Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Dahau ljude iz BiH podučava sećanju

Bivši pritvorenici iz Bosne i Hercegovine posetili su zloglasni nacistički logor da bi naučili kako se drugi sećaju žrtava rata.
By Ajdin Kamber
  • The entrance gate to the Dachau camp with its infamous slogan. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)
    The entrance gate to the Dachau camp with its infamous slogan. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)
  • A sculpture commemorating the victims of Nazi brutality. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)
    A sculpture commemorating the victims of Nazi brutality. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)
  •  A memorial to those who perished on the Dachau death march. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)
    A memorial to those who perished on the Dachau death march. (Photo: Ajdin Kamber/IWPR)

Piše: Ajdin Kamber iz Sarajeva (TU br. 682, 2. mart 2011.)

„Kada vidi šta su sve ljudska ruka i ljudski um u stanju da učine drugom ljudskom biću, čovek zanemi“, rekao je bivši zatočenik bosanskih pritvorskih centara, Mirsad Duratović, koji je prilikom posete memorijalnom centru u Dahauu – gde se u vreme nacizma nalazio koncentracioni logor – bio vidno potresen.

Kao predsednik udruženja „Prijedor 92“ – organizacije bivših pritvorenika koja se zalaže za izgradnju spomen-obeležja na mestima gde su se u Bosni nalazili zatvorenički logori – Duratović je bio u grupi preživelih iz Prijedora i Srebrenice koji su prošlog meseca posetili Dahau.

Trodnevno putovanje, koje je Studijski centar Maks-Manhajmer (Max-Mannheimer) organizovao u saradnji sa Centrom Andre Malro (Andre Malraux) iz Sarajeva, omogućilo je preživelima iz Bosne da vide kako su u drugim zemljama podizani spomenici. Osim toga, održali su i niz sastanaka i okruglih stolova sa preživelima iz Dahaua i nemačkim aktivistima za ljudska prava, pri čemu se raspravljalo o problemima izgradnje spomenika na mestima masovnih patnji.

Tokom 1992., u Omarskoj, Keratermu i Trnopolju – logorima koji su se nalazili nadomak Prijedora i kojima su upravljali bosanski Srbi – boravilo je pod nehumanim uslovima više hiljada Bošnjaka i Hrvata, pri čemu su mnogi od njih bili mučeni ili ubijeni. Ti su zločini procesuirani na nekoliko suđenja pred Haškim tribunalom, gde su brojni svedoci govorili o užasima koji su se tamo dogodili. Pa ipak, izuzimajući malu spomen-ploču u Keratermu, ta mesta ni na koji način nisu obeležena, jer se tome opiru lokalne vlasti bosanskih Srba.

Duratović je izjavio kako nije lako biti u Dahauu, jer mu je to vratilo i sećanja na vlastitu patnju. On je imao svega 17 godina kada su ga, na samom početku rata u BiH (1992-95.), uhapsile srpske snage, koje su ga odvele u Omarsku i Trnopolje. Duratović je preživeo, ali je 15 članova njegove porodice nestalo ili je ubijeno.

Kao prvi nacistički koncentracioni logor, Dahau je osnovan 1933. godine i poslužio je kao prototip za kasnije objekte za istrebljenje, a mnogi posetioci iz Bosne su bili iznenađeni kada su saznali da je memorijalni centar u Dahauu podignut tek 1965., dvadeset godina po okončanju Drugog Svetskog rata.

Tokom rata je u tom logoru bilo zatočeno preko 200,000 zatvorenika iz 30 zemalja. Najmanje 30,000 ih je ubijeno ili su umrli od bolesti, dok ih je veliki broj nestao tokom takozvanog „marša smrti“, koji se odigrao u aprilu 1945. godine, kada su nacisti odlučili da evakuišu približno 10,000 pritvorenika i prisile ih na marš dug 70 kilometara, do odredišta koje se nalazilo južno od Minhena.

Na ulasku u logor, iznad impozantne gvozdene kapije stoji zloglasni natpis „Arbeit macht frei“ („Rad oslobađa“). Ogromni logor okružen je bodljikavom žicom, kroz koju je nekad bila puštena struja. Mnoge od zatvoreničkih baraka su uklonjene, tako da su vidljivi samo njihovi temelji, premda su dve sačuvane, zajedno sa redovima i redovima vro uskih drvenih kreveta na sprat.

Prolazeći pored table sa natpisom „Nikada ponovo“, napisanog na mnogim jezicima, bivši zatočenik Edin Ramulić je uočio gorku ironiju.

„Oni su rekli ’Nikada ponovo’, ali se ista stvar ipak desila u našoj zemlji i drugde u svetu“, kazao je ovaj aktivista iz udruženja „Izvor“, jednog od mnogih koja se zalažu za izgradnju spomenika na mestima bivših prijedorskih logora.

Zatočenici su u Dahauu živeli pod stravičnim uslovima. Barake su bile predviđene za 200 ljudi, ali ih je u njima povremeno boravilo i do 2,000. Na zatočenicima su vršeni i medicinski eksperimenti, uključujući i namerno izazvanu zaraženost malarijom.

Bosanski posetioci i njihovi nemački domaćini ušli su i u dobro očuvani krematorijum i susednu gasnu komoru sa lažnim tuševima i cevima za ventilaciju. Preživeli logoraši iz BiH stajali su nemo u toj prostoriji, a neki od njih su bili vidno potreseni. Duraković je odmahivao glavom u neverici.

Posebnu pažnju ove grupe posetilaca memorijalnog centra izazvale su dve fotografije. Jedna prikazuje nemačke civile, stanovnike grada Dahaua, koje su strane trupe primorale da – neposredno po oslobođenju, koje je usledilo 1945. godine – prođu kroz logor, pokraj gomila mrtvih, deformisanih i prepletenih tela zatvorenika.

„Da li mislite da stanovnici Dahaua zbilja nisu znali šta se ovde dešavalo?“, pitao je jedan posetilac iz Bosne. „Ista stvar se desila u našoj zemlji – ljudi koji su živeli blizu zatvorskih logora ili gubilišta znali su šta se dešava, ali su se pravili ludi.“

Drugu fotografiju je u leto 1944. tajno snimio belgijski zatočenik Žan Brišo (Jean Brichaux), a na njoj se vide krematorijum i njegov dimnjak, iz kojeg kulja dim nastao spaljivanjem ljudskih tela.

Nakon obilaska memorijalnog centra u Dahauu, bosanski gosti i njihovi nemački domaćini sudelovali su na velikom broju sastanaka i okruglim stolovima, gde su razmenjivana iskustva i vođene rasprave o izgradnji spomenika na mestima nekadašnjih zatvorskih logora u Bosni.

Pokretač kampanje za izgradnju spomenika posvećenog maršu smrti u Dahauu, Ekehard Knobloh (Ekkehard Knobloch), kaže da spomenici sami po sebi neće pomoći ljudima da se suoče sa svojom prošlošću, ta da je važno da se razgovara o počinjenim zločiima.

„Ljudi koji su preživeli užase Dahaua počeli su 1989. da se vraćaju na ovo mesto“, kazao je on. „Iako im je bilo bolno da govore o [vlastitim iskustvima], njihovi su iskazi učinili da ti spomenici postanu nešto više od pukih betonskih blokova. Tek tada je ovo mesto postalo autentično.“

Bivša upraviteljica memorijalnog centra Dahau, Barbara Distel, saglasila se sa time da susreti sa preživelima predstavljaju važno podsećanje na prošle zločine, pogotovo za mlade ljude.

Ervin Blažević iz bosanskog „Udruženja optimista“ izjavio je kako je – mada postoje izvesne sličnosti između Dahaua i zatvorskih logora iz okoline Prijedora – poratna situacija u Bosni daleko kompleksnija od one u Nemačkoj.

„U Bosni nije bilo poražene strane“, rekao je on. „To je glavni razlog zbog kojeg je toliko teško obeležiti mesta na kojima se počinjeni masovni ratni zločini. Obično to određuje pobednik, koji ima moć da nametne spomenike na teritorijama onih koji su u ratu poraženi. U Bosni i Hercegovini nemamo takvu situaciju.

Godine 1995., Dejtonski mirovni sporazum je zaustavio bosanski rat, okončao nasilje, ali i podelio zemlju na dva dela – srpsku Republiku Srpsku (RS), te Bošnjačko-hrvatsku Federaciju. Vlasti iz oba entiteta opiru se izgradnji spomenika žrtvama koje ne potiču iz njihove vlastite etničke grupe.

Mada u Bosni mnogi baš Nemačku vide kao primer za to kako zemlja treba da se suoči sa vlastitom prošlošću i oda počast žrtvama ratnih zločina, radilo se o procesu koji nije uvek bio lak. Nemački su domaćini objasnili da je prošlo 20 godina pre no što je Dahau pretvoren u odgovarajući memorijalni centar, a mnogi ljudi iz tog kraja još uvek smatraju da je teško živeti u obližnjem gradu.

„Mnogi stanovnici Dahaua imaju problem sa činjenicom da se u njihovom susedstvu nalazi nekadašnji koncentracioni logor“, kaže Nikolas Mol (Nicolas Moll), istoričar iz sarajevskog Centra Andre Malro i jedan od organizatora studijske posete Dahauu. „To ih stalno podseća na užase koji su se iza tih zidova događali 12 godina, a da grad i njegovo stanovništvo nisu učinili ništa da to zaustave.

„Stanovnici Dahaua ne mogu baš biti ponosni na vlastitu prošlost, a mnogi od njih su skloniji da ignorišu mračnu stranu svoje istorije. Njihov problem je u tome što skoro svi na svetu reč ’Dahau’ smesta povezuju sa koncentracionim logorom, a ne sa samim gradom.“

Aktivista iz organizacije „Izvor“, Edin Ramulić, bio je tokom 1992. zatočen u Trnopolju. Ostatak njegove porodice je ubijen u drugom logoru.

„Od ključne je važnosti da spomenici budu izgrađeni u Prijedoru, gde su se i nalazili ti logori, kako bi lokalno stanovništvo napokon prihvatilo da su se zločini dogodili“, kazao je on. „Presude koje su izrekli Haški tribunal i bosanski državni sud ne pomažu mnogo – u Prijedoru još uvek postoji potpuno negiranje da su se ti zločini ikada dogodili.“

Uprkos želji da što pre vide spomenike na mestima masovnih patnji, posetioci iz Bosne su izjavili kako su u Dahauu naučili jednu važnu lekciju – da je za izgradnju spomenika potrebno mnogo vremena, čak i u manje kompleksnoj poratnoj situaciji od one kakva postoji u Bosni.

„U Republici Srpskoj ćemo morati da prevaziđemo mnoge probleme pre no što uspemo da izgradimo odgovarajuće spomenike na području Prijedora“, kaže Blažević. „Razmena iskustava sa našim domaćinima u Dahauu pomogla nam je da bolje razumemo proces kreairanja sećanja i vreme koje je potrebno da se zemlja suoči sa sopstvenom prošlošću i prizna da su zločini činjeni.“

„Smatram da je potrebno da učinimo sve što možemo kada je u pitanju sećanje na žrtve rata. Moramo da rešimo svoj problem i na odgovarajući način obeležimo sva mesta gde su ljudi, pogotovo civili, tokom rata stradali“, izjavio je Muhamed Duraković, koji je preživeo masakr u Srebrenici. „Iskustvo stečeno u Dahauu pomoći će nam da se usredsredimo na naš cilj.“

Duraković je rekao kako je bio naročito impresioniran pričom preživelog zatočenika iz Dahaua, Abe Naora (Abba Naor), jednog od domaćina memorijalnog centra.

„G. Naor, koji je čitav svoj život posvetio borbi protiv fašizma i nastojanjima da ovim memorijalnim centrom oda počast žrtvama, ima 80 godina, ali je pun energije“, kazao je on. „Pre no što sam se sastao s njim, najviše sam se plašio da ću se jednog dana umoriti i odustati od ideje o podizanju spomenika u Omarskoj – ali, nakon što sam razgovarao sa g. Naorom, znam da se to neće dogoditi.“

Ajdin Kamber je obučeni novinar IWPR-a iz Sarajeva.