Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Dokumenti pokazuju da je Milošević pomagao armije bosanskih i hrvatskih Srba

Dan 173
By IWPR ICTY
U unakrsnom ispitivanju svedoka Mortena Torkildsena, Milošević je priznao da je Srbija pomagala armije Republike Srpske (RS) i Republike Srpska Krajina (RSK). 'Nije tajna da smo davali pomoć RS i RSK. Bili bismo najgori gadovi da nismo,' žustro je izjavio Milošević.

Istovremeo, vrlo se trudio da se ogradi od svoje ranije izjave, koju je 2001. dao jugoslavenskim vlastima koje su ga uhapsile i optužile za zloupotrebu javnih sredstava. Da bi se odbranio od optužbe da je prisvojio prihode sa carina za svoje lične ili političke potrebe, u pisanoj izjavi je tada naveo da su tim novcem finansirane vojske RS i RSK. U izjavi je još napisao da to nije u dokumentaciji, jer je u pitanju bila državna tajna.

Izjava kojom je pokušao da sa sebe spere odgovornost u jednoj situaciji ga tereti u drugoj, mnogo ozbiljnijoj. U optužnici pred Međunarodnim sudom, Miloševića se tereti za učešće u zajedničkom kriminalnom poduhvatu sa ciljem da veliki delovi Hrvatske i Bosne i Hercegovine budu etnički očišćeni od nesrpskog stanovništva. Jedan od načina na koji je Milošević, navodno, to radio, bilo je davanje fininsijske, logističke i materijalne pomoći vojnim snagama koje su sprovodile etničko čišćenje.

Gospodin Torkildsen, stručnjak za finansije, je potsetio sudije na Miloševićevu izjavu pred jugoslavenskim vlastima i ponudio sledeću interpretaciju: JNA je 'ostavila Srbima u B-H ((Bosni i Hercegovini)) gotovo kompletnu armiju, sa opremom iz Druge vojne oblasti JNA.' Takođe je citirao izveštaj iz decembra 1992, kojeg je napisao komandant te nove armije, Ratko Mladić, u kome se hvalisao: 'Naša armija je jedna od retkih u istoriji koja je započela oslobodilački rat sa vrlo solidnom materijalnom osnovom, pogotovo što se tiče borbenog naoružanja, municije i rezervi hrane.'

Nije jasno zašto je Milošević utrošio toliko vremena i energije u nastojanju da pokaže kako se njegova izjava iz 2001nije odnosila na dostavljanje novca Armiji RS u ranijem periodu, nego samo makon 1994. Kao što smo rekli, Milošević je pred sudom već priznao da su ne samo SRJ, nego i Srbija, podržavali RS i RSK u ranijem periodu.

U svom izveštaju, koji je deo dokaznog materijala, Torkildsen je citirao brojne dokumente na osnovu kojih je došao do zaključka da su Srbija i/ili (S)FRJ davale finansijsku i materijalnu pomoć armijama RS (od 1992 do 1995) i RSK (od 1991 do 1995), i da su 'odluke u vezi pomoći .. donosili ljudi na samom vrhu vojne i političke strukture (S)FRJ i republike Srbije …' Slede primeri:

*1. novembra 1991., je Ministarstvo odbrane uputilo depešu vladi Srbije u kojoj su naveli da hrvatski Srbi trebaju, za period do kraja 1991, materijalnu i finansijsku pomoć u iznosu od 1.2 milijarde dinara (oko 97.7 miliona nemačkih maraka. 'Pomoć je već dostavljena Srbima u Hrvatskoj, ali i dalje postoji urgentna potreba,' piše u depeši. I dalje: 'Verujemo da bi bili postignuti veoma dobri rezultati u smislu ostvarivanja zajedničkih ciljeva ako bi Republika Srbija obezbedila pomoć da se zadovolje navedene potrebe.'

*14. oktobra 1992, je ministar odbrane RSK u pismu Ministarstvu odbrane Srbije, tražio novac, na osnovi ranije postignutog sporazuma. 'Zato tražimo da nam dostavite dogovorena sredstva, oko 200 miliona mesečno (1.4 miliona nemačkih maraka', jer inače ne možemo da održavamo sistem plaćanja vosjke koji smo uspostavili.'

*Službeni stenogram sastanka kome su 12. novembra 1992., prisustvovali i Milošević, predstavnici RSK i guverner Narodne banke Jugoslavije. 'Predsednik Milošević je izneo svoje uverenje da sredstva za održavanje tehničke opreme mogu da dođu iz JNA i rekao je da će on da pomogne da se to realizuje i da će da traži od JNA da plaća aktivne oficire i civilno osoblje koji su ostali u Krajini.'

Milošević je pokušao da predstavi pomoć, koja je uglavnom bila za vojsku, kao socijalnu pomoć porodicama vojnika, da bi ih se spasilo od gladi. Torkildsen je svedočio da je 90% pomoći išlo direktno vojsci. Iako je plaćanje vojnika i oficira jedan od načina da se obezbede njihove porodice, teško je prikazati to kao socijalnu pomoć. SRJ je plaćala oficire do 2002, kada je prekinula pod pritiskom međunarodne zajednice.

Umesto da je obratio pažnju na centralno pitanje koje se nameće iz izveštaja stručnjaka, Milošević je utrošio mnogo vremena u unakrsnom ispitivanju u nastojanju da navede Torkildsena da povuče svoju tvrdnju da je Milošević podržavao praksu štampanja novca (tzv. primarna emisija) kao rešenje problema budžetskog deficita. Na kraju je svedok donekle modifikovao svoj zaključak u jednoj sferi, ali je insistirao da je krajnji rezultat nepromenjen: novac je štampan da bi se pokrio deficit.

Finansijski problemi u SFRJ su se naglo pogoršali 1991., kada su republike jedna za drugom prestale da daju doprinose u savezni budžet (koji je prvenstveno služio da se iz njega finansira JNA.) 21. avgusta 1991. je održana sednica Predsedništva na kojoj se diskutovalo o tom problemu. Kada je analizirao stenogram sa tog sastanka, Torkildsen je zaključio da je 'Predsedništvo uskoro shvatilo da je primarna emisija jedini mogući način da se finansira JNA.' Po rečima gospodina Torkildsena, štampanje novca je 'ekvivalentno povećanju poreza --to je transfer sredstava od naroda državi.' Miloševiću je očigledno stalo da javnost ne dođe do zaključka da je on podržavao tu politiku.

Bez obzira da li je podržavao, ili ne, SFRJ je koristila primarnu emisiju da finansira JNA, a kasnije je SRJ (Srbija i Crna Gora) nastavila da primarnom emisijom finansira VJ, kao i RS i RSK. Nije iznenađenje da je posledica bila hiper-infalcija, tako da je u jednom času trebalo platiti 89 miliona dinara za jednu nemačku marku.

Iako Milošević za hiper-infalciju krivi sankcije, indikativno je da je kriza okončana početkom 1994., kada je na mesto guvernera Narodne banke Jugoslavije došao Dragoslav Avramović. Avramović je prekinuo praksu štampanja novca da bi se pokrio deficit budžeta, i vezao je dinar za nemačku marku. Gospodin Torkildsen je dodao da su sankcije u to doba još bile na snazi.

Interesantno je da se Milošević nije trudio da opovrgne srž Torkildsenovog izveštaja. Na primer, Torkildsen je citirao stenogram sastanka održanog u Miloševićevoj kancelariji 12.11.1992. Prisutni su bili Goran Hadžić, Milan Martić, guverner Narodne banke Jugoslavije i Milošević. Na sastanku su stranke 'postigle dogovor o nacrtu sistema odbrane RSK,' po kome je Srbija bila odgovorna za finansiranje, a Milošević je trebao da ' pokrene postupak po kome će JNA da plaća oficire i civilno osoblje koji su ostali u RSK.' Milošević se osvrnuo na ovu informaciju tek kada ju je Torkildsen ponovio u odgovoru na jedno Miloševićevo irelevantno pitanje (da li je RSK imala vojsku u mirno vreme?) Kada je rekao da on nije imao moć nad VJ i kada je pokušao da tvrdi da je on mogao samo da na njih apeluje da pomognu, Sudija Mej ga je prekinuo rečima da u engleskom prevodu stenograma stoji da će on da 'pokrene postupak po kome će JNA da plaća aktivne oficire i civilno osoblje koji su ostali u Krajini.'

Milošević je čak više nego što je uobičajeno držao govore bez da je svedoku postavljao pitanja. Činio se da mu je više stalo do toga da se vidi njegovo poznavanje bankarstva i finansija, nego što mu je bio cilj da dovede u pitanje vrlo značajne dokaze koje je svedok izneo. Na kraju je Milošević možda i uspeo da sačuva svoj prefesionalni ponos, ali nije opovrgao ključni element Torkildsenove izjave: da je Milošević upotrebio svoju političku moć i uticaj da osigura višegodišnju finansijsku pomoć armijama bosanskih i hrvatskih Srba.