Da li je istorija bitna? Guzva oko Drenice

Tuzilacki tim u procesu protiv Slobodana Milosevica je nedavno predocio sudijama
dokument od 90 strana u kome je izlozen uspon srpskog nacionalizma u dvadesetom
veku. Moze se ocekivati da ce Milosevic, koji ocigledno smatra da je istorija vazna za
njegov predmet, da podvrgne unakrsnom ispitivanju istoricara koji je autor dokumenta.
Milosevic je vec, u prilog svoje odbrane, citirao podatke iz izvestaja, ogradjujuci se od
ostatka dokumenta nazivajuci ga “inace nestrucnim.” Iznenadjujuce je da su optuzeni i
tim tuzilaca saglasni po pitanju istorije: obe strane pokusavaju da uvere skepticne sudije
da je razumevanje istorije preduslov za razumevanje navoda optuzbe.

Sudija Mej je nedavno zatrazio od tuzilastva da vise ne iznose “istorijske materijale” u
vezi sa Kosovom. Sudije su dale na znanje tuzilastvu da su najvise zainteresovani za
svedoke koji su sami preziveli napade i za one koji imaju direktna saznanja o
Milosevicevoj ulozi u ratu na Kosovu. Tuzioci ipak smatraju da se ne mogu razumeti
obim i svrha zlocina bez poznavanja istorijskih cinjenica koje su im prethodile. Sa svoje
strane, Milosevic redovno sudu drzi mini-predavanja o raznim istorijskim temama -- od
Sporazuma u Vestfaliji 1648 (kojiim su uspostavljeni principi teritorijalnog integriteta i
suvereniteta nacionalnih drzava) do AVNOJ-a.

Ovo bi bilo neuobicajeno u sudjenju u nekom domacem sudu, gde se obicno ne
prihvataju dokazni materijali koji nisu direktno u vezi sa postupcima ili motivima
optuzenog. Medjutim, u sudjenju Milosevicu je prisutna tenzija izmedju zelje da se
objasne balkanski konflikti u istorijskom kontekstu i potrebe da se sudjenje drzi navoda
optuznice. Ovo je bilo ocigledno 13.06.2002., kada je svedocio nemacki general Klaus
Nauman koji je u jednom periodu bio najvisi oficir NATO-a. General Nauman se u jesen
i zimu 1998/99 tri puta susreo sa Milosevicem u Beogradu, u nastojanju da popravi
situaciju na Kosovu koja se rapidno pogorsavala i da direktno zapreti Milosevicu vojnom
akcijom NATO-a. General je svedocio da je pri njihovom drugom susretu Milosevic
govorio o pronalazenju resenja za “kosovski problem” kojim bi se uspostavila etnicka
ravnoteza i smanjio visok albanski natalitet. Kada ga je Nauman pitao o kakvom on to
resenju govori, Milosevic je navodno rekao da bi njegov rezim resio problem na isti
nacin na koji je to bilo ucinjeno u Drenici posle Drugog Svetskog rata -- “okupicemo ih i
pucacemo po njima.” (Drenicka oblast je poznata kao jezgro albanskog otpora protiv
srpske vlasti i bila je popriste ostrih borbi izmedju Albanaca i Srba posle Drugog
svetskog rata, kada je Kosovo ukljuceno u Jugoslaviju.) Iako je ovo svedocinje izazvalo
komesanje u sudnici, Milosevic se nije odmah usmerio na kljucne detalje. Umesto toga je
prvo pokusao da ispituje svedoka u navodnoj istorijskoj teznji Nemacke da unisti
jedinstvo Jugoslavije. Sudije su ovu diskusiju prekinuli.

Za Miloseviceva unakrsna ispitivanja je postalo tipicno da on cesto zanemari kljucne
elemente svedocanstva, i usmeri se na predvidljive politicke i istorijske teme o kojima
svedoci nisu spremni da diskutuju. U ovom slucaju, General Nauman je bio u sluzbi
NATO-a, a ne Nemacke, tako da istorijska uloga njegove zemlje na Balkanu neme
nikakve veze sa tim sta je on licno video ili sta znao o Kosovu 1998/99. Sudija Mej je
nekoliko puta zapretio Milosevicu da ce prevremeno da prekine njegovo unakrsno
ispitivanje ako ne pocne da postavlja relevantna pitanja.

Frustracija sudije Meja je sigurno proizasla iz cinjenice da ovo nije bio prvi put da
Milosevic koristi istorijske cinjenice koji nemaju veze sa sudjenjem da bi okaljao ugled
svedoka. Dan ranije je optuzio americkog ambasadora Vilijama Vokera za neadekvatno
ponasanje dok je bio na duznosti ambasadora u El Salvadoru od 1988 do 1992. Iako je
Milosevic insistirao na ovoj temi, sudijama i posmatracima sudjenja nije bilo jasno kako
Vokerova reakcija na ubistva sest jezuita od strane salvadorske vojske 1989 diskredituje
njegovo svedocanstvo o Kosovu (na kome je boravio 1998/99 kao sef Kosovske
Verifikacione Misije.) Sudija Mej je rekao da je ovakvo ispitivanje cisto gubljenje
vremena.

Jasno je da je Milosevic zloupotrebio licne i nacionalne istorije ovih ljudi, u nastojanju
da ih diskredituje na osnovu njihove nacionalne pripadnosti ili veze sa davnim
dogadjajima koji nisu relevantni za ovo sudjenje. Istovremeno, osudjujuce informacije,
kao Naumanova izjava o Drenici, Milosevic gotovo da nije prokomentarisao. U jednom
momentu u toku unakrsnog ispitivanja je Sudija Robinson postavio Naumanu direktno
pitanje o tome sta je Milosevic rekao o Drenici, napominuci da bi njegova izjava mogla
da bude “kljucna.” Nauman je ponovio sta je cuo. Milosevic je uzvratio da je “ i detetu”
jasno kako je apsurdna Naumanova izjava; da to nije istorijski tacno i da bi bilo
kriminalno i nelogicno. Naravno, upravo se o tome i radi. Komentar o Drenici, ako ga
Milosvic ne pobije, mogao bi da bude kljuc u utvrdjivanju kriminalne namere ili
psihickog stanja, sto je neophodno za dokazivanje optuznice.

Slusaoci u sudnici su stekli utisak da je Milosevic zeleo da kaze da se njegov komentar o
pucanju po Albancima odnosio na vojni otpor, a ne na streljanje civila. Cinilo se takodje
da Milosevic smatra da dogadjaji u Drenici od pre 50 godina potvrdjuju njegovu
interpretaciju, i da bi ta paralela trebala svima da bude jasna. Medjutim, to nije bilo
svima jasno, a ni Nauman ni sudije nisu istoricari. Nadalje, cak i ako sud na kraju
prihvati da se Milosevicev komantar odnosio samo na naoruzane borce, streljanje i tih
zarobljenika je ratni zlocin. U oruzanom sukobu je nelegalno ubijanje boraca koji su
zarobljeni ili su se predali, ili kao i upotreba nesrazmerne sile u borbi.

Ali, kao sto je Nauman posvedocio, Miloseviceva izjava u vezi sa Drenicom je dokaz
njegove namere da prekrsi zakone i obicaje ratovanja. Milosevic, koji je rekao da je
Naumanova interpretacija “neistorijska,” ipak nije objasnio zasto bi njegov komentar
eventualno bio prihvatljiv.

Milosevic ce, naravno, imati priliku da iznese svoje dokaze o ovoj svojoj izjavi, nejnom
istorijskom znacenju i o svojoj nameri, kada sudjenje predje u fazu odbrane. Mnogo toga
ovisi o njegovom vidjenju dogadjaja u Drenici od pre 50 godina, i o tome kako je on hteo
da se njegova izjava o Drenici poklopi, ili odstupa, od te interpretacije. Da bi uverljivo
osporio Naumanovu izjavu, Milosevic ce morati da iznese jake dokaze u svoju korist, a
ne da ocekuje od slusalaca jednostavno prihvate njegove reci kao isinite. Sudija Mej je
rekao da za ovu fazu procesa nije bitno sta se desilo u Drenici, i da je jedino vazno sta je
Nauman cuo. Milosevic, koji je mnogo puta u ovom sudjenju zloupotrebio istoriju,
morace da privoli sudije da ga saslusaju u situaciji kada je istorija ne samo vazna, nego
cak kljucna za njegovu odbranu.