Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

DA LI JE OPRAVDANA ISTRAGA POVODOM TVRDNJI O TRGOVINI ORGANIMA?

Osim političke euforije koju su izazvali, malo toga ide u prilog tvrdnjama da su tokom kosovskog sukoba ljudi ubijani zbog svojih organa.
By IWPR
Navodi po kojima su militantni kosovski Albanci ubijali zarobljenike da bi potom njihove organe slali u inostranstvo doveli su do zahteva za podrobnijom istragom, ali istraživanje IWPR-a pokazuje da ne postoje zadovoljavajući dokazi na kojima bi se mogao utemeljiti taj slučaj.



U Srbiji vlada povišena temperatura zbog pokretanja istrage, nakon što se opis navodne trgovine organima i ubistava pojavio u memoarima Karle del Ponte (Carla Del Ponte), koji su pod naslovom „Lov: ratni zločinci i ja“ objavljeni u aprilu.



Američki novinar Čak Sudetić (Chuck Sudetic), koji je i ko-autor te knjige, izjavio je za IWPR da bi trebalo sprovesti novu i „pouzdanu“ istragu. Njujorška Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch) sugerisala je vlastima Kosova – koje je u februaru proglasilo nezavisnost – da istraže pomenute tvrdnje.



No, kako i sama knjiga pokazuje, nakon što su svojevremeno Haški sud i Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) sproveli preliminarne istrage – kojima je bilo obuhvaćeno i navodno mesto zločina – ispostavilo se da nisu prikupili dovoljno dokaza koji bi im omogućili da nastave.



Koliko je, onda, svrsishodno oživljavati slučaj u ovoj fazi, bezmalo čitavu deceniju nakon kosovskog konflikta? I da li su sami navodi uopšte dovoljni za novu istragu, ako je suditi na temelju onoga što su haški istražitelji pronašli kada su se pre šest godina bavili ovim predmetom?



NAVODNI SISTEMATSKI POKOLJ



Kao osoba koja je od avgusta 1999. do okončanja mandata u januaru 2008. bila glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Del Ponteova je nadzirala neke od ključnih krivičnih postupaka protiv pojedinaca koji su optuženi za stravične ratne zločine počinjene u nekoliko balkanskih ratova.



U svojoj knjizi, ona se priseća kako je naišla na izveštaje po kojima su u leto 1999. pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na različite lokacije u severnoj Albaniji prevezli od 100 do 300 otetih osoba, od kojih je nekolicina potom bila nasilno podvrgnuta operacijama odstranjivanja bubrega i ostalih organa.



Među zarobljenicima su bili Srbi, Rusi i barem jedan Albanac.



Potencijalne žrtve su, kako se navodi, bile probrane iz grupe „mlađih, snažnijih zarobljenika“, a potom i dobro hranjene i nadzirane od strane lekara, sve dok ne bi bile prebačene u improvizovanu operacionu salu, takozvanu „žutu kuću“, koja se nalazila nadomak grada Burela.



„Osobe kojima je bio odstranjen samo jedan bubreg bile su zašivene i ponovo zadržane u kolibi [korišćenoj kao zatvor], sve dok ne bi bile ubijene radi svojih vitalnih organa; na taj način su ostali zarobljenici iz kolibe bili upoznati sa sudbinom koja ih čeka; pa su stoga prestravljeno molili da ih odmah ubiju“, navodi se u knjizi.



Organi su potom bivali prokrijumčareni iz Albanije, preko aerodroma Rinas nadomak Tirane, kako bi bili upotrebljeni u operacijama transplantacije koje pacijenti u inostranstvu plaćaju.



Navodi Del Ponteove zasnivaju se na nečemu što ona opisuje kao intervjue sa očevicima, koje je načinila „ekipa pouzdanih novinara“, i uz odobrenje zvaničnika UNMIK-a. Jedan od novinara-sagovornika je, na primer, navodno opisao isporuku organa na aerodrom; a dve žene su rekle da su pomagale pri ukopu mrtvih pokraj poljskog toaleta i na obližnjem groblju.



Del Ponteova je trenutno švajcarska ambasadorka u Argentini, a njena vlada joj je zabranila da javno govori o svojoj knjizi. Kao ko-autor koji je i sam izveštavao o balkanskim ratovima, Sudetić pak može da govori, pošto se, kako kaže, „zabrana ne odnosi“ na njega. U razgovoru za IWPR, on je jasno naznačio da njegova stanovišta u velikoj meri odražavaju i stavove Del Ponteove.



Nezavisno od šokantne prirode samih navoda koji su izneti u knjizi, Sudetić zapaža kako je i činjenica da se potonja za sada pojavila samo na italijanskom dodatno podstakla spekulacije.



„Mnogi ljudi su komentarisali knjigu ‘La Caccia’ [‘Lov’], a da [je] nisu ni pročitali . . . Mnogi su izrekli najoštrije optužbe na temelju nepreciznih novinskih izveštaja“, kazao je on.



Da bi pojasnio o čemu se u knjizi zapravo radi, Sudetić je IWPR-u obezbedio uvid u englesku verziju onih poglavlja koja sadrže navode o trgovanju organima.



„Sve što ’La Caccia’ sadrži jesu iskazi pouzdanih novinara koje je MKSJ-u prosledio UNMIK, kao i opisi fizičkih dokaza koji su pronađeni u Albaniji i koji, u izvesnoj meri, potvrđuju te iskaze“, rekao je on.



POLITIČKA BURA



Sami navodi su izazvali pravu buru među političarima na Balkanu, ali i među organizacijama koje se bave ljudskim pravima, kao i novinarima u regionu i inostranstvu.



Sve se to događa u trenutku kada su odnosi između Beograda i Kosova izrazito loši, jer je ono 17. februara unilateralno proglasilo nezavisnost od Srbije.



Srbijanski zvaničnici, kao i njihovi ruski saveznici, traže novu istragu o navodima iznetim u knjizi.



Beogradski Radio B92 preneo je izjavu tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, koji je rekao kako njegova kancelarija istražuje sudbinu kidnapovanih Srba sa Kosova, te zatražio od tužilaštva u Albaniji da proveri „tvrdnje Del Ponteove o žutoj kući [poprištu navodnih klanja] . . . da li je to bilo tamo, i šta se tamo moglo dogoditi, kao i sve druge relevantne podatke koji se tiču ovog slučaja“.



Kosovska je vlada – predvođena premijerom Hašimom Tačijem (Hashim Thachi), koji je u vreme sukoba 1998-99. bio komandant OVK-a – smesta odbacila te tvrdnje.



Kao ministar inostranih poslova Albanije – zemlje u kojoj su se zločini navodno dogodili – Luzim Baša (Luzim Basha) izjavio je da su pomenute tvrdnje „apsurdne“ i „ne samo nemoralne, nego i klevetničke“.



PRVOBITNE ISTRAGE NISU DALE NIKAKAV REZULTAT



U „Lovu“ se opisuje kako je do pomenutih navoda MKSJ došao 2002.-03., na temelju informacija koje mu je prosledio UNMIK. Jedna od ondašnjih i kasnijih prepreka ticala se toga što su novinari, čiji identitet nije poznat, odbili da otkriju imena samih očevidaca – kako UNMIK-u, tako i MKSJ-u.



U leto 2002., kancelarija Del Ponteove je – po njenim rečima – još uvek imala „probleme u prikupljanju dokaza koji bi bili dovoljno kvalitetni za podizanje optužnice“.



Kako ona navodi, jedno od pitanja o kojima se u to vreme raspravljalo bilo je i da li MKSJ može legalno da se bavi tim predmetom – pošto se njegova nadležnost vremenski okončava sa junom 1999. – kada su NATO-trupe pristigle na Kosovo – dok su se zločini navodno dogodili tek nakon toga.



Međutim, to pitanje nije sprečilo istražitelje MKSJ-a i UNMIK-a da 2003. otputuju u Albaniju, gde su pronašli kuću koja je pominjana kao klanica i nešto što je ličilo na dokaze, kao što su medicinski materijal i tragovi krvi.



Ta otkrića, u kombinaciji sa novinarskim izveštajima, bila su – po rečima Del Ponteove – „mučna“. No, istakla je još i ovo: „Priče o zarobljenicima koje ubijaju šverceri organima stizale su sa mnogih ratnih područja, ali su retko postojali opipljivi dokazi na temelju kojih bi se ti navodi mogli smatrati nečim što prevazilazi domen urbanog mita.“



Dokazi do kojih je tim došao bili su nedovoljni. Postojale su brojne praznine – to što nisu nađeni grobovi, to što krv nije identifikovana kao ljudska, to što se novinare nije ubedilo da otkriju svoje izvore ili što nisu samostalno locirali svedoke. Situaciju su dodatno otežala i pitanja o mandatu MKSJ-a s obzirom na mogući datum otmica, kao i to što su se navodni zločini dogodili na teritoriji druge države, tj. Albanije.



„Tako da su zastupnici i istražitelji u slučajevima koji su se ticali OVK-a naposletku procenili kako nema dovoljno dokaza za nastavak postupka“, piše Del Ponteova. „Bez izvora, ili načina da se oni identifikuju i pronađu, bez samih tela, kao i bez ostalih dokaza koji bi optuženike visokog ranga povezali sa tim radnjama, svi putevi istrage su bili zatvoreni. Za dalju istragu o tim navodima i, ukoliko bude neophodno, krivični postupak, bili bi nadležni UNMIK ili lokalne kosovske i albanske vlasti, možda i zajedno sa organima srbijanske kriminalističke službe.“



U izjavama koje su dali nakon što se pojavila knjiga Del Ponteove, predstavnici Haškog tribunala su insistirali na tome da tvrdnje o trgovini organima nisu dovele ni do čega, pošto nisu prikupljeni zadovoljavajući dokazi.



Portparolka MKSJ-a, Nerma Jelačić, izjavila je na konferenciji za štampu održanoj 16. aprila kako „nikakvi dokazi koji bi potvrdili takve navode nikada nisu dospeli pred sudije Tribunala“.



Na istoj konferenciji za štampu, portparolka Kancelarije tužioca (KT), Olga Kavran, izjavila je: „Što se tiče navoda o vađenju organa, tokom 2002.-2003. UNMIK je KT-u preneo navode da su ljudi kidnapovani sa Kosova i odvođeni u Albaniju, gde su im odstranjivani organi. Prema našim saznanjima, i srbijanske su vlasti u to vreme bile upoznate sa istim navodima.“



Kavranova zapaža kako po okončanju preliminarne istrage koju je KT sproveo zajedno s UNMIK-om i albanskim vlastima, tužioci MKSJ-a „nisu mogli potvrditi dotične navode, pa – s obzirom na ono što je naša nadležnost – više nisu imali osnova da nastave postupak. Stvar je prepuštena onima koji su za to i ovlašćeni – UNMIK-u i albanskim vlastima.“



Bivša predstavnica za štampu Haškog tribunala, Florans Hartman (Florence Hartmann), izjavila je za IWPR da zvanična istraga nikada nije pokrenuta zbog toga što preliminarna istraživanja to nisu omogućila.



Naglasila je i kako je preliminarna istraga bila „korektno izvedena“, kako nije bilo nikakvih administrativnih prepreka, te kako su istražitelji MKSJ-a sarađivali sa albanskim ministarstvom pravde i lokalnim tužiocem u Burelu.



Hartmanova kaže i da se predstavnici MKSJ-a „nikada nisu sreli sa izvorima koji su razgovarali sa pouzdanim novinarima. Novinari MKSJ-u nisu otkrili svoje kontakte ili imena nakon misije [odlaska u Albaniju], jer ona nije dala nikakve rezultate“.



U izjavi za francuski dnevni list „Le Temps“ otišla je i dalje, rekavši da su tvrdnje o trgovini organima „neodgovorne“ i „neozbiljne“.



„Mešanje žanrova, poređenje zločina za koje se sudilo sa ovim nepotvrđenim teorijama svedoka o kojima [Del Ponteova] ništa ne zna – čak joj nije poznat ni njihov identitet – doprinosi izjednačavanju glasine sa činjenicom, i predstavlja moguće ohrabrenje revizionistima svih vrsta“, rekla je ona.



U intervjuu za IWPR, Sudetić je sugerisao kako, nakon što je MKSJ napustio predmet, UNMIK i Albanija nisu učinili dovoljno na rasvetljavanju tih navoda.



„MKSJ nije mogao da ih istražuje zbog jurisdikcijskih ograničenja. Kosovske vlasti, uključujući UNMIK, kao i albanske vlasti, mogle su da nastave sa istragom. Za pet godina zapravo ništa nije učinjeno“, rekao je on.



Na pitanje koje je IWPR uputio UNMIK-u u vezi sa time šta je učinjeno u ovom slučaju, portparol Aleksander Ivanko (Alexander Ivanko) je u elektronskoj poruci odgovorio: „Koliko je meni poznato, nikada nije bilo dovoljno dokaza za otvaranje istrage. Ono o čemu govori Del Ponteova uglavnom su informacije iz druge ruke i ne počivaju ni na kakvim dokumentovanim dokazima, niti izjavama svedoka.“



TRENUTAK ZA NOVU ISTRAGU?



Sudetić je pak izjavio: „Vreme je da se provede pouzdana istraga, koja bi se zasnivala na podacima koje su prikupile srpska policija, albanske vlasti, kao i vlasti na Kosovu – pri čemu bi međunarodni faktor garantovao da je to učinjeno kako valja. To je sve što „La Caccia“ sugeriše.



„Ukoliko ’La Caccia’ uspe da uzburka mnjenje i dovede do pouzdane istrage – bez obzira na to kakvi će biti zaključci – onda će tom knjigom biti učinjena jedna velika stvar.“



Trenutno nije jasno kako će se to dogoditi. Izlazna strategija MKSJ-a znači da se taj sud ne može upuštati u nove istrage.



Vlasti na Kosovu i u Albaniji – koje nisu opstruirale prvobitnu istragu MKSJ-a – insistiraju na tome da su optužbe neutemeljene.



Rukovodilac Instituta za društvena istraživanja u Prištini, Škeljzen Malići (Shkelzen Maliqi), izjavio je za IWPR kako su „ti navodi samo navodi, koji počivaju na pukim glasinama, koje je verovatno plasirala srpska propaganda.



„Nisam iznenađen, pošto smo u prošlosti već imali slične fantastične priče. Ono što uznemirava jeste to što je te neutemeljene optužbe objavila bivša glavna tužiteljka MKSJ-a. To pokazuje kako Del Ponteova veštački pokušava da ravnomerno raspodeli krivicu za ratne zločine između Srba i Albanaca . . . Takvi lažni navodi mogu da podriju kredibilitet MKSJ-a.“



Budući da se UNMIK priprema za odlazak, Evropska Unija će na Kosovo idućeg meseca poslati Misiju EU-a za vladavinu prava, poznatiju kao EULEX, čime će se obezbediti kontinuitet međunarodnog prisustva. Misija će uključivati i policijsku komponentu, s tim da još uvek nije jasno da li će njen mandat dozvoljavati i to da se od kosovskih vlasti, ukoliko se to bude želelo, zatraži razmatranje optužbi za trgovinu organima.



SRBIJA TRAGA ZA NOVIM DOKAZIMA



Jedino vlasti u Beogradu smatraju kako dalja istraga o navodnoj trgovini ljudskim organima ima smisla. No, one neće imati lak pristup potencijalnim dokazima na Kosovu i u Albaniji koji bi bacili novo svetlo na ovaj slučaj.



Portparol srbijanske Kancelarije tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je za IWPR da su vlasti pokrenule sopstvenu istragu čim su iz knjige saznale za sam slučaj.



„Od tada je već saslušano više od deset svedoka, koji možda raspolažu nekim informacijama“, kazao je on.



Vekarić je dodao i da su prilikom nedavnog susreta sa novim glavnim tužiocem Tribunala, Seržom Bramercom (Serge Brammertz), srbijanski tužioci zatražili dodatna objašnjenja i dokumentaciju koja se tiče ovog slučaja.



Beogradski dnevni list Blic izvestio je protekle sedmice da su se predstavnici srbijanskog tužioca za ratne zločine nedavno sastali i sa Del Ponteovom u Buenos Airesu, te da je ona pristala da razgovara sa srbijanskim sudijama koje istražuju ovaj slučaj, pod uslovom da joj to odobri i švajcarsko ministarstvo inostranih poslova.



„Sve institucije u zemlji, koje su za to nadležne, bave se ovim predmetom“, preneo je 19. aprila B92 reči srbijanskog ministra pravde, Dušana Petrovića. „Tužilaštvo za ratne zločine, a iznad svega tužilac, čine sve što je u njihovoj moći, ulažu svu svoju snagu, kako bismo došli do rezultata.“



Petrović je konstatovao i da „većina dokaza, a pogotovo materijalni dokazi, nisu na teritoriji koja je pod kontrolom naše zemlje“ – ali je i dodao: „Potpuno sam ubeđen da je moguće izvršiti veoma snažan pritisak na predstavnike međunarodne zajednice i na one koje su na Kosovu ovlastile Ujedinjene nacije, da pribave čvrste dokaze.“



Čini se da srbijanski zvaničnici za sada ne raspolažu nikakvim validnim dokazima.



„Postojale su neke informacije o približno 400 ljudi koji su bili zatočeni . . . u Burelu u Albaniji, ali mi nismo pronašli nikakve dokaze za to“, kazao je za IWPR savetnik šefa srbijanske Komisije za nestala lica, Gvozden Gagić.



Srbijanski zvaničnici ukazuju na to da se još uvek ne zna šta se desilo sa oko 2,000 osoba, koje se vode kao nestale tokom kosovskog konflikta, te da od tog broja 550 čine Srbi i ostali ne-Albanci.



ZAŠTO SADA?



Budući da Del Ponteova tvrdi da je priču o navodnim zločinima trgovine organima otkrila grupa „pouzdanih novinara“, začuđujuće je to što ne postoje medijski izveštaji o tom slučaju u vreme kada se za njega saznalo.



Ostaje pitanje kojim su zaokupljeni brojni posmatrači: zašto je Del Ponteova odlučila da otkrije ove navode baš sada, pogotovo ako prvobitna istraga njene vlastite kancelarije nije uspela da ih potkrepi? Nije jasno ni zašto – s obzirom na odlučnost koju je pokazivala u vreme dok je bila tužiteljka MKSJ-a – nije upotrebila svoj nemali autoritet kako bi izvršila pritisak na Kosovo i albanske vlasti da obnove te istrage.



Kao što je za IWPR izjavila Hartmanova: „Niko nije nikada izvestio o tim navodima, čak ni novinari koji su bili u kontaktu sa izvorima . . . Oni bi pisali o tom slučaju da su našli nešto što potvrđuje navode njihovih izvora, ili da su našli druge izvore koji potvrđuju takve navode. Ništa drugo ne bi moglo da ih spreči da o tome pišu.“



SUMNJE OKO MEDICINSKE IZVODIVOSTI



Jedan od prigovora na priču o trgovini organima odnosi se na to da takve operacije, da bi bile uspešne, iziskuju vrhunski opremljene objekte, te brojno i obučeno osoblje.



To priznaju čak i oni srbijanski zvaničnici koji smatraju da ovaj slučaj „drži vodu“.



„Medicinski eksperti ukazuju na to kako je bilo neophodno da otprilike 40 ljudi izvodi takve operacije pod nenormalnim medicinskim uslovima“, kaže Vekarić.



Bivši ministar odbrane Srbije, Zoran Stanković – stručnjak za sudsku medicinu i patologiju, koji je ispitao i preko 50 leševa ekshumiranih na Kosovu – kaže da „nikad nije naišao na tragove vađenja organa“ ni na jednom od tela koja je video.



„Takve operacije moraju biti izvođene od strane ekipe stručnjaka u uslovima potpune sterilnosti i u operacionoj sali . . . Ukoliko se to zaista i dogodilo, onda je u pitanju veoma profesionalan i dobro obučen tim“, izjavio je Stanković za IWPR.



Dodao je i da bi o takvim operacijama, ako su izvođene, postojao i nekakav trag na papiru, koji bi se odnosio na tranzitne aranžmane, kao i na primaočevu bolnicu.



„Medicinska ustanova koja prima ljudske organe za transplantaciju mora zabeležiti da ih je primila. Ukoliko se organi transportuju avionom ili helikopterom, let mora biti oglašen. Neki tragovi moraju postojati. Ljudski organi se transportuju pod posebnim uslovima i za vrlo ograničeno vreme“, kazao je Stanković.



Medicinski eksperti iz Ženeve, sa kojima je razgovarao IWPR, potvrdili su te rezerve, i izrazili sumnju u to da je Albanija opremljena takvim objektima ili osobljem obučenim da ostvari taj zadatak.



No, Sudetić je odlučan u tome da sa medicinske tačke gledišta navodi mogu izdržati svaku proveru.



„‘La Caccia’ nije ponudila sve opise navodnih operacija organa o kojima su novinari obavestili UNMIK i MKSJ oslanjajući se na izvore na čije su lociranje i intervjuisanje potrošili više godina. Njihove procene ne govore o grubim operacijama koje izvodi neiskusno medicinsko osoblje.



„Novinari su sebi postavljali ista ta pitanja, a obratili su se i međunarodno priznatim ekspertima za presađivanje organa, kao i stručnjacima koji se bave fenomenom međunarodne trgovine organima. Priča se nikada ne bi ni pojavila da ti eksperti nisu rekli da je čitava operacija izvodljiva.“



Imajući u vidu odnose između Srbije i Kosova, malo je verovatno da će se politički kovitlac koji je pokrenut navodima iznetim u knjizi Del Ponteove uskoro primiriti. Ali sve dok se tužioci iz Srbije ne pojave s novim svedocima ili čvrstim dokazima, malo je verovatno i da će se tvrdnjama o trgovini organima baviti nacionalni ili međunarodni sudovi.



U izradi ovog izveštaja sudelovali su Nedim Sarač, bosanski novinar koji izveštava iz Ženeve i Sarajeva; i Aleksandar Roknić, obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.