Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

"Brisanje svih granica" – kako je jedna bosansko-hercegovačka porodica izmenila živote petoro ljudi

Banjalučka publika je dirnuta IWPR-ovim filmom o odluci roditelja da sinovljeve organe doniraju ne obazirući se na etničke podele.
By Maja Bjelajac
  • Milan i Smilja Vidović, koji su odlučili donirati organe preminulog sina i Srbima i Bošnjacima (Fotografija iz filma IWPR-a Novi Život)
    Milan i Smilja Vidović, koji su odlučili donirati organe preminulog sina i Srbima i Bošnjacima (Fotografija iz filma IWPR-a Novi Život)
  • (S desna na lijevo) Dr Darko Golić, Dr Halima Rešić, Dr Mirko Stanetić, ko-autorica  Duda Sokolović, i moderatorica Jelena Babić. (Photo: Maja Bjelajac)
    (S desna na lijevo) Dr Darko Golić, Dr Halima Rešić, Dr Mirko Stanetić, ko-autorica Duda Sokolović, i moderatorica Jelena Babić. (Photo: Maja Bjelajac)
  • Prepuna sala kina Palas u Banja Luci na premijernom prikazivanju filma  IWPR-a Novi život.  (Photo: Maja Bjelajac)
    Prepuna sala kina Palas u Banja Luci na premijernom prikazivanju filma IWPR-a Novi život. (Photo: Maja Bjelajac)
  • (s lijeva na desno) Duda Sokolović, ko-autorica filma Novi Život,  Dr Mirko Stanetić i Dr Darko Golić. (Photo: Maja Bjelajac)
    (s lijeva na desno) Duda Sokolović, ko-autorica filma Novi Život, Dr Mirko Stanetić i Dr Darko Golić. (Photo: Maja Bjelajac)

Bioskopska publika iz bosansko-hercegovačkog grada Banja Luke ostala je duboko dirnuta dokumentarnim filmom o roditeljima koji su odlučili da organi njihovog poginulog sina treba da budu donirani onima kojima su neophodni, nezavisno od etničke pripadnosti.

Tridesetominutni dokumentarac pod naslovom "Novi život" – realizovan u koprodukciji IWPR-a i Mebius filma iz Sarajeva – govori o Milanu i Smilji Vidović, bosansko-hercegovačkim roditeljima koji su se, nakon sinovljeve pogibije u saobraćajnoj nesreći 2007. godine, suočili sa bolnim pitanjem davanja saglasnosti za doniranje njegovih organa. (Kraću verziju filma možete pogledati ovde ili u nastavku.)

Sportistu Slobodana Vidovića – koga su svi zvali Bobo – udario je automobil dok je vozio bicikl. Narednih su dana lekari saopštili njegovim roditeljima da on neće preživeti.

Milan i Smilja su odlučili da organi njihovog sina treba da budu donirani onima kojima su najpotrebniji, bez obzira na etničko ili versko poreklo.

"Jedina stvar do koje mi je stalo bilo je da se pomogne ljudima i da se deo moga sina spase kroz te ljude", kaže Milan u filmu.

Jedini uslov koji su roditelji postavili sastojao se u tome što su želeli da se sretnu sa ljudima koji su primili organe, kako bi saznali da li su operacije bile uspešne. Bobovi su organi spasili ili unapredili pet života, pri čemu su primaoci bili i Bošnjaci i Srbi.

Oni se sada redovno viđaju sa Vidovićima, a Milan u filmu kaže: "Svi smo postali rodbina."

"Smatram da je ovo veoma dirljiva, veoma emotivna priča. Sigurna sam da ću mnogo razmišljati o njoj", izjavila je Slađana Zrnić iz Banja Luke, nakon projekcije filma. "U moru loših stvari, koje nam se dešavaju u Bosni i Hercegovini, ovo je jedna od najplemenitijih priča koja sam u poslednje vreme čula."

"Novi život" je nastao u sklopu projekta Obični heroji, kojeg finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Sarajevu, a prikazan je 10. decembra u prepunoj dvorani bioskopa Palas u Banja Luci. Na konferenciji za štampu uoči projekcije, jedna od autorki ovog filma, Duda Sokolović, objasnila je osnovne razloge zbog kojih su se IWPR i Mebius Film opredelili za njegovu realizaciju.

"U seriji Obični heroji želeli smo da ispričamo pozitivne priče o ljudima koji se ne obaziru na etničke podele i koji na svoj vlastiti način doprinose procesu pomirenja u ovoj zemlji", kazala je ona.

I Vidovići su prisustvovali projekciji, pri čemu je Milan publici opisao trenutak u kojem je njegova porodica odlučila da spasi živote drugih.

"Kada mi je lekar rekao kako nema šanse da Bobo bude spasen, počeo sam da razmišljam o tome šta bismo mogli učiniti, pa sam došao na ideju da doniramo njegove organe onima kojima je to neophodno. Izneo sam tu ideju članovima porodice, a oni su se odmah saglasili", rekao je on.

Projekciji je prisustvovao i dr Mirko Stanetić, ondašnji direktor Kliničkog centra Banja Luka, koji se prisetio kako je njegova bolnica tesno sarađivala sa tuzlanskim Univerzitetsko-kliničkim centrom – što je bio potez bez presedana.

"Niko od lekara ili ljudi koji su u tome sudelovali nije spominjao politiku, religiju, nacionalnost ili bilo šta slično – svi su samo želeli da to učine na najispravniji mogući način", prisetio se Stanetić.

Banja Luka se nalazi u Republici Srpskoj (RS) – jednom od dva bosansko-hercegovačka administrativna entiteta, dok je Tuzla u drugom, koji se zove Federacija. Ta dva entiteta imaju i odvojene sisteme zdravstvene zaštite.

Nakon što je pogledao film, Banjalučanin Miodrag Dakić je rekao da su ga potresle dve stvari koje je video.

"Jedna je ta da ljudi različite etničke pripadnosti u Bosni i Hecegovini mogu da žive zajedno u miru i skladu. Iako nam često deluje da je to nemoguće, ova priča nam pokazuje da nije tako", kazao je on. "Osim toga, postoji i apsurdna situacija u vezi sa donacijom organa – jer u RS-u ne postoji donorska mreža, premda mnogo slušamo o uspešnom zdravstvenom sistemu."

Branislav Tešanović, koji je takođe prisustvovao projekciji, govorio je o hrabrosti i humanosti porodice Vidović.

"Pogotovo me je ganula Bobova majka, koja je rekla da organi njenog sina žive u drugim ljudima, i koja je pozvala i ostale da doniraju organe", izjavio je on. "Smilja Vidović briše sve granice – ti ljudi su za nju bili stranci, osobe različite verske i etničke pripadnosti, ali se ona nije osvrtala na to. Takve stvari ne viđamo baš često. U velikoj tragediji koju su doživeli, Bobovi roditelji su pronašli satisfakciju u činjenici da su spasili živote drugih ljudi."

Kao prvi lekar kome su Vidovići saopštili svoju odluku, i dr Darko Golić je došao na banjalučku projekciju. On je objasnio da su transplantacije sa mrtvih osoba još uvek retke u oba bosansko-hercegovačka entiteta.

"Mislim da je naš problem u tome što nemamo adekvatnu politiku ili program presađivanja organa – niti u Federaciji, niti u RS-u", kazao je on. "Ne postoje isplanirani budžeti za transplantacije organa, koje su veoma skupe, tako da su zdravstvene institucije primorane da same pokrivaju sve troškove."

A dr Halima Rešić je – kao predsednica Donorske mreže Kantona Sarajevo, ali i bosansko-hercegovačkog Udruženja lekara za nefrologiju, dijalizu i transplantaciju – izjavila kako donorska mreža funkcioniše više neformalno, nego kao integralni deo zdravstvenog sistema.

"Ne postoji krovna institucija koja se time bavi, zato što ne postoji politička volja da se ima nešto poput toga", kazala je ona.

Maja Bjelajac izveštava za IWPR iz Banja Luke.