Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Crna Gora uvučena u rat pretnjama i lažima: Bivši ministar inostranih poslova kaže da su generali lagali crnogorskoj skupštini o Dubrovniku

Dan 106
By IWPR ICTY
Nikola Samardžić, bivši crnogorski političar i biznismen, tvrdi da je njegova republika uvučena u rat s Hrvatskom pretnjama i lažima. Na vanrednoj sednici crnogorske skupštine izrečena je, navodno, laž da se 30.000 Ustaša priprema za napad na Bokokotroski zaliv. U stvari, u tom periodu je JNA pripremala napad na Dubrovnik.

Pretnja je stigla kasnije, nakon što su se crnogorski političari priklonili svojim kolegama, političkim predstavnicima ostalih jugoslavenskih republika, u nastojanjima da nađu mirno rešenje političke krize koja je prethodila konačnom raspadu Jugoslavije. Samardžić, čovek blizak crnogorskom predsedniku Momiru Bulatoviću, je svedočio pred sudom da su Miloševići izaslanici zapretili njegovom šefu da se kocka životom ako se protivi Miloševiću. Bulatović je na kraju stao uz Miloševića.

Kada je Samardžić ustanovio da JNA preti Dubrovniku, a ne obratno, nagovorio je predsednika Bulatovića i crnogorsku Skupštinu da započnu pregovore sa Hrvatskom da bi se izbegao rat. U procesu je Crna Gora priznala nezavisnost Hrvatske. Odgovor iz Zagreba je bio pozitivan, ali do sastanka između Samardžića i hrvatskih predstavnika u Zagrebu nije došlo jer je međunarodna zajednica nametnula sastanak o tzv. Karingtonovom planu.

U međuvremenu je srpaska vlada poslala preteće pismo Hrvatskoj, u kome su ih optužili da su organizovali jedinice plaćenika u Dubrovniku da bi napali Boku. U pismu je rečeno i da je 'Vlada Srbije uverena da će JNA da zaštiti ovaj istorijski grad.' Samardžić je nazvao ovo pismo 'cinizmom kao iz vremena Gebelsa.' U suđenju Miloševiću, međutim, ovo pismo je još jedan dokaz koji povezuje njega, kao Predsednika Srbije, sa JNA i ratom u Hrvatskoj.

Samardžić kaže da je Milošević ne samo pripremao uslove za rat, nego i da je onemogućavao međunarodne napore da se održi mir. Karingtonov plan je bio jedan od mnogih pokušaja da se nađe mirno rešenje. Njegove tri osnovne tačke su bile: 1) jugoslavenske republike bi postale nezavisne države i bile bi primljene u Ujednjinjene Nacije; 2) one bi povezale među sobom i stvorile organizaciju nezavisnih država, i 3) prava manjina bi bila zaštićena, pogotovo prava Srba u Krajini. Predstavnici svih jugoslavenskih država su bili pozvani u Hag na diskusiju o ovom planu.

Crnogorska skupština je zasedala celu noć pre sastanka u Hagu. Samardžić je tada apelovao na poslanike: 'Ako ne prihvatimo Karingtonov plan, vodimo srpski narod u Hrvatskoj u najgoru provaliju.' Ultra-desničari su tada upali u Skupštinu, nazvali ga izdajnikom i umalo ga nisu premlatili. Samardžić tvrdi da je Bulatović smatrao da je Karingtonov plan jedini izlaz iz krize, ali nije mogao da odluči kako da glasa jer se bojao Miloševićeve reakcije. Imao je razloga za strah.

Na sastanku u Hagu je Milošević prvi uzeo reč i kritikovao ponuđeni plan. Priznavši da ima pravo da proglasi nezavisnost države, insistirao je da isto pravo imaju i hrvatski Srbi. Kada je tužilac Džefri Najs pitao Samardžića kako se tada Milošević ponašao, ovaj više nije mogao da se suzdrži. Usprotivio se što se od svedoka traži da opiše šta je on rekao na sastanku. Sudija Mej je odobrio Samardžiću da nastavi izlaganje, napominjući da će Milošević da ima priliku da pobije njegove reči uz pomoć stenograma sa sastanka. Milošević je odgovorio: 'I on može da pročita stenogram. Ne znam zašto ja trebam njega da slušam.'

Kada je došlo vreme da se glasa, sve republike su glasale za Karingtonov plan, osim Srbije koju je zastupao Slobodan Milošević. Samardžić kaže da je Milošević bio besan i da je pretio Crnogorcima. Sutradan, nakon susreta sa Miloševićevim izaslanicima, Bulatović je promenio stav. Bulatović je tada, navodno, rekao Samardžiću da je Miloševićeva poruka bila: 'Dovešćemo nove ljude ako se ti ne predomisliš.' On je to shvatio kao da mu se iz Srbije preti ubistvom.

Rezultat je bio gotovo jednogodišnji rat u Hrvatskoj (u kome je znatno oštećen Dubrovnik,) a zatim i ratovi u Bosni i na Kosovu. Bulatović je ostao živ, ali je par stotina hiljada drugih pobijeno. Crna Gora, koja je možda mogla da spreči rat, je bila duboko uvučena u njega i učestvovala u opsadi Dubrovnika. Samardžić je na sudu uzbuđeno rekao: 'To je bio osvajački rat, nepravedan rat protiv Hrvatske, u kojoj je Crna Gora okaljala svoj obraz time što se stavila u službu JNA i Slobodana Miloševića. Sramota će da nas prati još možda sto godina.'

Na izborima 1997. su građani Crne Gore zamenili predsednika Bulatovića Milom Đukanovićem. Iako je Đukanović ranije podržavao Miloševića, on je 'postao svestan svoje greške i okrenuo se protiv njega,' kazao je Samardžić. Đukanović je u funkciji predsednika Crne Gore otišao u Dubrovnik i ponudio javno izvinjenje za razaranja za koja su odgovorni Crnogorci. On je bio prvi političar koji je priznao odgovornost za svoju ulogu u balkanskim ratovima. Crna Gora, međutim, je i dalje usko povezana sa Srbijom, a njeni građani neodlučni o njenom budućem statusu.

Milosevic još treba da sačeka da tužilaštvo završi ispitivanje Samardžića, pre nego što on započne unakrsno ispitivanje svedoka. Zaključujući po dosadašnjem iskustvu, svojim neprofesionalnim ispitivanjem optuženi će da pruži Samardžiću dodatne prilike da iznese pred sudom dokaze o njegovoj kricivi.