Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Devojke pod pritiskom da 'ne gube vreme' na skolovanje

Dolazak politickih sloboda na Kosovo nije oslobodio zene siroko prihvacenog stava da je ozbiljno obrazovanje rezervisano samo za muskarce.
By IWPR Balkans

U porodicnoj kuci u Peci, u zapadnom delu Kosova, dvadesettrogodisnja Aferdita Gruda i njena starija sestra Merita najveci deo dana provode kod kuce, radeci kucne poslove, gledajuci televiziju i listajuci magazin “Kosovarja”, popularni casopis sa obiljem traceva.


Nijedna od njih dve nema vise velikih izgleda da napravi profesionalnu karijeru, posto su odustale od daljeg skolovanja kada su zavrsile osnovnu skolu. Obe su napustile skolu pod pritiskom porodice. "Moja baka je insistirala da napustimo skolu", kaze Afterdita. "Rekla je da tamo nemamo sta da naucimo."


Ucinjeni "izbor" ovih sestara – takav kakav je – tipican je u drustvu koje je jos organizovano u skladu sa konzervativnim moralnim kodom vecine Albanaca, prema kojem je zivotni zadatak zena da obavljaju kucne poslove, a ne da "gube" vreme na obrazovanje.


Rezultat je to da posle decenija kampanje na Kosovu za poboljsanje skolovanja za oba pola i dalje nema jednakosti izmedju muskaraca i zena u pogledu mogucnosti za obrazovanje.


Prema misljenju Hazbije Krasnici, iz Zenskog demokratskog foruma, nevladine organizacije iz Peci koja se bavi pravima zena, nepismenost medju zenama ostala je visoka i tokom devedesetih godina u udaljenim ruralnim oblastima kao sto je Zahac, selo na sedam kilometara istocno od Peci.


"Ustanovili smo da gotovo 90 procenata zena, i mladih i starih, nije provelo nijedan dan u skoli", izjavila je Krasnici.


Pod srpskim rezimom, Albanci su bili previse okupirani prezivljavanjem Miloseviceve represije da bi obracali paznju na ovaj problem. Ali, posle politickog zemljotresa iz 1999, Zenski demokratski forum je otpoceo izvodjenje projekata u ruralnim oblastima kao sto je Zahac, koji su ukljucivali i kurseve citanja i pisanja.


Ipak, pet godina kasnije, to i dalje predstavlja veliki problem. Statistike pokazuju da su zene daleko manje privilegovane nego muskarci kada je u pitanju obrazovanje. Prema podacima Kosovskog zavoda za statistiku, SOK, samo oko polovina albanskih devojaka starosti 15-18 godina uopste pohadja skolu.


Ovaj uznemiravajuci podatak u skladu je sa nalazima do kojih je dosao Institut za istrazivanje razvoja, Riinvest, neprofitno istrazivacko telo sa sedistem u Pristini, i Svetskoj banci.


Prema rezultatima istrazivanja objavljenim 31. marta 2004, samo polovina kosovskih zena starosti izmedju 25 i 64 godine ima bar osnovni deo primarnog obrazovanja.


Nasuprot tome, postotak devojaka koje pohadjaju vise obrazovanje u naprednim evropskim drustvima, kao sto su Svedska i Finska, premasuje 90 procenata.


Hava Balaj, sef odeljenja za obrazovanje odraslih pri Ministarstvu za obrazovanje i tehnologiju, kaze da se situacija sa pismenoscu medju zenama cak i pogorsala od devedesetih godina.


"Broj nepismenih zena i devojaka se povecao tokom devedesetih godina i nastavio je da raste (cak) i posle okoncanja NATO bombardovanja", izjavio je Balaj.


Razlozi za takav trend su mnogobrojni, od siromastva i konzervativnih stavova do tako banalnih stvari kao sto je nedostatak javnog prevoza.


Studija iz 2001. godine, koja je sprovedena od strane kosovskog ministarstva za obrazovanje i UN Fonda za razvoj za zene, UNIFEM, pokazuje da su mnogi od faktora koji doprinose visokom postotku odustajanja od skolovanja medju devojkama skolskog uzrasta u drugim zemljama izrazeno prisutni i na Kosovu.


"Opiranje roditelja slanju devojaka u udaljene skole, nedostatak zena nastavnika i nedovoljna finansijska sredstva", nalaze se medju vodecim razlozima navedenim u izvestaju.


Hava Balaj, iz ministarstva obrazovanja, kaze da kada porodice u ruralnim zajednicama biraju izmedju skolovanja cerke ili sina, uvek je sin taj koji ima prednost.


"Veruju da je ulaganje u sina dobra investicija, posto je verovatnije da ce moci da izdrzava porodicu od svog obrazovanja kada odraste", kaze Balaj.


Balaj je dodao da su devojke u velikom broju odustajale od visokog obrazovanja tokom devedesetih godina, nakon sto su srpske vlasti prakticno izbacile albanske ucenike i studente iz formalnog sistema obrazovanja 1991. godine. Drugi faktor je siromastvo.


Mada su Albanci organizovali sopstvene paralelne strukture da bi se oduprli diskriminaciji od strane drzave, njihove osiromasene gimnazije uglavnom su bile locirane u privatnim kucama, relativno daleko od linija javnog prevoza. To je vise pogadjalo zenske nego muske ucenike.


Od uspostavljanja nove administracije pod kontrolom UN-a u julu 1999. godine, na povrsinu su isplivali novi faktori, kao sto je nedostatak javnog transporta od sela do skola. To, takodje, vise utice na zenske nego na muske ucenike. "Zenama je potreban javni transport, jer, zbog bezbednosti ne mogu da pesace iz udaljenih sela”, kaze Balaj.


Takodje, nema dovoljno nastavnog osoblja. Marta Prenkpalaj, sef organizacije Motrat Ciriazi, lokalne nevladine organizacije koja se bori protiv nepismenosti u regionu Prizrena, kaze da nedostatak nastavnika u ruralnim oblastima znaci da nastavno osoblje mora biti dovedeno iz urbanih regiona, ili skole moraju biti zatvorene.


Prenkpalaj je veoma kriticna prema zatvaranju seoskih skola. "Lakse je da deset nastavnika putuje u ruralne oblasti nego da 300 ucenika prevaljuju dug put do gimnazija u gradskim centrima", kaze ona.


Ali, problem zenskog obrazovanja na Kosovu nije povezan samo sa novcem. Kosovsko drustvo je konzervativno i devojke se nalaze pod pritiskom da se rano udaju, sto iskljucuje svaku mogucnost viseg obrazovanja. Motrat Ciriazi kaze da je prosecna starost devojaka koje stupaju u brak u okolini Prizrena izmedju 18 i 20 godina.


One koje nastave skolovanje i predju ovu veoma bitnu starosnu granicu rizikuju da se nikada ne udaju.


"Vecina zena starije generacije koje su zavrsile vise skole ostala je neudata", izjavila je Sanije Vocaj iz organizacije Motrat Ciriazi u Mitrovici. Sasvim predvidljivo, mnoge devojke su zbog toga obeshrabrene i rano napustaju skolu.


U Aferditinoj porodici u Peci, trojica od petorice brace nastavili su skolovanje, dok su ona i njena sestra odustale.


Ona se nada da ce neko od brace otici i na univerzitet. "Svaki dan im govorim da treba dobro da uce jer je skola vazna", dodaje Aferdita sa tugom u glasu.


"Onaj ko je obrazovan moze dobiti dobar posao, imati novac i biti nezavisan."


Zana Limani i Driton Malici su novinari na obuci koji pohadjaju lokalni kurs novinarstva u organizaciji IWPR-a.