Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Destabilizirajuci Pakt Za Stabilizaciju

Makedonija je imala srece da izbegne ozbiljnu gradjansku krizu za vreme rata na Kosovu. Medjutim, post-ratne rasprave o regionalnim odnosima izazivaju isto tako velike podele.
By Iso Rusi

To sto je Makedonija prezivela kosovsku krizu - bukvalno - u jednom komadu nije mali uspeh. Strahovalo se od destabilizacije, etnickog sukoba i ekonomskog haosa. Medjutim, ispostavilo se da je cudnovato lako bilo izaci na kraj sa posledicama izazvanim ratom sa druge strane granice. Rizici koje je sa sobom doneo mir su mnogo veci.


Stotine hiljada izbeglica je nasrnulo preko granice kada je pocelo ozbiljno da se puca, i pretile da naruse delikatnu etnicku ravnotezu Makedonije. Kopnene trgovacke veze sa Evropom cija vrednosti iznosi nekoliko miliona su unistene a nezaposlednost je dostigla nivo od 40 odsto. NATO snage su stigle a snage kosovskih Albanaca su pocele da primaju pomoc od Albanaca u Makedoniji. Demostracije su se prosirile, teroristi su izveli napade i izgledalo je da je zemlja osudjena na rat.


Medjutim, do njega nije doslo. Sada je ironicno to sto Evropa i Amerika predlazu takva posleratna resenja koja imaju potencijal da destabilizuju zemlju kao i njihova ratna strategija - ako ne i vise. Zapadni prelozi za postizanje regionalne stabilnosti produbljuju politicke, kao i etnicke podele u Makedoniji.


Makedonski predsednik Kiro Gligorov i opozicioni Socijal-demokratski savez Makedonije (SDSM) nalaze se na jednoj strani, a vladajuca koalicija u kojoj se nalaze Unutrasnja revolucionarna organizacija - Demokratska partija nacionalnog jedinstva (VMRO-DPMNE), Demokratska alternativa (DA) i Demokratska partija Albanaca (DPA), na drugoj strani. Obe se oslanjaju na svoje medije koji ih podrzavaju.


Gligorov i njegove pristalice jos uvek insistiraju na spoljnoj politici prema susedima koja je zasnovana na principu "ekvidistance" - odnosno da svi susedi Makedonije budu podjednako blizu (ili daleko). Oni strahuju da vlada bira omiljene drzave i otudjuje druge, sto bi moglo da ima katastrofalne posledice.


Vlada, medjutim, zagovara primenu onoga sto naziva "pozitivnom energijom" - poboljsanje odnosa sa pojedinim drzavama sto je vise moguce, cak iako to znaci da ce neke biti zapostavljene. Rezultati ove strategije su neujednaceni. Albanski predsednik Redzep Mejdani dosao tokom posete americkog predsednika Bila Klintona 22. juna, i odmah je pozvan da dodje u formalnu drzavnu posetu 8. jula.


Medjutim, brzo su ugasene nade da ce ovo okoncati uzajamno neprijateljstvo izmedju dve zemlje. Gligorov podrzava resenje za Kosovo u obliku siroke autonomije, postovanje integriteta federalne Jugoslavije i saradnju izmedju Beograda i njegovih suseda, a ne izolaciju.


Kljucnim za mir u regionu Mejdani smatra "Pakt za stabilizaciju" o kome se mnogo govori, odnosno zapadni nacrt za razvoj demokratskih sistema i trzisne autonomije u zemljama Balkana, o kome ce drzave na koji se odnosi raspravljati u Sarajavu 30. jula.


Mejdani kaze da ce takav pakt stvoriti panevropski okvir za ukidanje tradicionalnih nacionalnih granica. Resenje, on tvrdi, "je u integraciji, u periodu izmedju pet do deset godina, a mozda cemo imati i dve nove jedinice, a one bi mogle da budu Crna Gora i Kosovo, kao integralni deo zajednice evropskih zemalja."


Njegova izjava da je Albanija "oslobodjena od mitova o 'Velikoj Albaniji'," nije smirio buru koja je nastala u Skoplju, jer Gligorov i opozicija smatraju da je bilo kakav pomen promene granica dokaz navodnih teritorijalnih pretenzija od strane Albanije.


Vodja DPA, Arben Dzaferi, koga je podrzao njemu naklonjen dnevni list "Vecer", narugao se Gligorovu da je "Milosevicev advokat", prisetivsi se njegovih navodnih namera da "spasi" staru federalnu Jugoslaviju kada je postao predsednik Makedonije, uztvrdivsi da pokusava to isto da ponovi mnogo godina kasnije posle kosovske krize.


Na kraju, sve strane se slazu da je Pakt za stabilizaciju jugoistocne Evrope potreban, ali prave razliku izmedju metoda i rezultata.


Makedonska vlada veruje da su njeni napori da zapocne dijalog sa svojim susedima u skladu sa duhom pakta. Ona je uspostavila neku vrstu normalnih odnosa sa Albanijom, i primila politickog lidera Oslobodilacke vojske Kosova Hasima Tacija.


Ono sto je bilo veoma korisno za Skoplje bilo je ucesce makedonskog ministra inostranih polova Aleksandra Dimitrova na kljucnom sastanku sa svojim kolegama iz Albanije i Grcke, Paskalo Milom i Georgom Papandreuom na ostrovu Agios Achillios na Prespanskom jezeru, koje se nalazi na tromedji ovih zemalja.


Ubrzo je potegnuto i pitanje upotrebe imena 'Makedonija', koje je izazvalo toliko gneva u Atini ranih devedesetih godina. Milo je izgovorio nezgrapan kompromisni naziv "BJRM" pre nego sto se obratio Dimitrovu i Papandreu i pozvao ih da "sednu i da se dogovore o imenu tako da ne biste stavljali nas, trece strane, u nezgodnu poziciju."


Milo je zatim nastavio da koristi ime koje je Skoplje izabralo 'Republika Makedonija', a da nije izazvao nacionalisticke reakcije u grckim medijima.


Medjutim, to pitanje nije skinuto sa dnevnog reda. Neki Grci smatraju da upotreba ovog imena od strane Skoplja ima (teritorijalne) implikacije; a ostali Makedonci zahtevaju od vlade da ne popusti po pitanju imena. Ocekuje se da ce kompromis biti saopsten na sledecem sastanku trojice ministara koji ce biti odrzan u Ohridu u Makedoniji za sest meseci.


Opozicija smatra da su ovakvi koraci opasni, i navodi ono sto smatra greskama vladine spoljne politike, pocevsi sa ishitreni, priznavanjem Tajvana zbog cega je Peking postao nepomirljivi diplomatski neprijatelj Skoplja u Ujedinjenim nacijama.


Takodje ih brine istovetnost makedonske i albanske politike prema Kosovu, brzo priznavanje Tacija i OVK i ono sto smatraju isuvise bliskim odnosima sa Bugarskom. Stavise, tvrde, da poslednja tri koraka vode u pravcu podele Makedonije izmedju Tirane i Sofije.


Medjutim, obe strane dele i zajednicki strah da Pakt za stabilizaciju nece uspeti da izvuce Makedoniju iz rupe u kojoj se nasla zbog kosovske krize. Vlada strahuje od neobavezujucih obecanja koja lepo zvuce koje bi Zapad mogao da im ponudi u Sarajevu, a opozicija strahuje da ce vladino igranje sa regionalnim odnosima izazvati stetu pre nego sto igra otpocne.


O svemu ovome bice mnogo vise reci pre predsednickih izbora koji ce se odrzati u Makedoniji do kraja godine.


Iso Rusi je dopisnik IWPR-a iz Skoplja.