Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

DOKUMENTACIJA O ŽRTVAMA SUKOBA

Sarajevski seminar pokušao je da izvuče pouke iz pristupa koje različite zemlje primenjuju u utvrđivanju kršenja prava žrtava.
By Lara Nettelfield
Kada se jedne prijatne sarajevske noći u 22:45 začuo poziv na molitvu, Muhamad Džafar (Muhammad Jafar) iz Banda Aceha je znao sve reči koje su dopirale iz gradskih džamija.



No, on je u Bosnu došao kako bi naučio jedan drugi jezik – upotrebu informacionih tehnologija pri dokumentovanju kršenja ljudskih prava u post-konfliktnim zemljama, kao i u onima u kojima još uvek besni rat.



Kao član indonežanske organizacije za zaštitu ljudskih prava, Kontras Aceh, Džafar je pohađao seminar koji je od 23. do 27. juna održan u organizaciji sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC).



Jedanaest učesnika – iz Indonezije, Burundija, Gvatemale, Kolumbije i Sjedinjenih Država – okupilo se kako bi razmenili iskustva u korišćenju baza podataka pri procesuiranju i analizi dokumenata u kojima se opisuju često neopisivi postupci.



Među učesnicima su bili predstavnici državnih arhiva, grupa za zaštitu ljudskih prava, vladinih agencija za ljudska prava i udruženja za sudsku antropologiju – a sve ih je okupilo interesovanje u vezi sa time na koji bi način bosansko iskustvo moglo unaprediti njihov rad, i obrnuto.



Švajcarska vlada, koja je i finansirala ovaj seminar, imala je dobre razloge da za domaćina čitave inicijative odabere IDC. U junu 2007., ovaj centar je obelodanio početne rezultate projekta Ljudski gubici 1991-1995., prema kojima je tokom bosanskog rata poginulo preko 97,000 ljudi.



Taj projekat, poznat i kao Bosanska knjiga mrtvih, iznenadio je javnost, kojoj je pre toga saopštavano da broj poginulih građana iznosi oko 250,000. Ovaj je broj, međutim, predstavljao samo procenu datu za vreme trajanja rata, i to ne na temelju empirijskih podataka.



„Bilo je neverovatno videti tako upotpunjenu bazu podataka“, kazao je Horhe Vilagran (Jorge Villagran) – predstavnik Ombudsmana za ljudska prava iz Gvatemale, koji u toj zemlji inače čuva obimnu policijsku arhivu.



Vilagranova kancelarija je tokom 2005. otkrila preko 75 miliona stranica prašnjavih, oštećenih policijskih dosijea, koja datiraju sve do 1882. Reč je o arhivama koje pokrivaju i period gvatemalskog građanskog rata, koji je trajao 36 godina. Tokom tog sukoba je, prema nekim procenama, nestalo oko 200,000 ljudi, a većinu njih su uklonile državne snage bezbednosti.



Oko 40,000 ljudi se vodi kao nestalo ili iščezlo tokom perioda trajanja sukoba. Fondacija za sudsku antropologiju Gvatemale (FSAG) vrši ekshumacije grobova, pri čemu u sopstvenoj bazi podataka ima 17,000 imena.



FSAG je nedavno započeo program prikupljanja uzoraka pljuvačke i krvi članova porodica nestalih, sličan onome koji je u Bosni sprovela Međunarodna komisija za nestala lica (MKNL). Do kraja leta će osnovati i laboratoriju za identifikaciju DNK nalik onoj koja postoji u Bosni.



„Političke su situacije veoma različite, a ipak su nam iskustva u nastojanju da otkrijemo identitet [žrtava] vrlo slična“, rekao je Fredi Kjums (Fredy Cumes) iz FSAG-a.



Različiti zakoni i politička atmosfera određuju – a ponekad i ograničavaju – ono što je moguće učiniti sa dokumentima, tako da bosansko iskustvo nije uvek i u potpunosti prenosivo.



Tokom javne faze svog projekta IDC je u lokalnim novinama objavio spiskove ubijenih, dok će sva imena iz njegove baze podataka naposletku biti dostupna i posredstvom interneta.



„Da sam ja objavio spisak imena, bio bih ubijen“, kazao je jedan od učesnika seminara, podsećajući ostale na pretnje smrću od strane nekažnjenih počinilaca.



Kolumbija pokušava da prikupi informacije od zajednica koje žele da ispričaju priču o ratu i onih koji ne žele da njihov vlastiti grad bude stigmatizovan zbog objavljivanja podataka o zločinima koji su se tu dogodili – kaže Horhe Restrepo (Jorge Restrepo) iz Dokumentacionog centra za analizu konflikata iz Bogote.



„Podrška sukobljenim grupama je još uvek snažna“, kaže on. „Ali to ipak nije opravdanje da ne pokušamo.“



Postoje dva osnovna pristupa kada su u pitanju pogibije u ratu – dokumentarni metod, koji se odnosi na smrti koje su opisane u izjavama svedoka, vladinim izveštajima i novinama; i drugi, metod istraživačkih procena, koje se vrše na temelju uzorka domaćinstava od kojih se traži da prijave gubitke u sopstvenoj porodici.



Projekt IDC-a je, na primer, upravo dokazao da nešto preko 97,000 pogibija predstavlja direktnu posledicu sukoba. Slična baza podataka pri demografskom odeljenju Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) raspolaže sa preko 102,000 imena, ali su njome obuhvaćene i one smrti koje predstavljaju indirektnu posledicu sukoba.



„Očekujemo da će se te brojke tokom naredne godine približiti“, kaže direktor IDC-a Mirsad Tokača, dodajući da je sledeća faza projekta dokumentovanje indirektnih smrti – među koje, na primer, spadaju trovanja vojnika pečurkama ili umiranje beba po bolnicama usled nedostatka vode.



IDC se nada i da će bosanski popis, koji bi trebalo da bude sproveden 2011., iskoristiti za širu studiju o demografskim promenama koje su proistekle iz rata.



Direktor projekta Izveštavanje o ljudskoj bezbednosti pri vankuverskom Univerzitetu Sajmon Frejzer (Simon Fraser), Endrju Mek (Andrew Mack), kaže kako različite metodologije imaju ne samo različite vrline i mane, nego i različite upotrebe.



„Bosanska studija predstavlja zlatni standard u pogledu prikupljanja pouzdane dokumentacije koja je neophodna za kažnjavanje masovnih kršenja ljudskih prava. Ali je njena izrada trajala godinama i zbog toga se ona ne može koristiti, recimo, za svrhe humanitarnih procena, ili blagovremenog praćenja globalnih trendova u oružanim sukobima“, kaže Mek.



Tokom 2005., univerzitetski projekt Izveštavanje o ljudskoj bezbednosti registrovao je znatno smanjenje broja pogibija u sukobima širom sveta, kao i precenjivanje broja civilnih žrtava, nalik nalazima IDC-a koji se tiču bosanskog rata.



Projekti o kojima se raspravljalo na seminaru u samim društvima imaju ogroman istorijski značaj.



„IDC vidim kao način izgradnje pamćenja“, kaže Restrepo. „Dokumenti su vam u centru – gde žrtve mogu da dođu da ih vide.“



Pa ipak, po njegovim rečima, baze podataka podrazumevaju i izvesna ograničenja.



„Postoji previše slučajeva koje ne možete obuhvatiti [dokumentacijom]. Baze moraju biti upotpunjene usmenom istorijom, demografskim studijama i etnografijom“, kazao je on.



Ali, to nije novost za IDC. Centar, naime, radi i na Atlasu ratnih zločina, koji će omogućiti pojedincima da posredstvom sajta „Google Earth“ dođu do video, audio ili pisane dokumentacije. IDC ima i projekt usmene istorije, koji se trenutno bavi prikupljanjem pozitivnih priča iz rata.



Najzad, IDC je probudio i optimizam kada je reč o tome kako dokumentacija može doprineti kažnjavanju ratnih zločina. Iako u mnogim zemljama čiji su predstavnici sudelovali na seminaru još uvek postoji nekažnjivost, u Bosni je – mada se sa time možda neće složiti mnogi njeni stanovnici – vladavina zakona relativno čvrsta.



„Zadivljen sam ovdašnjim pravnim sistemom, njegovom snagom, time što vidim da je počinioce moguće izvesti pred sud, gde će se suočiti sa pravdom“, kaže Vilagran. „To nije samo tehnički posao, to je pravnički posao – posao za snažan sistem i snažne institucije.



„Voleli bismo da pozovemo [direktora IDC-a] Mirsada Tokaču u Gvatemalu, kako bi nam objasnio šta je uradio.“



Lara J. Nettelfield je asistentkinja na Školi za međunarodne studije pri Univerzitetu Sajmon Frejzer u Vankuveru. Pratila je seminar dok je u Sarajevu vršila istraživanje za svoju buduću knjigu, pod naslovom „Podrška demokratiji: Uticaj Haškog tribunala u Bosni i Hercegovini“.