Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Britanski ratni izveštač svedočio na Karadžićevom suđenju

Novinar Ed Vulijami opisao prizore kojima je prisustvovao u zatvoreničkim logorima u Bosni.
By Rachel Irwin
  • Journalist Ed Vulliamy, witness at the Karadzic trial. (Photo: ICTY)
    Journalist Ed Vulliamy, witness at the Karadzic trial. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 717, 11. novembar 2011.)

U svom ovosedmičnom svedočenju na suđenju Radovanu Karadžiću, britanski novinar Ed Vulijami (Ed Vulliamy) opisao je otkriće zatvoreničkih logora koje su bosanski Srbi u avgustu 1992. osnovali u Omarskoj i Trnopolju.

Vulijami je dugo bio dopisnik londonskog Gardijana (Guardian) i jedan je od prvih novinara kojem je bilo dozvoljeno da, zajedno sa ekipom televizijske mreže ITN, uđe u spomenute objekte.

On je opširno pisao o tome kako je posetio kantinu u Omarskoj, gde je video zatvorenike koji su „nalikovali mrtvacima“, s tim da mu nije bilo dozvoljeno da uđe u obližnji hangar, u kojem se – kako je sumnjao – nalazilo još zatočenika.

Na video-snimku, koji je načinjen prilikom Vulijamijeve posete Trnopolju, vide se mršavi zatočenici koji stoje iza bodljikave žice – što je prizor koji se našao na naslovnicama širom sveta. Međunarodni protesti koji su usledili doprineli su tome da logori budu zatvoreni.

O ovim je logorima bilo reči na još nekoliko suđenja pred Tribunalom, a Vulijami je na mnogima od njih svedočio. U jednom od tih slučajeva sudije su utvrdile da su zatočenici u Omarskoj bili „svirepo“ tučeni i „mučeni jedni pred drugima“, a potom i ubijeni. U ranijim su presudama uslovi u logoru Omarska opisani kao „užasni“, uz napomenu da su pritvorenicima davane vrlo male količine hrane i vode.

Sudije su utvrdile i da je logor Trnopolje bio „brutalan“, premda ne u meri u kojoj to važi za Omarsku i Keraterm.

Kao neko ko je tokom rata bio predsednik samoproglašenog entiteta bosanskih Srba, Karadžić osporava prethodne navode. On je više puta ponovio da je Omarska, koja se nalazi na području grada Prijedora (severozapadna Bosna), bila samo „istražni centar“, u koji su ljudi bili dovođeni na ispitivanje nakon što su snage bosanskih Srba krajem maja 1992. zauzele to područje.

Tužioci tvrde da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Okrivljeni se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici. Karadžić je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

On se pred sudom brani samostalno.

Budući da je Vulijami već ranije svedočio, tužilaštvo ga je samo kratko ispitalo o tome kako je doživeo posetu Omarskoj i Trnopolju.

„Pomenuli ste da ste bili prisutni kada su u kantinu [u Omarskoj] po hranu došli zatočenici. Jeste li nekoga od njih intervjuisali, ili ste čuli za neke intervjue?“, pitala ga je tužiteljka En Saterlend (Ann Sutherland).

„Intervjuisali smo samo jednog čoveka, koji je bio dovoljno hrabar da progovori . . . i kaže nam ’Ne želim da govorim laži, ali ne mogu da izreknem istinu’“, rekao je Vulijami. „Razgovarao sam sa još jednim čovekom i pitao ga kako je zadobio povredu na licu, a on mi je kazao da je pao“, nastavio je svedok. „Kasnije sam ga sreo, i pokazalo se da nije pao – rana mu je bila naneta na drugi način.“

Tužilaštvo je prikazalo i video-snimak intervjua koji je ITN načinio s Karadžićem, i koji je emitovan neposredno nakon Vulijamijeve posete, u vreme kada su logori predstavljali svetsku vest.

Na snimku voditelj pita Karadžića da li će logori moći da budu zatvoreni u roku od 30 dana, na šta on odgovara kako „može to da uradi za dva dana“ ukoliko „muslimanska strana“ prihvati njegov predlog razmene zarobljenika.

Takođe, on je pristao da se novinari vrate u logor kako bi mogli da pogledaju čitav objekat, a priznao je i da je „zatvor u Omarskoj najgori“.

Vulijami je rekao kako Karadžić nije na isti način opisao Omarsku prilikom njihovog ranijeg susreta u njegovom štabu na Palama, pokraj Sarajeva.

„Nakon što sam i lično sproveo istragu, mislim da je bio u pravu. Bilo je užasno“, kazao je Vulijami, dodajući da se tokom godina sreo sa „velikim brojem“ preživelih.

„Njegove opaske iz tog filma kao da potvrđuju utisak [koji smo stekli] kada smo ga sreli na Palama [pre naše posete] – da je imao vlast . . . da smo u [Omarsku] išli jer je on to odobrio“, kazao je svedok.

Prilikom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je Vulijamiju postavio pitanje u vezi sa člankom koji je napisao neposredno nakon posete Omarskoj, a u kojem je naveo kako tamo nije bilo „vidljivih dokaza ozbiljnog nasilja“.

„To znači da smo mi videli ljude koji su bili odabrani da dođu u kantinu“, odgovrio je Vulijami. „Ono što želim da istaknem . . . jeste to da smo pokušavali da uđemo u hangar, u šupu . . . gde su se, kako smo sumnjali, dešavale užasne stvari. A kasnije se ispostavilo da je zaista bilo tako.“

Vulijami je dodao da posetiocima nije bilo dozvoljeno da uđu u hangar čak ni nakon što je Karadžić rekao da u logoru mogu sve da pogledaju.

„Sada, kada znam ono što znam, i ono što Tribunal zna, shvatam zbog čega je bilo tako – jer je ono što se tamo dešavalo bilo apsolutno užasno“, kazao je Vulijami.

Karadžić je svedoka pitao: „Otkud znate šta se dešavalo unutra, i otkud znate da su pritvorenici koji su Vam pokazani bili probrani? Da li to pouzdano znate?“

Vulijami je odgovorio: „Gospodine, od mnogih ljudi koji su bili u Omarskoj čuo sam da je tamo vršeno masovno i sistematsko ubijanje i da su mnogi [ljudi] u tim stravičnim uslovima ostali bez porodica.“

Svedok se tim povodom pozvao i na „dokumentaciju samog Tribunala“.

Karadžić je nastavio da vrši pritisak na svedoka, pitajući ga ko su mu „izvori“ i da li se poziva samo na presude koje su izrečene pred Tribunalom.

„Moji izvori su bili preživeli iz logora, među kojima su mnogi pred Tribunalom svedočili pod zakletvom; međunarodne procene koje su načinjene; kao i neki od više stotina ljudi koji su nakon ubistava u logoru ostali bez rodbine“, kazao je Vulijami.

On je dodao i da je „od više preživelih“ čuo kako je pre njegove posete Omarskoj „veliki broj zatočenika“ bio odveden na betonsku ploču pred hangarom, poznatiju kao „pista“, te da su tamo „odabrane grupe za predstavljanje u kantini“.

„Od velikog broja ljudi sam čuo da su to bili oni za koje je procenjeno da su u boljem stanju“, kazao je Vulijami.

Karadžić je odgovorio da su pritvorenici svakodnevno bili izvođeni na pistu „da bi malo boravili na svežem vazduhu“, i da to nije imalo nikakve veze sa Vulijamijevom posetom.

„Ako bih Vam rekao, gospodine Vulijami, da ništa od toga nije istina, i da su oni koji na bilo koji način pominju ubijanja [u Omarskoj i Keratermu] videli [samo] jedno ubistvo, i to osobe koja je bila mentalno poremećena – da li biste poverovali meni ili njima?“, pitao je Karadžić.

„Čini se da ste olako odabrali da poverujete u [nešto što je] štetno za Srbe“, napomenuo je on.

Vulijami je odgovorio: „Ja ne biram da verujem u stvari koje su štetne po jednu ili drugu stranu, i ne verujem da je ukupno samo jedna osoba ubijena u Omarskoj i Keratermu.“

„Ako mi govorite da se desilo samo jedno [ubistvo] – neću Vam poverovati, gospodine. U tome nema ničeg ličnog – ja sam samo čuo druge priče na toliko mnogo mesta, od raznih izvora i ljudi, uključujući i one koji su pred ovim Tribunalom svedočili pod zakletvom i čije je svedočenje potvrđeno u više slučajeva.“

Vulijami je rekao kako je „beznačajno“ to da li njegove informacije „idu na štetu Srba“, te dodao: „Ja ne procenjujem stvari na takav način.“

„Uz dužno poštovanje, to bi bilo beznačajno da se radi o istini“, uzvratio je Karadžić. „Međutim, ja Vam kažem da su svi oni videli samo jedno ubistvo.“

Potom je otvorena rasprava o Trnopolju, logoru u kojem je načinjena čuvena fotografija zatvorenika iza bodljikave žice. Vulijami je taj logor opisao kao „komplikovano mesto“.

„Neki ljudi su tamo bili dovedeni iz sela, a neki su tamo došli jer su im sela bila spaljena“, kazao je on. „Čuo sam mnoštvo razloga zbog kojih su ljudi bili u Trnopolju.“

On je rekao da o Trnopolju govori kao o „koncentracionom logoru“, jer je to bio „logor u koji su ljudi bili dovođeni nakon prisilne deportacije“.

Karadžić je uzvratio tvrdnjom da je snimljeni prizor sa zarobljenicima iza bodljikave žice bio izrežiran, te da je žica bila postavljena oko obližnjih zgrada, a ne oko zarobljenika.

Reč je o argumentu koji je polovinom devedesetih bio iznet u britanskom časopisu Živi marksizam (Living Marxism). ITN je tužio taj časopis za klevetu, i dobio spor.

„Ako ništa drugo, ja sam uvereniji nego što sam bio onog dana da su ti ljudi bili zatočeni i pod stražom“, kazao je Vulijami.

„Kako to da ste danas postali uvereniji nego onda kada ste stvari videli [svojim] vlastitim očima?“, upitao je Karadžić.

Vulijami je rekao da je u ono vreme bilo „veoma očigledno da se radi o zarobljenicima“. A kasnije je, kako je kazao, bio u prilici da intervjuiše one koji su se nalazili sa druge strane ograde, pri čemu to nije bilo „intervjuisanje ljudi unutar nekog objekta, već uzimanje iskaza od osoba koje su bile na slobodi i kretale se“.

„Moj opis [tih ljudi kao] zarobljenika se svaki put iznova pokazivao kao tačan“, dodao je on.

Karadžić je pitao i za čoveka koji je prikazan na najpoznatijoj fotografiji ograde u Trnopolju. Taj čovek je, nakon što se predstavio kao Fikret Alić, prikazan nag do pojasa i u farmerkama sa kaišom, pri čemu su se videli ugnuti trbuh i istaknuta rebra.

„Kako možete biti toliko sigurni u to da on naprosto ne izgleda uvek tako?“, pitao je Karadžić.

„Ja znam da on inače ne izgleda tako. Sreo sam ga otprilike deset meseci kasnije, i izgledao je veoma drugačije . . . i nije mu bila pružena prevelika lekarska nega, već mu je samo dato da jede“, kazao je Vulijami.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je u više navrata izneo ocenu da je Vulijami pristrasan, odnosno protiv Srba.

„Da li zaista mislite da su te optužbe neosnovane?“, pitao je Karadžić.

Vulijami je pak u više navrata negirao da je pristrasan, rekavši kako je „tamo gde je nešto potkrepljeno činjenicama ostao objektivan“.

„Ukoliko uđete u neku kuću i vidite šest leševa, njih nema 12 zbog toga što su Muslimani, niti tri zbog toga što su Srbi – ima ih šest“, nastavio je on.

Međutim, Vulijami je rekao i da ne može da kaže da je neutralan u vezi sa onim što je u Bosni video za vreme rata.

„Nisam nepristrasan kada su u pitanju logorski stražari i zarobljenici, ili silovane žene i silovatelji“, kazao je on. „Ne tvrdim da sam neutralan spram te vrste nasilja, kojoj sam svedočio.“

Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.