Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Britanski novinar se priseća bosanskih logora

Mladićev advokat dovodi u pitanje objektivno izveštavanje Eda Vulijamija.
By Rachel Irwin
  • Ed Vulliamy, witnes in the Mladic trial at the ICTY. (Photo: ICTY)
    Ed Vulliamy, witnes in the Mladic trial at the ICTY. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 757, 21. septembar 2012.)

Nakon što se britanski novinar Ed Vulijami (Ed Vulliamy) ponovo pojavio u sudnici Haškog tribunala da bi svedočio o tome kako su 1992. otkriveni pritvorski logori koje su osnovali bosanski Srbi, advokati Ratka Mladića su više puta doveli u pitanje njegovu objektivnost i nepristrasnost.

„Da li je Vaše svedočenje neutralno ili pristrasno?“, upitao je Mladićev advokat Den Ivetić (Dan Ivetic).

„Moje je današnje svedočenje zapravo odgovaranje na pitanja. Ako mi postavite pitanje, hoću li Vam pružiti objektivne činjenice? Da“, odgovorio je Vulijami. „A ukoliko me pitate hoću li sedeti ovde i biti neutralan spram onih ljudi koji su preživeli i [koji] su izgubili rodbinu u masakrima počinjenim u logorima – ne. To bi bilo protivno meni samom. Svedočenje je samo po sebi objektivno i činjenično.“

Vulijami je dugo bio dopisnik londonskog Gardijana (Guardian) i jedan je od prvih novinara kojem je bilo dozvoljeno da tokom rata, zajedno sa ekipom televizijske mreže ITN, uđe u zatvorske logore Omarska i Trnopolje, koji su se nalazili u severozapadnoj Bosni.

On je opširno pisao o tome kako je posetio kantinu u Omarskoj, gde je video zatvorenike koji su „nalikovali mrtvacima“, uključujući onoga koji je snimljen kako novinarima govori „Ne želim da govorim nikakve laži, ali ne mogu da kažem istinu. Hvala što ste došli.“

Vulijamiju i ekipi ITN-a nije bilo dozvoljeno da uđu u obližnji hangar, u kojem se – kako su sumnjali – nalazilo još zatočenika.

Na video-snimku, koji je načinjen prilikom Vulijamijeve posete Trnopolju, vide se mršavi zatočenici koji stoje iza bodljikave žice – što je prizor koji se našao na naslovnicama širom sveta. Međunarodni protesti koji su usledili doprineli su tome da logori budu zatvoreni.

O ovim je logorima bilo reči na još nekoliko suđenja pred Tribunalom, a Vulijami je na mnogima od njih svedočio, uključujući i proces protiv bivšeg predsedmika bosanskih Srba, Radovana Karadžić (O tome vidi u tekstu „Britanski ratni izveštač svedočio na Karadžićevom suđenju“.)

U jednom od tih slučajeva sudije su utvrdile da su zatočenici u Omarskoj bili „svirepo“ tučeni i „mučeni jedni pred drugima“, a potom i ubijeni. U ranijim su presudama uslovi u logoru Omarska opisani kao „užasni“, uz napomenu da su pritvorenicima davane vrlo male količine hrane i vode.

Sudije su utvrdile i da je logor Trnopolje bio „brutalan“, premda ne u meri u kojoj je važilo za Omarsku i još jedan obližnji logor, pod nazivom Keraterm.

Pošto je Vulijami već svedočio, tužioci su ga ove sedmice samo kratko ispitali, te prikazali snimak jednog dela izveštaja ITN-a.

Takođe su od njega zatražili da potvrdi da je njegovoj maloj grupi tokom putovanja ka logoru bila dodeljena pratnja, te da je delovalo da je odnos između pratnje i civilnih vlasti, koje su vodile te objekte, bio besprekoran. U to vreme, po Vulijamijevim rečima, „nismo pravili nikakvu razliku“ između njih.

Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant vojske bosanskih Srba, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, te da je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Takođe se tereti za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je u julu 1995. počinjen nad više od 7,000 muškaraca i dečaka u Srebrenici.

Nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, Mladić je u maju 2011. uhapšen u Srbiji.

Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Ivetić je pročitao navode koji se pripisuju Vulijamiju i zatražio od njega da ih prokomentariše.

U jednom navodu, koji se po Ivetićevim rečima pojavio u izdanju magazina Kaunter Panč (Counter Punch) za 2009. godinu, kaže se kako „u istoriji postoje vremena kada neutralnost uopšte nije neutralnost, nego učešće u zločinu“.

Vulijami nije negirao da je dao tu izjavu. „Ja zaista mislim da postoje vremena kada je neutralnost saučesništvo. Neutralnost međunarodne zajednice u ratu u Bosni je bila takva, a tu su i drugi“, kazao je on.

Ivetić se potom pozvao i na jedan članak iz aprila 1998., u kojem je Vulijami pisao o svedočenju na suđenjima pred Haškim tribunalom, pri čemu je naveo da su Ujedinjene nacije u Bosni zauzele stav „kukavičke i bešćutne neutralnosti“.

„Možda su moje reči prejake, ali još uvek verujem da je ponašanje Ujedinjenih nacija, kada su dozvolile da se pokolj nastavi, bilo kukavičko, i na neki način bešćutno, da“, kazao je Vulijami.

Ivetić je ukazao na još jedan navod koji se pripisuje Vulijamiju. Objavljen je u časopisu Britiš džurnalizm rivju (British Journalism Review), i u njemu je svedok jasno rekao da mu je „neprijatno“ zbog toga što je u svom izveštavanju bio toliko objektivan.

Vulijami je rekao kako nikada nije čitao tu publikaciju, ali da – ukoliko je uopšte izgovorio te reči – „ono što sam mislio jeste to da mi je neprijatno zbog toga što sam do tada bio toliko neutralan“.

„U početku pokušavate da na stvari gledate uravnoteženo, i ta ravnoteža i postoji u ranoj fazi mog izveštavanja. Prilično mi je neprijatno zbog toga – da, to je ono što sam mislio“, dodao je on.

Ivetić je potom pročitao još jedan navod koji se pripisuje Vulijamiju, i u kojem se kaže da je „nakon Omarske i Trnopolja, objektivno izveštavanje o ratu postalo besmisleno“.

Vulijami je ukazao na to da se radi o navodu iz Kaunter panča (Counter Punch), kojeg je preneo i Britiš džurnalizm rivju, odnosno publikacija koju on nikada nije ni video. Međutim, nije negirao da je dao tu izjavu.

„Ja jesam, kao izveštač i kao čovek, tokom tri ratne godine koje sam proveo u Bosni došao do toga da stanem na stranu nečega što sam doživljavao kao otpor koji je pružan počiniteljima zločina“, kazao je on.

Potom se i predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) umešao u nameri da „shvati suštinu“ onoga što je rekao Vulijami, pošto je svedok pre toga povukao razliku između objektivnosti i neutralnosti.

„U onoj meri u kojoj je objektivnost činjenično specifikovana, ona je ono što vidite – i nikada nije besmislena“, kazao je Vulijami.

Međutim, „ostati neutralan pred onim što sam video da se tokom te tri godine dešavalo . . . to za mene kao ljudsko biće nije normalno. Nisam u stanju da budem neutralan u situacijama kakve su logori, masakri i silovanje“, dodao je on.

Kasnije je Ivetić upitao da li je korektno to što je Vulijamiju bilo „drago“ zbog toga što jednom drugom stranom novinaru – Timu Džudi (Tim Judah) – nije bilo odobreno putovanje u logore Omarsku i Trnopolje.

Vulijami je odgovorio da je to tačno jedino u „profesionalnom smislu“, jer je Džuda u to vreme radio za konkurentske novine.

„Jeste li imali osećaj da će to putovanje biti toliko važno za [Vašu] novinarsku karijeru?“, pitao je Ivetić.

„Nisam razmišljao na taj način . . . Naravno da ne znam“, odgovorio je Vulijami.

Odgovarajući na pitanja koja su se ticala logora, Vulijami se često pozivao na istraživanja kojima se na tu temu bavi još od 1992. godine.

Ivetić je od svedoka zatražio da objasni u čemu je razlika između „neposrednog, objektivnog, činjeničnog opažanja“ i nečega što je „kvazi-ekspertski izveštaj“.

Vulijami je odgovorio da je teza o „kvazi-izveštaju“ netačna i da je on intervjuisao brojne „preživele i one koji su ostali bez rodbine“.

„Gospodine, da li Vi svedočite u njihovo ime?“, pitao je Ivetić.

„Ne, apsolutno ne“, odgovorio je Vulijami.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.