugorocna garancija da ce i zemlja i region imati pred sobom stabilnu i prosperitetnu buducnost kao deo prosirene Evrope.


Dimitris Papadimitriu je predavac Evropske politike na Odseku za drustvene sisteme na Univerzitetu u Mancesteru i pocasni clan Grckog centra/Evropskog instituta na LSE.