Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Dodatni dokazi Miloševićeve odgovornosti za ratove u Hrvatskoj I Bosni

Dan 142
By IWPR ICTY
Miloševićevi pravni savetnici sigurno su škrgutali zubima posle njegovog unakrsnog ispitivanja Čarlsa Kiruđe, izaslanika Jasuši Akašija u Beogradu 1994 i 1995 godine. Umesto da je svedoka ispitivao ulozi mirovnjaka koju je vrlo uspešno igrao pred njim tih godina, ili da je pokušavao da obori njegovu tvrdnju da je on, Milošević, imao pod svojom kontrolom krajinske Srbe, Milošević ga je ispitivao o nebitnim detaljima, ili o stvarima o kojima Kiruđa nije imao direktna saznanja. Predsedavajući sudija Mej je nekoliko puta upozorio optuženog da vewć jednom počne da se bavi relevantnim temama.

U svojoj izjavi, Kiruđa je rekao da se lično, kao Akašijev izaslanik, sreo sa Miloševićem otprilike šest puta. Miloševića je opisao kao 'vrlo profesionalnog, vrlo ljubaznog i uljudnog. Ni u jednom trenutku nije odbio ni jedan Akašijev zahtev.' U mnogim sastancima Milošević je izrazio svoju želju da se nađe mirno rešenje krize u bivšoj Jugoslaviji, ali je istovremeno i otkrio svojim sagovornicima koliko je dalekosežna bila njegova vlast. Na iznenađenje posmatrača suđenja, Milošević gotovo da se nije ni osvrnuo ni na jedno od ovih pitanja prilikom unakrsnog ispitivanja.

Po priči svedoka, u neslužbenom sastanku, oktobra 1994, Milošević je spomenuo da je opadala popularnost militantnih nacionalista kao što je bio Vojislav Šešelj. U nastavku razgovora je još rekao da je Šešelju oduzet poslanički imunitet da bi ga se privelo pred sud, i da je smenjen Šešeljev čovek u Republici Srpska Krajina. Milošević nije ničim nagovestio da on stoji iza tih poteza.

U kasnijem sastanku, 23.11.1994., Kiruđa je imao priliku da vidi demonstraciju Miloševićeve moći. Tom je sastanku prisustvovao još i Milan Martić, tadašnji Prepdsednik RSK, koji je ranije bio šef policije i vojske RSK. Učesnici su bili napeti, jer je neposredno pre sastanka došlo do NATO bombardovanja srpskih vojnih ciljeva u Bosni. Martić je tvrdio da RSK nije ničim izazvala napade i da je on lično apelovao na stanovništvo da se ne svete pripadnicima UN-a, te je zahtevao od Akašija da se ogradi od napada. Kada je saslušao Martićeve žalbe, i Milošević je rekao da nije bilo opravdanja za akciju NATO-a. Zatim se obratio Martću, upozoravajući ga da ne čini ništa što bi moglo da dovede do rata. Na istom sastanku, Martić je priznao da su njegove snage onemogućavale dostavu hrane narodu u bihaćkom džepu., na šta je Milošević odgovorio da je to nedopustiovo i da humanitarna pomoć mora da prođe.

Milošević se nije osvrnuo na ove detalje prilikom unakrsnog ispitivanja, pa su sudije i posmatrači verovatno zaključili da je Martić poštovao naređenje, da je humanitarna pomoć posle toga prošla do onih kojima je bila namenjena i da nije bilo odmazde protiv vojnika UN-a. Optuženi je utrošio vreme na čitanje službenih izveštaja UN-a, na ispitivanje Kiruđe o tome ko je započinjao ratna dejstva, i insistirao je na tome da mu ovaj odgovori na pitanje da li smatra da su Srbi imali pravo na samoodbranu. Sudija Mej ga je opomenuo da će Sud da odlučuje o posledna dva pitanja. S obzirom na to da će Sud da odlučuje i o tome da li je Milošević imao kontrolu, ili barem jaki uticaj, nad hrvatskim i bosanskim Srbima, Miloševiću bi bilo bolje da se usmerio na tajk deo Kiruđina svedočenja.

U zaključku direktnog ispitivanja, tužilac Grum je pitao svedoka za mišljenje o ulozi koju je Milošević igrao i o moći koju je imao nad vladajućim strukturama hrvatskih i bosanskih Srba. Kiruđa je odgovorio da je u to vreme rekao svojim šefovima da trebaju da razgovaraju samo sa Miloševićem. Dodao je zatim da u svim svojim službenim nastupima kao Akašijev zastupnik nije nikada pregovarao s Zoranom Lilićem, tadašnjim predsednikom Jugoslavije. Iz tih njegovih reći proizilazi samo jedan zaključak: da je Milošević povlačio sve konce a da je Lilić bio samo figura na čelu države.

Kiruđiuna izjava je ojačala tezu tužilaštva da je MiIlošević bio direktno odgovoran za ratove u Bosni i u Hrvatskoj. Posmatračima je ostalo da se pitaju da li je Milošević to uopšte primetio.