Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BRITANIJA TREBA ODLUČITI O HRVATSKOM ZAHTEVU ZA EKSTRADICIJU

Hrvatski Srbin, kome je u odsustvu suđeno za ratne zločine, u martu će saznati hoće li biti izručen hrvatskim vlastima.
By Rory Gallivan
U Londonu je ove sedmice održano novo saslušanje koje se ticalo ekstradicije Milana Španovića, hrvatskog Srbina kojeg je hrvatski sud u odsustvu osudio na 20 godina zatvora.



Španović u Londonu živi od 1998. A zagrebačke vlasti su mu otkrile prebivalište tek nakon što je 13. juna uhapšen zbog krađe u prodavnici.



Među zločinima za koje mu se sudilo bili su mučenje i pucanje na civile, te pljačka i spaljivanje civilnih i verskih objekata na području Gline, tokom 1991.



Hrvatska je zatražila njegovo izručenje, ali Španović tvrdi da mu britanski zakon garantuje status izbeglice, pa je nekoliko puta zatražio azil.



Poslednje saslušanje u vezi sa ekstradicijom održano je 25. januara pred vestminsterskim nižim sudom u Londonu.



Španovićev advokat Džulijan Etli (Julian Atlee) rekao je sudu da se mora raspravljati o pitanjima koja se tiču identiteta njegovog klijenta, ljudskih prava, kao i vremena koje je proteklo od podizanja optužnice do zahteva za ekstradiciju pre no što se donese odluka da li ga treba izručiti.



Advokat je objasnio da se pojavila još jedna osoba pod imenom Milan Španović, koja je bila policajac u selu Rajić, i koja odgovara opisu osobe za kojom traga hrvatska vlada.



„Neophodno je ponovo razmotriti pitanje identiteta; neophodno je obaviti istrage“, rekao je Etli na saslušanju o ekstradiciji.



Odgovarajući na pitanja zastupnice hrvatske vlade Adine Ezekijel (Adina Ezekiel), Španović je kazao da je 1991. bio pripadnik Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), a potom i vojske samoproklamovane Srpske Autonomne Oblasti (SAO) Krajina.



Rekao je i da je u obe vojske bio regrutovan.



Ezekijelova je Španovića pitala i za datum rođenja, pa je potvrđeno poklapanje sa podacima osobe za kojom traga Hrvatska.



Sudija na saslušanju, Timoti Vorkmen (Timothy Workman), rekao je kako „u ovoj fazi smatra da je osoba za kojom se traga ujedno i osoba koja je preda mnom“.



Ezekijelova je takođe osporila Španovićeve tvrdnje da je u vojsku SAO Krajine mobilisan protiv svoje volje, skrenuvši pažnju na njegovu raniju izjavu, koja glasi: „Sudelovao sam u pobuni jer sam iskreno verovao da je namera [hrvatskog predsednika] Franje Tuđmana bila da ukloni srpsko stanovništvo iz Hrvatske.“



Odgovarajući na pitanje o tome da li su prava srpske manjine u Hrvatskoj dovoljno zaštićena da bi Španović mogao biti izručen, njegov advokat se pozvao na nedavni izveštaj Međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch).



Rekao je da taj izveštaj protivreči presudi koja je pred Evropskim sudom za ljudska prava (European Court of Human Rights, ECHR) doneta u slučaju Tomić protiv Ujedinjenog Kraljevstva, a u kojoj stoji da je problem diskriminacije etničkih Srba u Hrvatskoj uspešno rešen.



Kao Srbin iz Istočne Slavonije, Milan Tomić je 2002. zatražio britanski azil, žaleći se da bi zbog svoje nekadašnje vojne službe – a bio je oficir jedne od srpskih paravojnih grupa koje su sudelovale u sukobu – mogao biti izložen riziku od odmazde. No, Britanija je odbacila njegov zahtev, a tu je odluku podržao i ECHR, koji je zaključio da sigurnsna situacija za Srbe u Hrvatskoj, uključujući i bivše borce, nije toliko loša da bi sprečila njihov povratak u Hrvatsku.



Etli je osporavao presudu ECHR-a iz 2003., rekavši kako je čuo da se položaj Srba u Hrvatskoj pogoršao nakon nedavnih izbora u Srbiji, na kojima se pokazalo da je ultra-nacionalistička Srpska radikalna stranka (SRS) najpopularnija partija u zemlji.



Ezekijelova je uzvratila tvrdnjom da su izbori koji su održani u susednoj državi od relativno malog značaja za situaciju u Hrvatskoj.



Etli je rekao da je vreme koje je proteklo od 1993., otkako je podignuta prvobitna optužnica protiv Španovića, pa do zahteva koji je 2006. upućen Velikoj Britaniji da ga izruči, dodatno oslabilo osnovu za njegovu ekstradiciju.



Rekao je i da je hrvatska vlada imala dovoljno mogućnosti da zatraži da sudi Španoviću, ali da je odbila da to učini.



Španović pak negira da je počinio ratne zločine i kaže da je u Hrvatskoj ostao sve do 1995., kada su Srbi proterani iz SAO Krajine. Nakon toga odlazi u Srbiju, ali se ubrzo vraća u onaj deo Hrvatske koji je u periodu od 1995. do 1998. bio pod kontrolom UN-a.



Rekao je i da mu je u međuvremenu izdat hrvatski pasoš, te da je u više navrata prelazio granicu između Hrvatske i Srbije, i da ga hrvatske vlasti nisu sprečile u tome.



Španović je rekao da je za to da je osuđen na 20 godina saznao 1998., kada se njegov rođak, čije je ime takođe Milan Španović – i koji nije pomenuti policajac iz Rajića – vratio u Glinu, gde je uhapšen i gde ga je pretukla hrvatska policija.



Španović je rekao i da je njegov rođak bio oslobođen ubrzo pošto je policija shvatila da je uhvatila pogrešnog Milana Španovića.



Okrivljeni Španović kazao je kako nije znao zbog čega je osuđen, već da je u Ujedinjeno Kraljevstvo pobegao čim ga je rođak obavestio o presudi.



Španović je rekao i da je, odmah po dolasku u Britaniju, već 1998. zatražio azil; da je vlastima rekao za presudu koja postoji protiv njega; te da mu je data Trajna boravišna dozvola (Indefinite Leave to Remain, ILR).



Kaže i da je shvatio da se presuda koja mu je izrečena tiče ratnih zločina tek kada ju je 2000. video na internetu, ali da je ostao u kontaktu sa hrvatskom ambasadom, posetivši je 10 do 15 puta u periodu od 2001. do 2006., kada je predao zahtev za izdavanje hrvatskih pasoša dvojici sinova i pokrenuo sudski postupak koji se ticao njegove imovine u Hrvatskoj.



Etli kaže da Španovićevi česti kontakti sa hrvatskim vlastima nakon 1995. pokazuju da su oni morali znati za njegovo prebivalište i da on nije pokušavao da se sakrije od njih.



„Zemlja u kojoj je rođen dozvolila mu je da u ovoj zemlji otpočne novi život; znali su gde je i nisu učinili ništa da bi okončali njegov boravak“, rekao je Etli.



Međutim, Ezekijelova kaže kako područje na kojem je Španović živeo od 1995. do 1998. tada nije bilo pod kontrolom hrvatske vlade – već pod upravom Prelazne administracije Ujedinjenih nacija za Istočnu Slavoniju – te kako njegovi obilasci hrvatske ambasade u Londonu ne znače i da je hrvatskoj vladi nužno bilo poznato njegovo boravište.



Iznoseći dodatne argumente protiv Španovićevog izručenja Hrvatskoj, Etli je rekao kako je suđenje koje je održano u njegovom odsustvu počivalo na nepouzdanim, tobožnjim dokazima, što bi se moglo dogoditi i u slučaju ponovljenog suđenja, na koje on po hrvatskom zakonu ima pravo.



Međutim, Ezekijelova kaže kako je malo verovatno da bi ponovno suđenje počivalo na tobožnjim dokazima, te kako je Španović rekao da poznaje mnogo ljudi iz svog rodnog sela u Hrvatskoj koji bi se mogli pojaviti kao svedoci odbrane.



Sudija Vorkman je odložio saslušanje i zatražio od Etlija da prikupi dodatne dokaze u vezi sa pitanjima o kojima će se raspravljati na sledećem saslušanju, zakazanom za 5. mart. Dodao je i da će potom razmotriti sve dokaze i predočiti ih nadležnom ministru, koji će odlučiti da li će Španović biti izručen.



Rory Gallivan je novinar iz Londona.