Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change
Ekspert kaze da je Milosevic bio komandno odgovoran dok sudije ispituju ekspertove kvalifikacije
Day 201-02
Dr. Budimir Babovic, policijski strucnjak iz Srbije, predstavio je sudu svoju analizu i zakljucke: Slobodan Milosevic imao je de jure (formalno-pravnu) kontrolu nad srpskom policijom od 1989. pa sve do uklanjanja sa polozaja 2000.godine. Pod njegovom komandom srpska policija je militarizovana, odnosno dobila je vojne cinove, vojno naoruzanje i vojnu obuku. “U jednom danu, Milosevic je dodelio cinove generala petnaestorici ljudi…” Nacelnik resora javne bezbednosti u Ministarstvu unutrasnjih poslova je unapredjen od porucnika u general-pukovnika, “cime je postao jednak u cinu sa nacelnikom Generalstaba VJ (Vojske Jugoslavije). Sa brojem od 150.000 pripadnika koji je dostignut 1997.godine, srpska policija (MUP) postala je Miloseviceva privatna vojska.
Miloseviceva de jure vlast je nastala iz raznih izvora. Ranije, u jednopartijskom sistemu, Milosevic je bio predsednik Saveza komunista Srbije, i imao moc koja se protezala na sve nivoe vlasti. Kasnije, kao predsednik Srbije, on je moc nad policijom crpeo iz srpskog Ustava (izmenjenog 1991.) i zakona. Kada je postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) 1997. “on je zadrzao nesmanjenu stvarnu moc i prigrabio ustavni i zakonski autoritet, jer je kao predsednik SRJ postao ex officio (po sluzbenoj duznosti) i predsednik Vrhovnog saveta odbrane. U toj funkciji on je imao zakonska ovlascenja nad policijskim snagama, u ratu i miru”, napisao je Dr. Babovic.
Milosevic je bio iza ustavnih i zakonskih promena, kao i uredbi, koje su mu osiguravale de jure vlast na svakom polozaju na kome se nalazio. Prema Dr. Babovicu “analiza pokazuje da de jure vlast nije predstavljala nikakvo ogranicenje za Miloseviceve akcije. Kada bi nasao da je ona neprikladna, on bi je zanemario u praksi ili bi je izmenio donoseci uredbe ili odluke”.
Tajnom uredbom iz 1997. Milosevic je uspostavio direktnu vezu izmedju sebe kao predsednika Srbije i nacelnika dva resora Ministarstva unutrasnjih poslova (resora javne bezbednosti i resora drzavne bezbednosti), zaobilazeci time ministra unutrasnjih poslova. Kada je, nekoliko meseci kasnije, postao predsednik SRJ, “najvisi zvanicnici MUP-a RS (Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije) nastavili su da podnose izvestaje direktno Milosevicu…”
Dr. Babovic je takodje otkrio da je protivno zakonu srpski MUP delovao izvan Srbije jos od 1989. On je nastavio: “Kada su borbe pocele, bilo je ocigledno da clanovi MUP-a RS deluju izvan Srbije”. Dr. Babovic je svoj zakljucak zasnovao delom na dokumentu koji pokazuje da je “pripadnik srpskog MUP-a bio zapovednik teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema”, u Hrvatskoj 1991. On je takodje citirao naredjenje od 10.jula 1995. koje ukazuje da su se snage srpskog MUP-a prikljucile snagama MUP-ova hrvatskih i bosanskih Srba “u borbenim dejstvima na sarajevskom frontu” i da bi otisle u Srebrenicu.
Kao sto su i mnogi drugi svedoci svedocili, Dr. Babovic je zakljucio: “Angazovanje srpske policije izvan Srbije najcesce je bilo u formi paradrzavnih formacija (paravojnih i parapolicijskih)”. On je rekao da je vazan razlog za to bilo masovno odbijanje vojnih poziva od strane srpskih mladica. On je takodje naveo jos jedan razlog: “Za Srbiju je delovanje preko paravojnih formacija bilo resenje za “rat bez rata” i za neprestano ponavljanu tvrdnju da Srbija nije u ratu”.
Prema ekspertovom izvestaju, sredinom 1990. godine srpski DB (Sluzba drzavne bezbednosti MUP-a) poslala je dva operativca (Radovana Stojcica – Badzu i Franka Simatovica – Frenkija) “da se infiltriraju u Kninu pod laznim imenima i da pocnu pripreme za oruzanu pobunu Srba”. Drugim recima, Miloseviceva sluzba drzavne bezbednosti je bila ukljucena u zapocinjanje rata u Hrvatskoj. Nakon toga je usledilo organizovanje nekoliko paravojnih organizacija, kao sto su Arkanova Dobrovoljacka garda (poznata pod imenom “Tigrovi”), Draskoviceva Srpska garda i “Beli orlovi” Mirka Jovica. Dr. Babovic je napisao: “Obuka, opremanje i naoruzavanje se odigravalo u Babanj Potoku, blizu Beograda. Cela operacija je podrzana od tadasnjeg srpskog Ministarstva odbrane. Ministar Tomislav Simovic je kasnije rekao da je on bio uveren da je to zapravo stvaranje nove srpske vojske”. Ovi Babovicevi navodi su u saglasnosti sa ranijim iskazima clanova nekih paravojnih jedinica.
Dr. Babovic je opisao kako je DB osnovala sopstvenu jedinicu, Crvene bererke, 4.maja 1991. Ona je na pocetku nazvana Jedinica za antiteroristicke operacije, a kasnije Jedinica za specijalne operacije (JSO). Pocela je sa 57 pripadnika, a kasnije narasla na skoro 600. Prema sefu DB za specijalne operacije, Franku Simatovicu, jezgro (jedinice) su cinili pripadnici DB-a srpskog MUP-a. Simatovic je takodje govorio (na video snimku prikazanom u sudnici pre nekog vremena) o mnogim mestima u Hrvatskoj i Bosni na kojima su se Crvene beretke borile.
Ekspertov izvestaj takodje govori o odnosu srspkog i saveznog MUP-a. Od 1992. do 2000.godine savezni MUP je de facto bio jedinica srpskog MUP-a. Dr. Babovic je opisao kako je srpska policija fizicki unistila saveznu policiju, nasilno zauzimajuci zgradu saveznog MUP-a 19.oktobra 1992. “Akcija srpskog MUP-a kojom je zauzet savezni MUP nije zasnovana na bilo kom zakonu. Specijalna jedinica srpskog MUP-a usla je u SMUP kasno uvece i zauzela sve prostorije… Od zaposlenih je zatrazeno da potpisu specijalnu izjavu o lojalnosti srpskom MUP-u. Oni koji su to odbili ostali su bez posla”.
Ovi i drugi primeri koje je Dr. Babovic naveo kao i njegovo obrazlozenje srpskog i saveznog prava i ustavnih odredbi podrzavaju njegove zakljucke koji ukljucuju:
“Najveca odgovornost za najvaznije odluke koje su se ticale operacija i ponasanja policije lezi na Milosevicu”.
“Srpski MUP je delovao izvan Srbije, ili direktno, ili kroz svoje paradrzavne formacije”.
“Paradrzavne formacije oformljene od SDB MUP RS (srpske drzavne bezbednosti) pocinile su zlocine u ratom zahvacenim oblastima”.
“Milosevic je znao o operacijama paradrzavnih formacija i drugih snaga MUP-a (“Ja citam te Vase izvestaje” rekao je vodji JSO-a) i on ih je odobrio (“Hvala Vam” odgovorio je F. Simatovic – Frenki). Nema dokaza da je on trazio da se nezakonite aktivnosti isprave”. (Sud je video Miloseviceva priznanja na video-snimku).
I naposletku, “nemoguce je izbeci pitanje Miloseviceve komandne odgovornosti…” Tokom svedocenja, Dr. Babovic je uveravao sud da on ovakvim zakljuckom ne zeli da uzurpira ulogu suda. To je nacin na koji bi policajac gledao na stvar zasnovanu na komandnoj hijerarhiji, pre nego pravni zakljucak.
Ovaj izvestaj je snazan dokaz o Milosevicevoj komandnoj odgvornosti de jure. Medjutim, bar dvojica sudija iz troclanog veca su dovela u pitanje kvalifikacije Dr. Babovica za izradu necega sto oni smatraju pravnom analizom. Izgleda da oni kazu da su za to obuceni pravnici, a Dr. Babovic nije pravnik. Prilicno skromno, Dr. Babovic, koji je izvestaj sacinio na zahtev tuzilastva, objasnio je da je on doktorirao na politickim naukama, da je studirao pravo i da je osam godina bio sef jugoslovenske kancelarije Interpola. On je takodje dosta pisao na temu policije u drustvu, ukljucujuci dve novije knjige “Policija i svetski poredak” (1997.) i “Ljudska prava i policija u Jugoslaviji” (1999. i 2001.). Sudija Robinson je izgledao posebno neimpresioniran. Kada je Dr. Babovic objasnio da je Ustavni sud Srbije nedavno doneo odluku slicnu njegovoj analizi, sudija Robinson ga je prekinuo. Usledila je rasprava:
Dr. Babovic (odgovarajuci na pitanje tuzioca): “Odluka (Ustavnog suda Srbije) nije identicna sa mojom analizom, ali se u osnovi ne razlikuje”. (On je opisao da je Ustavni sud proglasio zakon neustavnim zato sto je taj zakon pokusao da regulise stvari koje mogu biti regulisane samo ustavom, sto je u osnovi bila i njegova pozicija. Zakon je davao srpskom predsedniku nadleznost za dodelu cinova i nagrada, sto je nedozvoljivo prema Ustavu).
Sudija Robinson: “Kazete da Ustavni sud nije prihvatio pristup koji ste Vi imali. Cije misljenje bi ovaj sud trebalo da prihvati? Ja bih radije prihvatio misljenje Ustavnog suda. Vi ste naucnik iz oblasti drustvenih nauka, a ovo je pravno pitanje. Ustavni sud se slozio sa Vasom pozicijom u jednom pitanju, a u drugom nije”.
Dr. Babovic je odgovorio da on nije predlagao da bi pretresno vece u bilo kom pogledu trebalo da prihvati njegovu procenu umesto procene Ustavnog suda. On je ponovio ono sto sudija Robinson izgleda nije cuo prvi put, da je Ustavni sud “prihvatio ono sto je sustina” u njegovoj analizi.
Milosevic je brzo usredsredio najveci deo svog unakrsnog ispitivanja na kvalifikacije Dr. Babovica, nazivajuci ga sa nipodastavnjem “uciteljem francuskog” jer je on diplomirao na francuskom jeziku i knjizevnosti. Na drugoj strani, Dr Babovic je bio uzdrzan, ali i ozlojadjen losim tretmanom kome je bio izlozen. Kada je Milosevic zahtevao da odgovori da li on sebe smatra ekspertom, Babovic je odgovorio jednostavno: “Drugi me smatraju. Bilo bi neskromno da ja kazem da smatram”. Navaljivanje i ponizavanje su, medjutim, proizveli efekat kada je Dr Babovic odgovarao na Miloseviceva pitanja kratkim odgovrima kao sto je: “Rekao sam sta sam imao da kazem”. Rezultat toga je da je izgledalo kao da on zna manje nego sto ocigledno zna (sto se vidi citajuci njegov izvestaj).
Ovo je drugi svedok ekspert ciju su ekspertizu i objektivnost sudije dovele u pitanje. Prvi je bio Dr Ivan Kristan, strucnjak za ustavno pravo i bivsi sudija Ustavnog suda Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. Vece je odbilo da uzme u obzir deo njegovog iskaza koji se odnosio na misljenje koje je on izrazio dok je bio u Ustavnom sudu a koje se ticalo oduzimanja autonomnog statusa Kosovu od strane Srbije. (Pogledaj izvestaj KMP “Pretresno vece ocenilo da bivsi sudija Ustavnog suda nije dovoljno objektivan da vestaci” od 23.maja 2003.) Takodje, jedan od strucnjaka, Dr. Reno de la Bros pokazao se kao slab svedok u sudu, uprkos njegovom dosta razmatranom izvestaju o propagandi.
Ukoliko su svedoci davali iskaze u kontinentalno-pravnom sistemu (sva trojica strucnjaka koji su imali probleme sa sudijama jesu), moguce je da su oni lose pripremljeni za postupak pred MKTJ, koji je pretezno akuzatorski. U ovom slucaju, priprema svedoka za ono sto ga pred sudom ocekuje je kriticna. On mora razmotriti kako ce odgovoriti kada njegove profesionalne kvalifikacije budu ispitivane, bilo od optuzenog ili od suda. Ukoliko svedok to ne ucini moze se osecati uvredjeno ili poceti da se brani, ili, kao u slucaju Dr. de la Brosa, moze postati nesiguran u sebe i izgledati kao da preispituje sopstvenu ekspertizu ili zakljucke.
Zabrinutost suda vezana za Dr. Babovica i Dr. Kristana verovatno ima veze sa cinjenicom da je oblast ekspertize sudija pravna ili vezana za pravo. Iako nijedan od njih nije ekspert za jugoslovensko ili srpsko ustavno pravo, sudije su ocigledno vicne pravnoj ekspertizi. To verovatno uzrokuje da oni postavljaju vise standarde za ostale pravne strucnjake.
Iz nekog razloga, tuzilastvo ima problema sa svojim ekspertima. U slucaju Dr. Babovica, sud ne moze odbaciti njegovu analizu i zakljucke u celosti, ali im sudije mogu dati manju tezinu od one koju zasluzuju. Uzimajuci u obzir da oni obezbedjuju znacajnu potporu za Milosevicevu komandnu odgovornost nad srpskom policijom tokom njenih ratnih avantura, to je ozbiljna stvar. Ostaje da se vidi kako ce se tuzilastvo, i na kraju sud, prema njoj odrediti.
Miloseviceva de jure vlast je nastala iz raznih izvora. Ranije, u jednopartijskom sistemu, Milosevic je bio predsednik Saveza komunista Srbije, i imao moc koja se protezala na sve nivoe vlasti. Kasnije, kao predsednik Srbije, on je moc nad policijom crpeo iz srpskog Ustava (izmenjenog 1991.) i zakona. Kada je postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) 1997. “on je zadrzao nesmanjenu stvarnu moc i prigrabio ustavni i zakonski autoritet, jer je kao predsednik SRJ postao ex officio (po sluzbenoj duznosti) i predsednik Vrhovnog saveta odbrane. U toj funkciji on je imao zakonska ovlascenja nad policijskim snagama, u ratu i miru”, napisao je Dr. Babovic.
Milosevic je bio iza ustavnih i zakonskih promena, kao i uredbi, koje su mu osiguravale de jure vlast na svakom polozaju na kome se nalazio. Prema Dr. Babovicu “analiza pokazuje da de jure vlast nije predstavljala nikakvo ogranicenje za Miloseviceve akcije. Kada bi nasao da je ona neprikladna, on bi je zanemario u praksi ili bi je izmenio donoseci uredbe ili odluke”.
Tajnom uredbom iz 1997. Milosevic je uspostavio direktnu vezu izmedju sebe kao predsednika Srbije i nacelnika dva resora Ministarstva unutrasnjih poslova (resora javne bezbednosti i resora drzavne bezbednosti), zaobilazeci time ministra unutrasnjih poslova. Kada je, nekoliko meseci kasnije, postao predsednik SRJ, “najvisi zvanicnici MUP-a RS (Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije) nastavili su da podnose izvestaje direktno Milosevicu…”
Dr. Babovic je takodje otkrio da je protivno zakonu srpski MUP delovao izvan Srbije jos od 1989. On je nastavio: “Kada su borbe pocele, bilo je ocigledno da clanovi MUP-a RS deluju izvan Srbije”. Dr. Babovic je svoj zakljucak zasnovao delom na dokumentu koji pokazuje da je “pripadnik srpskog MUP-a bio zapovednik teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema”, u Hrvatskoj 1991. On je takodje citirao naredjenje od 10.jula 1995. koje ukazuje da su se snage srpskog MUP-a prikljucile snagama MUP-ova hrvatskih i bosanskih Srba “u borbenim dejstvima na sarajevskom frontu” i da bi otisle u Srebrenicu.
Kao sto su i mnogi drugi svedoci svedocili, Dr. Babovic je zakljucio: “Angazovanje srpske policije izvan Srbije najcesce je bilo u formi paradrzavnih formacija (paravojnih i parapolicijskih)”. On je rekao da je vazan razlog za to bilo masovno odbijanje vojnih poziva od strane srpskih mladica. On je takodje naveo jos jedan razlog: “Za Srbiju je delovanje preko paravojnih formacija bilo resenje za “rat bez rata” i za neprestano ponavljanu tvrdnju da Srbija nije u ratu”.
Prema ekspertovom izvestaju, sredinom 1990. godine srpski DB (Sluzba drzavne bezbednosti MUP-a) poslala je dva operativca (Radovana Stojcica – Badzu i Franka Simatovica – Frenkija) “da se infiltriraju u Kninu pod laznim imenima i da pocnu pripreme za oruzanu pobunu Srba”. Drugim recima, Miloseviceva sluzba drzavne bezbednosti je bila ukljucena u zapocinjanje rata u Hrvatskoj. Nakon toga je usledilo organizovanje nekoliko paravojnih organizacija, kao sto su Arkanova Dobrovoljacka garda (poznata pod imenom “Tigrovi”), Draskoviceva Srpska garda i “Beli orlovi” Mirka Jovica. Dr. Babovic je napisao: “Obuka, opremanje i naoruzavanje se odigravalo u Babanj Potoku, blizu Beograda. Cela operacija je podrzana od tadasnjeg srpskog Ministarstva odbrane. Ministar Tomislav Simovic je kasnije rekao da je on bio uveren da je to zapravo stvaranje nove srpske vojske”. Ovi Babovicevi navodi su u saglasnosti sa ranijim iskazima clanova nekih paravojnih jedinica.
Dr. Babovic je opisao kako je DB osnovala sopstvenu jedinicu, Crvene bererke, 4.maja 1991. Ona je na pocetku nazvana Jedinica za antiteroristicke operacije, a kasnije Jedinica za specijalne operacije (JSO). Pocela je sa 57 pripadnika, a kasnije narasla na skoro 600. Prema sefu DB za specijalne operacije, Franku Simatovicu, jezgro (jedinice) su cinili pripadnici DB-a srpskog MUP-a. Simatovic je takodje govorio (na video snimku prikazanom u sudnici pre nekog vremena) o mnogim mestima u Hrvatskoj i Bosni na kojima su se Crvene beretke borile.
Ekspertov izvestaj takodje govori o odnosu srspkog i saveznog MUP-a. Od 1992. do 2000.godine savezni MUP je de facto bio jedinica srpskog MUP-a. Dr. Babovic je opisao kako je srpska policija fizicki unistila saveznu policiju, nasilno zauzimajuci zgradu saveznog MUP-a 19.oktobra 1992. “Akcija srpskog MUP-a kojom je zauzet savezni MUP nije zasnovana na bilo kom zakonu. Specijalna jedinica srpskog MUP-a usla je u SMUP kasno uvece i zauzela sve prostorije… Od zaposlenih je zatrazeno da potpisu specijalnu izjavu o lojalnosti srpskom MUP-u. Oni koji su to odbili ostali su bez posla”.
Ovi i drugi primeri koje je Dr. Babovic naveo kao i njegovo obrazlozenje srpskog i saveznog prava i ustavnih odredbi podrzavaju njegove zakljucke koji ukljucuju:
“Najveca odgovornost za najvaznije odluke koje su se ticale operacija i ponasanja policije lezi na Milosevicu”.
“Srpski MUP je delovao izvan Srbije, ili direktno, ili kroz svoje paradrzavne formacije”.
“Paradrzavne formacije oformljene od SDB MUP RS (srpske drzavne bezbednosti) pocinile su zlocine u ratom zahvacenim oblastima”.
“Milosevic je znao o operacijama paradrzavnih formacija i drugih snaga MUP-a (“Ja citam te Vase izvestaje” rekao je vodji JSO-a) i on ih je odobrio (“Hvala Vam” odgovorio je F. Simatovic – Frenki). Nema dokaza da je on trazio da se nezakonite aktivnosti isprave”. (Sud je video Miloseviceva priznanja na video-snimku).
I naposletku, “nemoguce je izbeci pitanje Miloseviceve komandne odgovornosti…” Tokom svedocenja, Dr. Babovic je uveravao sud da on ovakvim zakljuckom ne zeli da uzurpira ulogu suda. To je nacin na koji bi policajac gledao na stvar zasnovanu na komandnoj hijerarhiji, pre nego pravni zakljucak.
Ovaj izvestaj je snazan dokaz o Milosevicevoj komandnoj odgvornosti de jure. Medjutim, bar dvojica sudija iz troclanog veca su dovela u pitanje kvalifikacije Dr. Babovica za izradu necega sto oni smatraju pravnom analizom. Izgleda da oni kazu da su za to obuceni pravnici, a Dr. Babovic nije pravnik. Prilicno skromno, Dr. Babovic, koji je izvestaj sacinio na zahtev tuzilastva, objasnio je da je on doktorirao na politickim naukama, da je studirao pravo i da je osam godina bio sef jugoslovenske kancelarije Interpola. On je takodje dosta pisao na temu policije u drustvu, ukljucujuci dve novije knjige “Policija i svetski poredak” (1997.) i “Ljudska prava i policija u Jugoslaviji” (1999. i 2001.). Sudija Robinson je izgledao posebno neimpresioniran. Kada je Dr. Babovic objasnio da je Ustavni sud Srbije nedavno doneo odluku slicnu njegovoj analizi, sudija Robinson ga je prekinuo. Usledila je rasprava:
Dr. Babovic (odgovarajuci na pitanje tuzioca): “Odluka (Ustavnog suda Srbije) nije identicna sa mojom analizom, ali se u osnovi ne razlikuje”. (On je opisao da je Ustavni sud proglasio zakon neustavnim zato sto je taj zakon pokusao da regulise stvari koje mogu biti regulisane samo ustavom, sto je u osnovi bila i njegova pozicija. Zakon je davao srpskom predsedniku nadleznost za dodelu cinova i nagrada, sto je nedozvoljivo prema Ustavu).
Sudija Robinson: “Kazete da Ustavni sud nije prihvatio pristup koji ste Vi imali. Cije misljenje bi ovaj sud trebalo da prihvati? Ja bih radije prihvatio misljenje Ustavnog suda. Vi ste naucnik iz oblasti drustvenih nauka, a ovo je pravno pitanje. Ustavni sud se slozio sa Vasom pozicijom u jednom pitanju, a u drugom nije”.
Dr. Babovic je odgovorio da on nije predlagao da bi pretresno vece u bilo kom pogledu trebalo da prihvati njegovu procenu umesto procene Ustavnog suda. On je ponovio ono sto sudija Robinson izgleda nije cuo prvi put, da je Ustavni sud “prihvatio ono sto je sustina” u njegovoj analizi.
Milosevic je brzo usredsredio najveci deo svog unakrsnog ispitivanja na kvalifikacije Dr. Babovica, nazivajuci ga sa nipodastavnjem “uciteljem francuskog” jer je on diplomirao na francuskom jeziku i knjizevnosti. Na drugoj strani, Dr Babovic je bio uzdrzan, ali i ozlojadjen losim tretmanom kome je bio izlozen. Kada je Milosevic zahtevao da odgovori da li on sebe smatra ekspertom, Babovic je odgovorio jednostavno: “Drugi me smatraju. Bilo bi neskromno da ja kazem da smatram”. Navaljivanje i ponizavanje su, medjutim, proizveli efekat kada je Dr Babovic odgovarao na Miloseviceva pitanja kratkim odgovrima kao sto je: “Rekao sam sta sam imao da kazem”. Rezultat toga je da je izgledalo kao da on zna manje nego sto ocigledno zna (sto se vidi citajuci njegov izvestaj).
Ovo je drugi svedok ekspert ciju su ekspertizu i objektivnost sudije dovele u pitanje. Prvi je bio Dr Ivan Kristan, strucnjak za ustavno pravo i bivsi sudija Ustavnog suda Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. Vece je odbilo da uzme u obzir deo njegovog iskaza koji se odnosio na misljenje koje je on izrazio dok je bio u Ustavnom sudu a koje se ticalo oduzimanja autonomnog statusa Kosovu od strane Srbije. (Pogledaj izvestaj KMP “Pretresno vece ocenilo da bivsi sudija Ustavnog suda nije dovoljno objektivan da vestaci” od 23.maja 2003.) Takodje, jedan od strucnjaka, Dr. Reno de la Bros pokazao se kao slab svedok u sudu, uprkos njegovom dosta razmatranom izvestaju o propagandi.
Ukoliko su svedoci davali iskaze u kontinentalno-pravnom sistemu (sva trojica strucnjaka koji su imali probleme sa sudijama jesu), moguce je da su oni lose pripremljeni za postupak pred MKTJ, koji je pretezno akuzatorski. U ovom slucaju, priprema svedoka za ono sto ga pred sudom ocekuje je kriticna. On mora razmotriti kako ce odgovoriti kada njegove profesionalne kvalifikacije budu ispitivane, bilo od optuzenog ili od suda. Ukoliko svedok to ne ucini moze se osecati uvredjeno ili poceti da se brani, ili, kao u slucaju Dr. de la Brosa, moze postati nesiguran u sebe i izgledati kao da preispituje sopstvenu ekspertizu ili zakljucke.
Zabrinutost suda vezana za Dr. Babovica i Dr. Kristana verovatno ima veze sa cinjenicom da je oblast ekspertize sudija pravna ili vezana za pravo. Iako nijedan od njih nije ekspert za jugoslovensko ili srpsko ustavno pravo, sudije su ocigledno vicne pravnoj ekspertizi. To verovatno uzrokuje da oni postavljaju vise standarde za ostale pravne strucnjake.
Iz nekog razloga, tuzilastvo ima problema sa svojim ekspertima. U slucaju Dr. Babovica, sud ne moze odbaciti njegovu analizu i zakljucke u celosti, ali im sudije mogu dati manju tezinu od one koju zasluzuju. Uzimajuci u obzir da oni obezbedjuju znacajnu potporu za Milosevicevu komandnu odgovornost nad srpskom policijom tokom njenih ratnih avantura, to je ozbiljna stvar. Ostaje da se vidi kako ce se tuzilastvo, i na kraju sud, prema njoj odrediti.
