Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

CRKVA ZELI DA IMA POSLEDNJU REC O BILO KAKVOM SPORAZUMU

Srpska pravoslavna crkva tvrdi da se ne sme iskljuciti iz razgovora o nezavisnosti Kosova.
By

S obzirom da je jedan od kljucnih aktera na politickoj sceni, protivljenje Srpske pravoslavne crkve, SPC, nezavisnosti Kosova daje posebnu boju kako srpskom javnom mnjenju tako i zvanicnoj poziciji vlade prema pitanju konacnog statusa pokrajine.


Govoreci za IWPR o poziciji SPC-a prema buducim razgovorima o konacnom statusu, za koje se ocekuje da ce poceti ovoga leta, vladika rasko-prizrenski Artemije insistira da bi crkva trebalo da se pita u vezi sa bilo kakvim trajnim sporazumom.


"Glas crkve treba da se cuje", kaze on. "Nije to mesanje u politiku, vec pitanje bioloskog opstanka naroda i svetinja na Kosovu."


Za uskrsnje izdanje beogradskog dnevnog lista "Danas", 1. maja, on je nesto ostrije izjavio: "Najveca tragedija za srpski narod bila bi da neko u njegovo ime pristane na nezavisnost i to potpise. Nadam se da takvoga nece biti."


Ovakva istupanja znacajno uticu na formiranje politickog i javnog mnjenja u Srbiji, kazu analiticari, jer je crkva preuzela ulogu drzave na Kosovu, nastupajuci kao jedini zastitnik preostalih Srba u juznoj pokrajini.


To proistice iz specificne situacije koja je nastala na Kosovu posle 1999. godine, kada su NATO trupe preuzele kontrolu nad pokrajinom od Srbije, pri cemu je SPC ostala jedina funkcionalna srpska institucija na Kosovu.


Ili, kao sto je to vec vladika Artemije opisao: "Kada je nestalo institucija, crkva je morala da bude tu da ocuva svest naroda i njegovu duhovnost."


U samoj Srbiji, mediji su usvojili blagonaklon pristup ovakvom razvoju dogadjaja, iskazujuci poverenje u ono sto Srpska pravoslavna crkva, SPC, ima da kaze o tom pitanju.


Ovakav uticaj je delom posledica dogadjaja iz devedesetih, kada se crkva, nakon pet decenija komunisticke vladavine, vratila u politicku arenu i uzela ucesca u kreiranju srpskog nacionalnog programa.


Tokom proslave 600-te godisnjice Kosovskog boja iz 1389. godine, kada je Milosevic ucvrstio svoju vlast u Srbiji, po prvi put su se na istom mestu zaviorile crkvene i komunisticke zastave. Milosevic je, zapravo, u saradnji sa crkvom organizovao ovu proslavu.


Bliskost izmedju SPC-a i Milosevica je potrajala sve do druge polovine devedesetih godina, odnosno do imenovanja Artemija za vladiku rasko-prizrenskog. On je, zajedno sa Momcilom Trajkovicem, kosovskim srpskim politicarem, osnovao crkveno-narodni sabor i poceo da kritikuje Milosevicev rezim.


Odnosi izmedju crkve i vlasti su znatno zahladili, ali su odlaskom Milosevica 2000. godine i dolaskom nove vlasti, koja svoj legitimitet nije zasnivala na komunizmu, uklonjene ideoloske prepreke za proces povratka SPC-a u javni zivot.


Od tada, uticaj crkve neprestano raste. Jedna od naznaka ovakvog trenda je bilo ponovno uvodjenje veronauke u skole 2001. godine, uprkos snaznom otporu javnosti, bez ikakvih kadrovskih i programskih priprema.


Danas, upravo Kosovo, koje Srbi vide kao kolevku svoje duhovnosti, predstavlja najsnazniju kariku koja povezuje srpsku drzavu i crkvu, pri cemu SPC ostaje jedina organizacija u medjunarodnom protektoratu koja zastupa interese kosovskih Srba.


Iako se formiranjem politickih partija i ulaskom Srba u kosovske institucije 2001. godine, uloga crkve kao direktnog politickog predstavnika Srba na Kosovu smanjila, uticaj SPC-a je i dalje znacajan.


To je posebno bilo upadljivo neposredno uoci srpskog bojkota parlamentarnih izbora 2004. godine na Kosovu. Uoci samih izbora, crkva se javno suprotstavila pozivu predsednika Srbije, Borisa Tadica, koji je kosovskim Srbima savetovao da ucestvuju na izborima. Lider SPC-a, patrijarh Pavle, je, medjutim, pozvao kosovske Srbe da ostanu u svojim kucama na dan izbora.


Skoro potpuni bojkot Srba koji je usledio je jos jednom pokazao da SPC na Kosovu ima veci uticaj nego predsednik Srbije, cak i kada se radi o politickim pitanjima poput ucesca na izborima.


Politicki uticaj crkve na Kosovu je i dalje snazan, zahvaljujuci politickom vakuuma koji je nastao zbog odsustva politickih predstavnika Srba u kosovskim institucijama.


"Dosta je razumljivo to sto Srbi na Kosovu najvise veruju crkvi", receno je IWPR-u u kabinetu predsednika Srbije, Borisa Tadica. "Kada je 1999. godine drzava napustila pokrajinu, crkva je ostala tamo, a vladika Artemije dve godine je bio jedini 'diplomata' koji je u svetu predstavljao Srbe sa Kosova."


Irinej Gavrilovic, episkop niski, clan Svetog arhijerejskog sinoda SPC, u uskrsnjem broju beogradskog lista "Danas" objasnjava da je ucesce crkve u politici prema Kosovu neminovnost jer "crkva nije neka imaginarna organizacija i ona ne moze, a da ne bude zainteresovana za svoju i sudbinu svog naroda".


"Crkva bi bila veoma radosna kada ne bi bilo potrebe da se bavi poslovima o kojima treba da brine drzava. Ali, kada nastupe smutna vremena, ili kada neko svojim politickim stavovima povede narod tamo gde ne treba, crkva ne moze i ne sme da cuti."


Episkop Irinej zakljucuje: "Tako je sada i na Kosovu i Metohiji gde je jedino crkva ostala da deli sudbinu svoga stradalnoga naroda."


Nije svim Srbima drago zbog ovakvog razvoja dogadjaja. "SPC otvoreno igra ulogu parapoliticke organizacije koja istupa sa nedefinisanim stavom o Kosovu, bez konkretne strategije za realna resenja", tvrdi za IWPR Sonja Biserko iz Helsinskog komiteta za ljudska prava u Srbiji.


"U isto vreme, crkva povezuje pitanje Kosova sa opasnim antievropskim stavom."


Biserko je citirala vladiku zahumsko-hercegovackog Atanasiju Jeftica, koji u listu "Pravoslavlje" posavetovao Srbe da odbace svaki sporazum koji bi podrazumevao predaju Kosova u zamenu za ubrzani proces pridruzivanja Evropskoj uniji.


"Govore nam da ako Srbi hoce Brisel, neka se odreknu Kosova. Vracamo kartu, ne treba nam ulaznica u takvu Evropu,,izjavio je Jeftic.


Publicista Mirko Djordjevic je obazriviji od Sonje Biserko, primecujuci da je poverenje javnosti u crkvu tako snazno da politicari nemaju drugog izbora do da uzmu u obzir politicke stavove SPC-a.


"Kada je rec o Kosovu, rec crkve je, ako ne presudna, onda izuzetno vazna", tvrdi Djordjevic za IWPR. "Veliki broj politicara na vlasti trazi zajednicki jezik sa crkvom. Oni teze da usaglase poteze, jer su svesni da je SPC ima auru istorijskog zastitnika interesa naroda."


Sociolozi tvrde da uticaj crkve ne mora nuzno da se podudara sa religioznoscu vernika. Na Kosovu, gde su odjednom nestale stare drzavne institucije, crkva moze da ima znatan uticaj, cak i na one koji nisu vernici.


Kao sto to kaze sociolog religije Mirko Blagojevic: "Na Kosovu nema politickih i ekonomskih mobilizacionih potencijala, te je crkva odnosno ono duhovno ostalo kao jedini mobilizatorski potencijal."


"Stav ljudi o religiji ne mora da se poklapa sa vidjenjem vaznosti crkve na Kosovu, koja je prevazisla granice duhovnog i usla u sferu politike. Srbi na Kosovu imaju poverenja u crkvu, jer je tu kraj njih, pristupacna i jednako trpi, ziveci u istim uslovima kao i oni", rekao je Blagojevic za IWPR.


Politicari, prirodno, objasnjavaju ispreplitanost crkve i zvanicne politike, kada je rec o Kosovu, najcesce kao zajednicku brigu za kosovske Srbe. Dusan Prorokovic, predsednik odbora u republickoj skupstini za Kosovo i Metohiju i clan Demokratske stranke Srbije, DSS, partije srpskog premijera, tvrdi da nema neposrednog uticaja SPC-a na zvanicnu politiku Srbije prema Kosovu.


"Posrednog uticaja, naravno, ima, jer crkva utice na deo politike o Kosovu kroz razmenu informacija sa nama", rekao je Prorokovic za IWPR.


Vladika rasko-prizrenski Artemije to drugacije objasnjava: "Nas odnos je zajednicka briga za narod na Kosovu. U tim odnosima mi politicarima otvoreno iznosimo nase stavove."


Medjutim, Dusan Janjic iz Foruma za etnicke odnose, koji se bavi Kosovom, tvrdi da se crkva uplice u drzavnu politiku prema Kosovu u mnogo vecoj meri nego sto to vlast zeli da prizna.


Stavise, Dusan Janjic tvrdi da je uticaj crkve dodatno porastao nakon dolaska na vlast Vojislava Kostunice.


"On pokusava da na sve nacine pokaze da je veliki vernik", kaze Janjic za Kostunicu, "preskacuci cak i prag privatnosti, svojim posetama Hilandaru, neposredno pre preuzimanja premijerskog mesta kao i privatnim odlaskom na proslavu Bozica u manastir Decane na Kosovu."


O popularnosti i uticaju crkve u Srbiji govore i istrazivanja javnog mnjenja koja potvrdjuju da je SPC institucija koja u Srbiji uziva najvece poverenje gradjana. Rezultati jednog istrazivanja sprovedenog u februaru 2005. godine pokazali da gradjani imaju vise poverenja u SPC nego u bilo koju drugu instituciju u Srbiji.


Istrazivanja sprovedene krajem prosle godine pokazuju da samo dva odsto stanovnika Srbije vidi Kosovo kao nezavisnu drzavu, dok skoro polovina stanovnistva vidi Kosovo kao autonomnu pokrajinu u sklopu Srbije.


Mirko Djordjevic smatra da je u Srbiji stvorena klima u kojoj najveci broj gradjana veruje da SPC moze da resi kosovski problem, sto ne odgovara sasvim istini.


"Medjutim, iako se SPC neprekidno oglasava povodom Kosova, ona se ne snalazi bas najbolje na politickoj sceni – ni na domacoj niti na medjunarodnoj", kaze on.


"Pokazalo se da je njihova odluka da pozovu Srbe na bojkot izbora pogresna, posto sada nema nikog od politickih predstavnika Srba u institucijama Kosova".


Andrej Nosov iz Inicijative mladih za ljudska prava, koja se bave analizom pisanja beogradskih medija o Kosovu, a posebno njihovim odnosom prema SPC-u, rekao je da je dodatni razlog za popularnost SPC-a znacajna paznja koju aktivnostima crkve poklanjaju mediji u Srbiji cime je kreirana njena reputacija postenja i kompetentnosti.


"Mediji se ne usudjuju da na bilo koji nacin opovrgnu tvrdnje crkve ili da pruze drugacije informacije", kaze on.


"U stampi u Srbiji je nemoguce pronaci uverenja i stavove drugih verskih zajednica sa Kosova, ili stavove relevantnih pojedinaca i institucija koji su suprotni misljenju crkve".


Prestizu crkve u ocima naroda dodatno doprinose sastanci, koje politicari u Srbiji i strani politicari imaju sa predstavnicima crkve. Time se potvrdjuje dozivljaj crkve u javnosti kao kljucnog politickog aktera na Kosovu.


Tokom svoje poslednje posete Beogradu, Oli Ren, komesar za prosirenje Evropske unije, sastao se i sa patrijarhom Pavlom i sa njim razgovarao o obnovi manastira na Kosovu.


Istovremeno, u aprilu, delegacija SPC-a boravila je u Americi, gde se sastala sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija, zvanicnicima americke administracije i kongresmenima.


Kosovski Srbi dozivljavaju politicke aktivnosti SPC-a pozitivno, jer su uglavnom razocarani rezultatima zvanicne politike i srpskim politickim predstavnicima.


Sedeci ispred seoske crkve koja je izgorela tokom nasilja na Kosovu u martu prosle godine, Dragoje Ratkovic, jedan od cetrdesetoro povratnika u Belo Polje, selo u blizini manastira Decani, takodje tvrdi da je rad i znacaj crkve, posebno u izolovanim srpskim zajednicama, ogromna.


"Decanski manastir nam pruza izuzetnu moralnu i materijalnu podrsku", kaze on. "Monasi nam daju hranu, odecu, novac, useve, obilaze nas i pruzaju nam moralnu podrsku".


"S druge strane, drzava nas nista ne pita. Boris Tadic je bio u poseti petnaest minuta i deklarativno obecao da ce pomoci, apelujuci na nas da ostanemo ovde. Ali od pomoci drzave, mi zaista nismo videli nista", kaze Dragoje.


Dusan Janjic se slaze da je SPC sada preuzela centralnu ulogu u zivotu kosovskih Srba, te da se to nece lako promeniti.


"Objektivno, u buducnosti drzava mora shvatiti da nema dijaloga o Kosovu u kome se ne pita za razne stvari Rasko-prizrenska eparhija, ko god bio na njenom celu", kaze on.


"Oni su ipak ljudi od kompetencije i nadlezni kada je rec o Kosovu, zbog svog neprekidnog prisustva i direktnog kontakta sa ljudima".


Tanja Matic je redovni saradnik IWPR-a.