DOŽIVOTNA ROBIJA ZA MILANA LUKIĆA

Jedan od nekadašnjih srpskih gospodara rata u Bosni osuđen je na doživotnu robiju pred Haškim tribunalom, dok je njegovom rođaku i saučesniku dosuđena kazna od 30 godina zatvora. Njih dvojica su počinili neke od najstravičnijih zločina u bosanskom ratu (1992-1995.).



Milan Lukić je delovao napet dok je sedeo na optuženičkoj klupi 20. jula, kada su ga sudije osudile za ubistvo 132 Bošnjaka u gradu Višegradu (jugoistočna Bosna) tokom 1992.



Bivši paravojni vođa ima 42 godine, a proglašen je krivim po svim tačkama optužnice, uključujući i onu koja se ticala spaljivanja oko 120 civila, koji su najpre bili zatočeni u dvema odvojenim kućama, u kojima je potom podmetnut požar.



Dok je predsednik haškog suda, sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson), opisivao ove zločine, Lukić je skamenjenog lica vrteo glavu i nervozno lupkao stopalom.



Lukić se izjasnio kao nevin po ukupno 21 tački optužnice za zločin protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja – uključujući ubistva, mučenja i istrebljenje – koje su se odnosile na šest incidenata koji su se u Višegradu odigrali u periodu od 1992. do 1994.



Njegov rođak, Sredoje Lukić, bivši policajac iz Višegrada, osuđen je za pomaganje i podsticanje prvog spaljivanja kuće – koje se odigralo u višegradskoj Pionirskoj ulici – kao i za to da je zajedno sa Milanom Lukićem tukao i maltretirao civile u zatvorskom logoru Uzamnica.



Sredoje je jedva zadržao suze tokom čitanja presude, u kojoj se kaže da je je on bio prisutan kada je Milan okupljao žrtve, svlačio ih i pljačkao, nakon čega ih je zatvorio u kuću u Pionirskoj, koju je potom zapalio. Osuđen je na 30 godina zatvora.



Sudija Robinson je, kao predsedavajući tročlanog veća koje je vodilo proces, rekao da zločine obojice osuđenika „karakteriše bešćutna nebriga za ljudski život“.



Potom je sudija Robinson opisao spaljivanje druge kuće, koje se odigralo u višegradskom naselju Bikavac.



„Na kuću je pucano i u nju su ubacivane granate, usled čega je izbio požar“, kazao je on, citirajući svedoke koji su za urlike zatočenih ljudi rekli da su ličili na „zavijanje mačaka“.



Sudije su ove sedmice naglasile brutalnost sa kojom je Milan Lukić izveo napad u Bikavcu.

„Kundakom je gurao ljude u kuću, govoreći: ’Hajde, ugurajmo onoliko ljudi koliko može da stane.’ Nakon što su žrtve zaključane, on je pucao u kuću, bacao granate u nju i napokon je zapalio benzinom“, rekao je sudija Robinson.



Međutim, sudije su većinom glasova (dva prema jedan) oslobodile Sredoja Lukića optužbi za bilo kakvu umešanost u požar u Bikavcu, presudivši da su dokazi protiv njega bili neuverljivi.



Prilikom donošenja presude, sudije su odbacile dokaze odbrane Milana Lukića, koja je nastojala da ospori to da je on uopšte prisustvovao podmetanju oba požara.



Sudije su presudile da su zaključci veštaka odbrane, koji su lokacije na kojima su se odigrali požari obišli u januaru 2009. – 17 godina nakon samih događaja – „praktično neutemeljeni“. Među njihovim zaključcima bio je i taj da se unutar kuće u Pionirskoj ulici nije mogao desiti onakav požar kakav je opisalo tužilaštvo. Međutim, sudije su zapazile da su se prilikom unakrsnog ispitivanja veštaci saglasili sa tužiocima oko toga da je u toj kući ipak moglo doći do požara.



Sudije su odbacile i dokaze psihološkog veštaka odbrane, Džordža Hafa (George Hough), koji je osporavao svedočenje Zehre Turjačanin – jedine osobe koja je preživela požar u Bikavcu.



Emocionalno i fizički obeležena za celi život, Turjačaninova je u Hag doputovala da bi svedočila o stravičnim događajima iz juna 1992., a sudije su potvrdile da je ona bila „svedok istine“.



Izričući Milanu Lukiću kaznu doživotne robije, sudija Robinson je rekao: „Požari u Pionirskoj ulici i Bikavcu predstavljaju najgore nehumane postupke koje jedna osoba može počiniti protiv drugih. U predugoj, tužnoj i mizernoj istoriji čovekove nehumanosti prema drugom čoveku, Pionirska ulica i Bikavac moraju zauzeti veoma visoko mesto.



„Ovi užasni događaji ističu se po surovosti spaljivanja, po očiglednom predumišljaju i proračunatosti koja ih karakteriše, po čistoj bezobzirnosti i brutalnosti sa kojom su žrtve zarobljene i zatočene u te dve kuće i time ostavljene na milost i nemilost paklu koji je usledio, te po stepenu boli i patnje koji je nanet žrtvama dok su žive gorele.“



Osim za požare, Milan Lukić je osuđen i za ubistvo petorice muškaraca koje se na obali reke Drine odigralo 7. juna 1992. Sudija Robinson je opisao kako su dokazano da je on iz grada odveo sedmoricu bosanskih Muslimana, na koje je potom hladnokrvno pucao.



„On i njegovi vojnici su ljudima zatim pucali u leđa, pri čemu su neke od njih usmrtili odmah, dok su se zbog onih za koje su mislili da su još uvek živi vratili i pucali u njihova tela“, kazao je Robinson.



Milan Lukić je osuđen i za još jedan incident, u kojem je sedmoricu bosanskih Muslimana odveo sa njihovog radnog mesta u višegradskoj fabrici nameštaja Varda i na sličan način pokraj reke pucao u njih, čemu je očevidac bio rođak jedne žrtve.



Iako je odbrana iznela alibi za oba streljanja – tvrdeći da je Milan Lukić u periodu od 7. do 10. juna 1992. boravio u Beogradu i Novom Pazaru – sudije su s tim u vezi registrovale „veliki broj upadljivih nelogičnosti“ i zaključile kako iskazi dva svedaoka nisu bili verodostojni.



„Sudsko veće je odbacilo alibi za incidente pokraj reke Drine i fabrike Varda kao cinične i besprizorno smišljene konstrukcije“, kazao je Robinson.



Robinson je rekao da su sudije tokom suđenja bile u prilici da čuju i „veoma veliki broj dokaza“ o ostalim zločinima, koji nisu obuhvaćeni haškom optužnicom – poput silovanja, ubistava i premlaćivanja koja su navodno počinila dvojica Lukića.



U pismenoj presudi stoji i kako je jedan svedok potvrdio da je Milan Lukić silovao žene u Višegradu.



Pre haškog suđenja, tužioci su bezuspešno pokušali da u poslednji čas – manje od mesec dana pre no što je proces 9. jula 2008. započeo – u optužnicu protiv dvojice rođaka uvrste i optužbe za silovanje.



Nakon presude je portparolka tužilaštva Olga Kavran rekla kako to što su sudije pismeno registrovale dokaze takvih zločina ne menja odluku po kojoj tužilaštvo nema prava da traži osudu i za njih.



Kavranova je kazala kako u skladu sa izlaznom strategijom suda – po kojoj suđenja moraju biti okončana do kraja 2010. – protiv dvojice Lukića u Hagu neće biti podizane nikakve nove optužbe.



Međutim, ona je izjavila i da lokalni sudovi za ratne zločine, sa područja bivše Jugoslavije, mogu podići optužbe za bilo koje zločine koji nisu procesuirani u Hagu.



U Sarajevu je portparolka tužilaštva bosanskog suda za ratne zločine odbila da se izjasni o tome da li se razmatraju bilo kakve dodatne optužbe protiv dvojice osuđenika.



Ovo nije prvi put da je Milan Lukić osuđen za zločine koji su počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.



On je pred okružnim sudom u Beogradu već bio (u odsustvu) proglašen krivim za otmicu i ubistvo 16 Bošnjaka iz srbijanskog grada Sjeverina u oktobru 1992.



Za taj zločin je – u vreme dok se skrivao od Haškog tribunala – bio osuđen na 20 godina zatvora. Milan Lukić je uhapšen avgusta 2005. u Argentini, nakon sedam godina provedenih u bekstvu.



Po rečima portparolke beogradskog suda, Lukić će tu kaznu izdržavati ukoliko ne bude odslužio čitavu doživotnu robiju, koja mu je dosuđena u Hagu.



„Kada Lukić postane dostupan domaćim [srbijanskim] vlastima, biće poslat u zatvor“, potvrdila je za IWPR ove sedmice Ivana Ramić.



Međutim, budući da je Lukić osuđen u odsustvu, imaće pravo da zahteva da mu se ponovo sudi.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.