BUGARSKA: TESKI IZBORI ZA POMAKE
Institucionalna diskriminacija protiv Pomaka je mozda retkost, ali oni vec osecaju da ih drzava zanemaruje.
BUGARSKA: TESKI IZBORI ZA POMAKE
Institucionalna diskriminacija protiv Pomaka je mozda retkost, ali oni vec osecaju da ih drzava zanemaruje.
Kako se Bugarska priblizava Evropskoj uniji i prihvatanju medjunarodnih standarda u oblasti ljudskih prava, direktna diskriminacija protiv Pomaka je sve redja pojava. Oni, takodje, nisu izlozeni neskrivenom rasizmu kao sto je to slucaj sa Romima. Medjutim, ova zajednica je i dalje zrtva predrasuda vecinskog stanovnistva.
Odbijanje bugarske drzave da zvanicno prizna Pomake kao etnicku manjinu znaci da im je uskracena vladina pomoc koja bi mogla ublaziti posledice krajnjeg siromastva u kome zive.
Prema procenama, koje se zasnivaju na podacima iz popisa u Bugarskoj sprovedenih 1992. i 2000. godine, ova manjina broji oko 200.000 ljudi, sto iznosi oko 2,5 odsto ukupnog stanovnistva Bugarske. Oni zive u zapadnom, centralnom i istocnom delu Rodopskih planina, planinskog venca u juznoj Bugarskoj, kao i u maloj enklavi od nekoliko sela u centralnoj oblasti – Teteven.
Nakon sticanja nezavisnosti od Otomanskog carstva, bilo je vise talasa prisilne asimilacije Pomaka u Bugarskoj. Asimilaciju je najpre vrsila carska drzava, a potom i komunisticke vlasti, sto je podrazumevalo prisilno preimenovanje Pomaka koji su dobijali bugarska pravoslavna imena, zabranu nosenja tradicionalnih muslimanskih odela i zabranu upraznjavanja islamskih verskih obicaja. Najintenzivnija kampanja ove vrste je dovela do zestokih sukoba i ljudskih zrtava 1912. godine i pocetkom sedamdesetih godina.
Danas, Pomaci zive u najsiromasnijim delovima Bugarske. Slabo su obrazovani, a stopa nezaposlenosti je visoka. U privrednim granama, poput gradjevinarstva, poljoprivrede, rudarstva i tekstilne industrije, gde se najcesce zaposljavaju, zarade i nadnice su veoma male.
Bugarski post-socijalisticki politicari, u pokusaju da raskinu s prosloscu, posvecuju posebnu paznju etnickim Turcima, ali se, pri tome, uopste ne bave problemima Pomaka.
Razlog za to je sto su bugarski lideri – koji su dugo sumnjali da su Pomaci lojalniji Turskoj nego maticnoj drzavi – zeleli da ih identifikuju kao Bugare, koji su, igrom slucaja, islamske veroispovesti, umesto da ih tretiraju kao posebnu grupu. Ovakva politika se nastavlja i danas, mada u manje agresivnom obliku nego sto je to bilo u proslosti, kada im je cak uskracivano i pravo da se izjasne kao muslimani.
Usled toga, danas su Pomaci nesto sto bi mogli nazvati "nevidljivom manjinom".
S obzirom da ih ne priznaje kao posebnu etnicku grupu, vlada nema politiku za resavanje njihovih problema. Pomaci taj propust prepoznaju kao diskriminaciju.
Istrazivanje koje je sproveo Bugarski centar za demokratske studije pokazuje da je samo dvadeset odsto pripadnike ova manjine steklo srednjoskolsko obrazovanje, dok se kod etnickih Bugara ta brojka krece oko 53 odsto. Upravo su zbog toga Pomaci u Bugarskoj veoma siromasni. Radoslav Ljokov, gradonacelnik pomackog sela Galata, izjavio za Balkansku istrazivacku mrezu, BIRN, da lokalne vlasti, kojima dominiraju socijalisti, u regionu Tetevena, ima nepravican odnos prema muslimanskim selima u toj regiji. On je rekao da Galata, u kojoj zivi oko 3.000 ljudi, dobija istu kolicinu novca za finansiranje opstinskih skola – pri cemu se ta suma navodno odredjuje po glavi stanovnika – kao i pravoslavno selo Golijam Izvor sa 470 stanovnika.
Jos jedan problem, prema kome drzava iskazuje potpunu ravnodusnost, jeste krajnje siromastvo u kome zivi 40 odsto Pomaka, sto je za deset odsto vise nego kod vecinskog stanovnistva.
Mnogi Pomaci u Rodopima su tradicionalno radili u industriji duvana, koja je lose prosla za vreme bugarskih trzisnih reformi. Drzava je ukinula subvencije ovoj privrednoj grani nakon 1991. godine, ali do danas nije privatizovala monopolisticki Bulgartabak, niti je liberalizovala cene, zbog cega su mnogi Pomaci ostali bez posla.
Dok se bore da sastave kraj s krajem u ovoj siromasnoj regiji, mnogi od njih tragaju za poslom u bugarskim gradovima ili cak u inostranstvu. U oba slucaja, oni su obicno jeftina, sezonska radna snaga za jednostavne fizicke poslove.
"Mada ovoj manjini vlasti ne posvecuju mnogo paznje, ona bi, ipak, mogla imati koristi od inicijativa ciji je cilj ekonomski razvoj u oblastima u kojima Pomaci zive", kaze Mihail Ivanov, direktor vladinog sektora koji se bavi pitanjima etnickih manjina. On, takodje, tvrdi da su skole u regijama gde zive Pomaci dobijale pomoc u okviru programa koje sprovodi njegovo odeljenje u ministarstvu.
Ipak, pomoc drzave u resavanju problema ove manjine je do sada bila neadekvatna, s obzirom na to da polozaj Pomaka nije poboljsan, a oni jos uvek veruju da postoji diskriminacija protiv njih.
Jedno od podrucja gde je to pogotovo uocljivo je odredba koju su nametnule Pomacima postkomunisticke vlasti prema kojima mogu vratiti svoja muslimanska imena putem sudske procedure.
Mnogi Pomaci su pominjali slucajeve gde ih sluzbenici u sudovima ismejavaju kada zvanicno zatraze promenu imena i identiteta ili ih pitaju zasto bi zeleli natrag svoja "tursko-arapska" imena.
U izvestaju o stanju ljudskih prava za 2004. godinu americkog Stejt departmenta za Bugarsku, na primer, navode se slucajevi u gradu Jakoruda gde se oni koji sebe nazivaju Pomacima ili bugarskim muslimanima zale na diskriminaciju od strane vladinih zvanicnika.
A u izvestaju od prethodne godine se kaze: "Nije bilo ogranicavanja za koriscenje neslovenskih imena. Medjutim, i etnicki Turci i Pomaci su se zalili da je procedura za vracanje njihovih starih imena preterano komplikovana, te da je veoma tesko dovesti je do kraja". U pomackom selu Galata, samo deset odsto od 3.000 stanovnika sada imaju muslimanska imena na svojim zvanicnim licnim dokumentima.
Jos jedan razlog zasto Pomaci ne obnavljaju svoj muslimanski identitet jeste to sto mnogi pripadnici mladje generacije strahuju da ce im to smetati na trzistu rada.
Vlasnica kafica, Cvetlina Lojkova, stara 57 godina, kaze da je njeni prijatelji zovu njenim muslimanskim imenom, Rahma, ali njena cerka Teodora, studentkinja rodjena 1985, nema interesa za novi identitet. "Ona bi se toga stidela", kaze njena majka.
Braca Serif i Mahmud Gajdar, sada u ranim sezdesetim godinama, obojica kazu da su vratili svoja muslimanska imena odmah posle 1989, "jer mi je moje ime nezakonito oduzeto", izjavljuje Mahmud. Ipak, sva njihova odrasla deca radije zadrzavaju bugarski identitet.
Njihovo oklevanje da skrecu paznju na svoju veru mozda je razumljivo ako se ima u vidu talas senzacionalistickih prica koje su objavljivane u medijima posle 11. septembra, a u kojima se upozorava na opasnosti od islamskog fundamentalizma u Bugarskoj. To je podstaklo sumnjicenje muslimana uopste, a narocito Pomaka, za koje Bugari smatraju da su muslimani po izboru vise nego po tradiciji.
Malo je toga sto Pomaci mogu uciniti da bi poboljsali okolnosti pod kojima zive ili uticali na nacin na koji ih drugi vide, posto su nezastupljeni u ekonomskom, politickom i drustvenom zivotu Bugarske.
Pokret za prava i slobode, MRF, manjinski clan vladajuce koalicije sa Nacionalnim pokretom Simeon Drugi, opste je poznat kao stranka koja zastupa bugarske Turke i u izvesnoj meri druge muslimane i Rome. Mnogi Pomaci osecaju da se stranka ne zalaze za njih. Ali ne vide nikakva alternativna sredstva za politicko zastupanje, jer se druge stranke nisu potrudile da dopru do njihove zajednice.
Mehmed Dorsunski, iz grada Madan u region Smoljan, nekada je bio clan MRF i njegove kritike izrazavaju stavove velikog broja Pomaka.
"Verovali smo da mozemo zastiti nasa prava uz pomoc te stranke", kaze on, ali "na kraju smo se osetili izdanim... (kada su) bivsi komunisti medju Turcima preuzeli vodjstvo u MRF i odbili da podrze prava nase zajednice".
Sada on i mnogi drugi Pomaci smatraju da za bugarske muslimane nema odgovarajuceg politickog zastupnika i neki se nadaju ce posle pristupanja EU biti otvorena mogucnost da i oni imaju etnicki zasnovanu politicku stranku koja ce zastupati njihove interese. Trenutno ustav zabranjuje takve stranke, ali Pomaci veruju da se to moze promeniti nakon sto zemlja udje u EU.
Neki veruju da je jedan od glavnih razloga zasto se ova manjina trudi da ostvari politicku mobilizaciju njihov neravnopravan pristup sistemu obrazovanja.
U pokusaju resavanja ovog problema, Velin Belev, sef katedre za orijentalistiku na Novom bugarskom univerzitetu, koji je i sam primio islam, polaze nade u nudjenje stipendija najboljim muslimanskim studentima za studije u okviru novog programa islamskih studija koji priprema. "Da biste obrazovali ljude morate posedovati unutrasnje poznavanje njihove kulture i njihovih problema", kaze on.
Belev kaze da Pomaci zele da budu prihvaceni u bugarskom drustvu, ali ne tako sto ce u tom procesu zrtvovati svoj identitet.
"Oni zele da pokazu da su gradjani ove zemlje, deo ovog drustva, da nisu Turci ili Arapi ili nekakav strani element; oni su Bugari... ali integracija ne znaci da se morate odreci sopstvene kulture, verovanja i vrednosti."
Karolina Ramos je nezavisni novinar iz Sofije.
