ČOVEK SA KOSOVA GOVORI O POGUBLJENJIMA U SVOM SELU

Jedan albanski poljoprivrednik sa Kosova ispričao je ove sedmice na suđenju bivšem šefu srbijanske policije optuženom za ratne zločine, Vlastimiru Đorđeviću, kako je izbegao masakr koji se u martu 1999. odigrao u jednoj staji.



Svedok je sudijama rekao da su srbijanski policajci 26. marta te godine u jednu štalu, u kosovskom selu Mala Kruša, pritvorili 109 kosovskih Albanaca – da bi potom pucali na njih.



„Policajci su došli [do štale]. Počeli su da pucaju unutra. Video sam jednog policajca koji je nosio šlem, i ostale koji su mu se pridružili. Neki sa prozora, neki sa vrata, pucali su na nas . . . Svakoga ko bi podigao glavu ubili bi iz pištolja.“



Lufti Ramadani je u Hag pozvan kao svedok optužbe na suđenju Đorđeviću, koji je u periodu od 1997. do 2001. bio nadležan za odeljenje javne bezbednosti pri srbijanskom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP).



Ramadani je u dva navrata već svedočio pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ): bilo je to na suđenjima dvojici nekadašnjih srbijanskih predsednika Slobodanu Miloševiću i Milanu Milutinoviću.



Tužilaštvo je ove sedmice – pre no što je od Ramadanija zatražilo da opiše događaje u Maloj Kruši – kao dokaz priložilo njegovo svedočenje sa suđenja Milutinoviću, iz septembra 2006.



Đorđević se tereti za učešće u zaveri čiji je cilj bilo proterivanje albanskog stanovništva sa Kosova, i koja je tokom 1999. navodno dovela do ubijanja, progona i prisilnog raseljavanja više stotina hiljada ljudi.



U optužnici se navodi da su oko 25. marta 1999. stanovnici Male Kruše pobegli u šumu, „odakle su mogli da vide pripadnike snaga SRJ-a [Savezna Republika Jugoslavija] i Srbije kako im sistematski pljačkaju i spaljuju kuće“.



Kosovski Albanci su kasnije bili pritvoreni u jednu zgradu, gde su „snage SRJ-a i Srbije otvorile vatru iz automatskog naoružanja“, kaže se u optužnici.



Ramadani je sudijama objasnio kako je 25. marta, zajedno sa oko 500 seljana – u noći nakon što su srpske snage otvorile vatru na njihovo selo – pobegao u šumu.



Policajci su, po njegovim rečima, i spaljivali seoske kuće. Međutim, pošto im je bilo hladno, grupa seljana se narednog dana vratila u selo i sakrila u jednu od njih.



„Počeli su da pucaju na kuće Albanaca“, rekao je on pred sudom. „Najpre bi ušli u kuće i opljačkali ih, a potom bi ih izrešetali.“



Policajci su 26. marta, oko sedam sati izjutra, stigli i do kuće u kojoj su se skrivali seljani; jednog od njih su poslali po one koji su ostali u šumi, a potom su ih, po rečima svedoka, podelili u grupe.



„Razdvojili su muškarce od žena. Ženama su rekli da idu levo, a nama da idemo desno“, kazao je svedok.



Jedan policajac je i decu priključio muškarcima, ali žene nisu želele da im dopuste da odu; Ramadani tvrdi da su počele da vrište i preklinju policajce, ali bez rezultata.



„Možete da odete i utopite se u reci Drini, ili da idete u Albaniju. Izaberite“, kazao je ženama, prema navodima svedoka, taj policajac.



Policajci su muškarcima potom oduzeli sve dragocenosti i dokumenta, a onda su im naredili da se postroje u vrstu i krenu putem ka štali – nastavio je svedok.



Nakon pucnjave, štala je – kaže svedok – spaljena. „Sve je bilo u plamenu, tela i zidovi“, rekao je on, pre no što je opisao kako je uspeo da pobegne.



„[Štala] je na svim stranama bila preplavljena telima. Bila je prepuna i hodao sam po telima da bih izašao.“



No, pred vratima su se – po Ramadanijevim rečima – nalazila invalidska kolica sa lešom ubijenog čoveka, koja su blokirala izlaz.



„Morao sam da ih odgurnem kako bih oslobodio prolaz. On je tada već bio mrtav i goreo je.“



Svedok je sačinio spisak ljudi koji su poginuli u tom masakru, na kojem se nalaze i njegova dva sina.



Potvrđujući pred sudom imena žrtava, on je rekao da je posle rata, nakon povratka u selo, taj spisak dao tužiocima Tribunala.



Đorđevićeva odbrana je svedoka detaljno unakrsno ispitala, pokušavajući da izazove sumnju u njegovu priču.



Advokat Dragoljub Đorđević upitao je svedoka zbog čega se vratio iz šume u selo, ako je samo dan ranije bio toliko uplašen da je pobegao.



Ramadani je objasnio da je starijim ljudima i deci bilo veoma hladno i da je kuća u koju su se sakrili bila na rubu, a ne u središtu sela.



Dragoljub Đorđević je doveo u pitanje i svedokov opis policijskih uniformi koje su na sebi imali ljudi koji su napali selo.



On je ukazao na to da je Ramadani na suđenju Milutinoviću kazao da je video zelene maskirne uniforme, a da je ove sedmice rekao da su bile plave.



Svedok je, pak, kazao da su obe njegove izjave istinite.



„Oni koji su napali selo bili su policajci. Uniforme su im bile u raznim bojama. Bile su zelene, druge su bile plave, i stalno su ih menjali“, kazao je Ramadani.



Đorđevićev tim odbrane tvrdi da su napade na Albance, opisane u optužnici, izvele vojne snage, čiji su pripadnici bili odeveni u zeleno, a ne policija, kojom je rukovodio njihov klijent.



Dragoljub Đorđević je svedoku potom pokazao fotografiju žene za koju je rekao da je supruga čoveka čije se telo, po Ramadanijevim rečima, nalazilo u kolicima, sprečavajući ga da izađe iz štale u plamenu.



Ramadani je sudu prethodno rekao da poznaje tu ženu i potvrdio je njen identitet.



Advokat je, međutim, ukazao na to da je na suđenju Miloševiću svedok rekao da je ne poznaje.



Predsedavajući sudija Kevin Parker rekao je da svedokov ovosedmični iskaz o pomenutoj ženskoj osobi „očito protivreči“ njegovom svedočenju u slučaju Milošević.



Dragoljub Đorđević je svedoku postavio i pitanje koje se ticalo sporazuma između Srba i Albanaca u Maloj Kruši, da jedni druge štite – Albance od srpskih snaga, a Srbe od Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).



Na suđenju Miloševiću, Ramadani je posvedočio kako je čuo za taj sporazum, dok je ove sedmice rekao kako nije siguran u to.



„Čak i da je nekakav sporazum bio postignut, Srbi ga nisu poštovali. Ubijali su, granatirali, spaljivali“, kazao je on.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.