Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Diskriminacija u zakonodavstvu

Cetrnaesti dan
By IWPR ICTY
Danas je o zakonodavnoj diskriminaciji Albanaca svedocio gospodin Hasan
Pruthi, 54-godisnji advokat iz Djakova (Djakovice.) Pruthi je 13 godina bio
sudija Privrednog suda u Djakovici, sve do 1991-e godine, kada je sud
ukinut. Njegovo danasnje izlaganje odnosilo se prvenstveno na zakon o
registraciji novih preduzeca i na zakon o prometu nekretninama.

Gospodin Pruthi i 40-ak zaposlnih Provrednog suda izgubli su namestenja
1991-e godine, kada je Skupstina izglasala zakon kojim je njihov sud ukinut.
Dok su Srbi odmah pronasli nova radna mesta, on je bio dve godine “na
ulici” pre nego sto je pronasao novo zaposlenje. Gospodin Pruthi je
posvedocio da je sud ukinut premda ga je nedugo pre toga pohvalila komisija
Ministra pravde. Zaduzenja djakovackog suda su prebacena Privrednom sudu
u Pristini, i gradjani iz opstine Djakovica su tamo podnoslili molbe.
Gospodin Pruthi je izjavio da su u pristinskom sudu Albancima odmah
usmeno odbijani zahtevi ili su im vracane prijave, dok su Srbima zahtevi bili
odobravani po ubrzanom postupku.

Gospodin Milosevic je tvrdio da je zakon bio primenjivan podjednako na sve
gradjane Kosova, bez diskriminacije. Medjutim, zakoni mogu biti napisani
tako da jednu grupu pogadjaju vise nego druge (npr., ako je samo zenama
zabranjeno da rade vise od 40 sati sedmicno.) Cak i oni zakoni koji se na
papiru podjednako odnose na sve, u praksi mogu biti primenjeni tako da se
bespravno diskriminise protiv jedne grupe gradjana. Gospodin Pruthi je
tvrdio da Zakon o registaciji preduzeca pripada drugoj kategoriji.

Milosevic je opet pokusao da unese sumnju u verodostojnost tvrdnji svedoka
Pruthija upozorivsi da zakon predvidja da, kada sud u odredjenom roku ne
odgovori na zahtev stranke, taj zahtev bude automatski odobren. Pruthi je
odgovorio da je Sud usmeno odbijao zahteve, tako da spomenuto pravilo nije
bilo primenjivo, i da nije postojao zakonski propis koji je zahtevao pismene
odgovore na podneske gradjana. U drugim slucajevima, po svedocenju
gospodina Pruthija, sud je prosto odbijao da primi zahteve, i neotvorene ih je
vracao moliocima. I u tim slucajevima, pravilo o automatskom odobrenju
koje je spomenuo Milosevic nije bilo primenjivo.

Drugi vazan zakon kojim se, po svedocenju gospodina Pruhtija,
diskriminisalo protiv kosovskih Albanaca je Zakon o prometu nekretnina,
donet 1998-e godine. Taj je zakon zabranio kupovinu i prodaju nekretnina
bez odobrenje ministra finansija. Kao i zakon o registraciji poduzeca, i ovaj
je primenjivan sirom zemlje na sve gradjane. Medjutim, gospodin Pruhti je
tvrdio da su se prijave Albanaca “vukle po sudu”, dok su srpske prijave
odmah odobravane. Uz to su, rekao je gospodin Pruhti, mnoge prijave
Albanaca bile odbijene. Na taj nacin je zakon iskoristen za diskriminaciju
protiv Albanaca.

Gospodin Milosevic je sam procitao objasnjenje zakona: “Clan 3. tog zakona
kaze da ce Ministar privrede da odobri kupovinu i prodaju nekretnina kada to
ne utice na etnicki sastav i kada to ne izaziva napetost i nesigurnost ili
nejednaka prava.” Cilj zakona bio je da se odrzi etnicki sastav u regionu, i
premda to nije bilo receno, primenjivan je bio prvenstveno na Kosovu.
Iznenadjujuce, svedok nije iskoristio priliku da objasni kako je zakon bio
primenjivan, i zasto su Albanci njime bili posebno nezadovoljni. Naime,
zahtevi Albanaca da im se odobri prodaja nekretnina Srbima bili su odmah
odobravani, dok su zahtevi Srba koji su hteli da prodaju Albancima bili
odbijani. Cilj ovoga je bio da se zaustavi proporcionalni porast Albanskog
stanovnistva u odnosu na Srpsko stanovnistvo (premda je, u teoriji, zakon
mogao biti primenjen i sa suprotnim ciljem.) To, na zalost, nije bilo jasno
nakon danasnjeg svedocenja.