Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

EKSTRADICIJA NIJE UNIVERZALNI LEK ZA PRAVNE PROBLEME NA BALKANU

EU želi da zabrana ekstradicije bude ukinuta – ali to je tek jedan od problema sa kojim se suočava lokalno sudstvo.
By Simon Jennings
Pritisak iz Evropske Unije mogao bi dovesti do toga da Hrvatska, kao i ostale balkanske zemlje koje žele da postanu članice tog saveza, počnu da izručuju svoje državljane stranim sudovima – premda posmatrači sumnjaju da će to samo po sebi biti dovoljno i da osigura pravdu žrtvama ratnih zločina.



Zabrana ekstradicije je samo jedan od mnogih problema sa kojim se suočava regija u kojoj pokušaji stvaranja pouzdanog pravosudnog sistema bivaju osujećeni nedostatkom iskustva, odsustvom sredstava i postojanim među-etničkim nepoverenjem.



„U Evropskoj Uniji ne postoji zabrana [izručenja osumnjičenih lica] nacionalnim sudstvima. Pre no što se priključi tom savezu, Hrvatska će morati da promeni ustav“, rekao je u septembru hrvatski premijer Ivo Sanader.



Ekstradicija je ključno pitanje za advokate u bivšoj Jugoslaviji, gde osumnjičeni zločinci pronalaze utočište već samim činom prelaska u susednu zemlju. Recimo: Hrvat koji živi u Hrvatskoj, a optužen je pred bosanskim sudom, ne može biti poslat na suđenje u Bosnu.



Prema navodima hrvatskog državnog tužioca, na graničnim prelazima je do kraja 2007. bilo uhapšeno 36 hrvatskih osumnjičenika za ratne zločine.



Odlazeći predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar), izjavio je da će pozdraviti svaku inicijativu koja olakšava izručenje osumnjičenih.



„Ukidanje tog propisa bilo bi korak u dobrom pravcu, jer begunci ne bi mogli da se zaštite jednostavnim odlaskom u susednu zemlju“, izjavio je on za IWPR.



Hrvatska u tom pogledu nije jedini problem, pošto Srbija i Bosna takođe svojim susedima ne izručuju osumnjičenike. Sanader je te dve zemlje pozvao da slede primer Zagreba.



„S obzirom na to da sve zemlje Jugoistočne Evrope takođe teže ulasku u EU, one će morati da izmene ustave ili zakone, jer bez toga neće moći biti primljen u taj savez“, kazao je on.



No, moglo bi se ispostaviti da je to lakše reći nego učiniti. Ratovi koji su vođeni devedesetih još uvek su živi u pamćenju državljana bivših jugoslovenskih zemalja, što tešnju saradnju čini malo verovatnom.



Portparol Kancelarije tužioca srbijanskog Suda za ratne zločine, Bruno Vekarić, sumnja u to da su tri države već sada spremne za zajednički rad, i tvrdi da treba slediti taktiku malih koraka.



„Kada je reč o ratovima, strasti se još uvek nisu stišale“, kazao je on.



„Stvarni prioritet je sporazum o razmeni dokaza između tužilaca u Hrvatskoj i Srbiji. Politička podela je još uvek duboka, jer i u Srbiji i u Hrvatskoj postoje veoma osetljivi slučajevi. Mi smo predložili da se stvori jedan zajednički tim koji bi istraživao sve ratne zločine u regionu“, kazao je on.



Sa druge strane, Vekarićeve kolege iz Hrvatske i Bosne tvrde da bi se mere koje nisu toliko senzacionalne – poput, na primer, finansijskog jačanja sudova – u obezbeđivanju pravde pokazale kao efikasnije od velikih političkih gestova.



Predsednica hrvatske nevladine organizacije Dokumenta (Documenta), Vesna Teršelić, izjavila je da bi Sanaderova vlada trebalo da se usredsredi na povećanje kapaciteta sudova za ratne zločine, kako bi se što efikasnije procesuirali slučajevi koji su već u toku.



Ograničeni kapaciteti predstavljaju ozbiljnu prepreku, pošto – prema navodima [organizacija] koje prate suđenja za ratne zločine – sudovi već koriste maksimum svojih kapaciteta“, rekla je Teršelićeva.



U međuvremenu, Bosna takođe nastoji da ostvari napredak. Raniji predlozi da se odobre izručenja susednim država blokirani su od strane srpske polovine te zemlje – to jest, Republike Srpske (RS), kojoj nije u interesu da se osumnjičeni za ratne zločine izručuju van granica.



Potpredsednik parlamenta bosanskih Srba, Šefket Hafizović, izjavio je za IWPR kako je potreban regionalni pristup tom problemu, da bi se izrazile ideje koje postoje u različitim delovima Bosne u kojima preovlađuju Srbi, Bošnjaci i Hrvati.



„Problem je u tome što u Bosni nema političke odlučnosti i volje za ustavnim promenama, a postoje i tri različita stava o ovom pitanju“, rekao je.



Sve se to nadovezuje na potpunu obustavu ekstradicije, koja je veliki izvor nezadovoljstva za pravne zvaničnike triju zemalja.



„Ne postoji stvarna ekstradicija između zemalja u regionu“, rekao je za IWPR David Švendimen (David Schwendiman), zamenik glavnog tužioca bosanskog suda za ratne zločine. „Ukoliko ste državljanin Srbije, vi nikada nećete biti izručeni Bosni i Hercegovini (BiH); a i ako ste državljanin Hrvatske, nikada nećete biti izručeni BiH.“



On se zapitao i postoji li trenutno u Bosni, kao i u širem regionu, dovoljno političke volje da se omogući pomenuta izmena.



„Slanje [lica osumnjičenih za ratne zločine] u Srbiju zahtevalo bi značajnu promenu ovdašnjeg političkog raspoloženja“, rekao je on.



„Sa proticanjem vremena, možda [će se pojaviti] politička volja za to. Ne mislim da će se to dogoditi sutra, ne mislim da će se to dogoditi brzo . . . Ne mislim da postoji ikakav interes za to u Srbiji, na primer.



Prema navodima iz hrvatskog ministarstva pravde, Bosna je izdala 33 naloga za hapšenje svojih državljana koji su takođe i državljani Hrvatske, dok je Hrvatska zahtevala da joj budu poslata dva njena državljana, koji takođe poseduju i državljanstvo Bosne.



Nisu dostupni podaci o broju onih lica optuženih za ratne zločine iz Srbije ili Bosne za koja se veruje da su izbegli hapšenje u susednim zemljama. Hrvatsko ministarstvo pravosuđa saopštilo je da je Interpol izdao 670 međunarodnih naloga za hapšenje ljudi koji se sumnjiče za ratne zločine počinjene u ratnom periodu (1991-1995.). Od tih osumnjičenika, 304 ih je u Hrvatskoj osuđeno u odsustvu.



Švendimen je objasnio kako, iako je neke međunarodne poternice izdao Interpol u Bosni, to nije nešto što je uobičajeno.



To, međutim, ne znači i da osumnjičenicima koji su napustili zemlju porekla ne može biti suđeno.



Zakoni o zabrani ekstradicije primenjuju se samo u međudržavnim odnosima, iz čega sledi da sistem ne sprečava izručivanje osumnjičenika MKSJ-u u Hagu.



Transfer osumnjičenika u Hag je moguć zbog toga što sud ima status organa međunarodne pravde. Sama procedura formalno i nije izručenje, nego „predaja“ osumnjičenika sudu Ujedinjenih nacija od strane država članica.



Nezavisno od toga, prema Evropskoj konvenciji o prosleđivanju krivičnih postupaka, jedna zemlja može zahetvati od druge da krivično goni osumnjičenika koji u njoj živi.



Međutim, i druga država se mora saglasiti sa time, pri čemu sam postupak može biti i politički osetljiv i proceduralno težak, jer svedoci i žrtve moraju putovati radi davanja iskaza.



Osim toga, tehnički gledano, Srbija svoje državljane može izručivati i po novom ustavu, usvojenom 2006. godine, s tim da je to moguće samo ukoliko ima ugovor sa zemljom koja prima osumnjičeno lice. A sa balkanskim susedima nije sklopila takav ugovor.



No, Brisel je neumoljiv u svom zahtevu da se nove članice povinuju zakonu koji je u toj sferi na snazi u EU-u, te omoguće izručenje u ostale zemlje članice.



Počev od 2004., članice EU-a su obavezne da poštuju sistem Evropske poternice (EP), kojim je omogućeno izručivanje njihovih državljana ostalim zemljama članicama. Nemačka, Poljska i Kipar morali su da izmene svoje ustave kako bi se prilagodili tom propisu.



Prema navodima briselske Evropske komisije za proširenje, potencijalne članice će takođe morato da izmene ustav kako bi omogućile ekstradiciju.



„Zemlja koja je kandidat za članstvo u EU-u moraće da izmeni ustav ukoliko on omogućava zabranu izručenja sopstvenih državljana zemljama EU-a“, izjavila je za IWPR portparolka Komisije Kristina Nađ (Krisztina Nagy).



„EU neće primati nove članice koje . . . ne mogu da sudeluju u sistemu Evropske poternice.“



Pritisak EU-a često se ispostavlja kao glavni zamajac promene na Balkanu. Smatra se, na primer, da je on bio ključan za neprekidna nastojanja Srbije da uhapsi odbegle osumnjičenike za ratne zločine – poput Radovana Karadžića, koji je uhvaćen u julu nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.



Pokar kaže kako se nada da će EU nastaviti da obezbeđuje svu neophodnu pomoć.



„Bez dovoljno snažne podrške, malo je verovatno da će pravosuđa dostići nivo koji je neophodan za priključenje Evropskoj Uniji“, rekao je on.



Po rečima voditeljice projekta pri Centru civilnih inicijativa (CCI), Dalide Demirović, to važi i za Bosnu. Tamošnji političari, kaže ona, daleko više udovoljavaju zahtevima EU-a, nego vlastitog naroda.



„Trenutno imamo situaciju u kojoj rukovodstva zemalja više slušaju EU nego sopstvene građane“, tvrdi Demirović.



„Mislim da je EU prilično jasna u pogledu svojih uslova, ali ne znam da li su naši političari uvek voljni to da shvate. Ne mislim da postoje bilo kakve sumnje oko toga šta EU želi od nas.“



No, i da je taj problem već rešen, to još uvek ne znači da bi usledilo trenutno priključenje Uniji – pošto se radi o samo jednom od velikog broja zahteva. Šire gledano, među potencijalnim kandidatima, u procesuiranju ratnih zločina ostvaren je daleko veći napredak nego u ostalim sferama.



Švendimen kaže kako Bosna – imajući u vidu koliko kratko vreme procesuira ratne zločine – to čini izuzetno dobro.



„BiH, počev od 2004. godine, sprovodi najveći broj istraga i krivičnih postupaka za ratne zločine“, rekao je on.



„Brojčano gledano, rezultati su spektakularni . . . sve smo bolji u procesuiranju bitnih i složenijih slučajeva, i učimo kako da što bolje organizujemo sve to. Na tome trenutno radimo.“



Ali, ostalo je još puno toga da se uradi kako bi i ostali aspekti pravnih sistema balkanskih zemalja dostigli isti standard – izjavio je Marko Prelec iz Međunarodne krizne grupe.



„Stvari zapravo teku prilično dobro, pogotovo u poređenju sa procesuiranjem organizovanog kriminala, borbom protiv korupcije i uspostavljanjem istinske nezavisnosti sudstva unutar sistema – što sve predstavlja izazov za čitav region, čak i za samu Hrvatsku“, rekao je on.



Pristalice ukidanja zabrane izručivanja zalažu se za jedinstven pristup problemu na regionalnom nivou. Tek tada će biti moguće izbeći neusaglašenost zakona o ekstradiciji među zemljama zapadnog Balkana.



„Mislim da sve zemlje u regionu na tome treba da rade zajedno, jer nije dobro da Bosna sa Hrvatskom ima sporazum, a sa Srbijom nema. Nećemo rešiti problem ni ako bilo koja od tih zemalja ne poseduje sporazum sa Crnom Gorom“, kaže Demirovićeva.



Da bi se problem trajno rešio, svi zakoni koji zabranjuju ekstradiciju moraju u svim zemljama Balkana biti ukinuti. Čak i ukoliko neka zemlja iz regiona pristupi EU-u i sistemu EP-a, to će se odnositi samo na izručivanje osumnjičenih ostalim zemljama EU-a.



„Hrvatska, na primer, nakon što pristupi EU-u, može nastaviti da zabranjuje ekstradicije zemljama na Balkanu koje nisu članice EU-a“, potvrdila je Nađeva.



U međuvremenu je u tom pogledu načinjen zbilja neznatan napredak – čak i u samoj Hrvatskoj, za koju se očekuje da bi sledeće godine mogla da uđe u EU.



„[U Hrvatskoj] je ovo poglavlje pregovora još uvek otvoreno“, kaže Nađeva.



Simon Jennings za IWPR iz Haga izveštava o međunarodnoj pravdi.