Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Branilac ispitivao prvog svedoka uprkos Milosevicevim prigovorima

Dani 300
By IWPR ICTY
Sudjenje Milosevicu nastavilo se danas zapocinjanjem izvodjenja dokaza odbrane. Po prvi put u dve i po godine, stolice za stolom odbrane bile su zauzete. Stiven Kej i Gilijan Higins zauzeli su svoja mesta kao branioci imenovani od strane suda da zastupaju Slobodana Milosevica, za koga je sud utvrdio da vise nije u stanju da se sam brani.



Ustajuci, gospodin Kej je obavestio vece da je optuzeni odbio da se sretne sa njim, ali je kroz druge kanale zahtevao da Kej zatrazi od suda da mu dozvoli da pocne sa ispitivanjem prvog svedoka. Odbijajuci zahtev, predsedavajuci sudija Robinson rekao je da bi bilo protivno logici sudske naredbe kada bi Milosevicu bilo dozvoljeno da prvi ispituje svedoka. “Glavni razlog zbog koga Vas je vece postavilo kao branioca okrivljenom je taj da okrivljeni, iz zdravstvenih razloga, nije u stanju da se sam brani.” Sudija je rekao gospodinu Keju da pozove svog prvog svedoka.



Optuzeni je jos jednom pokusao da prigovori protiv toga sto mu je vece oduzelo pravo da se sam brani i stavilo ga u ruke gospodina Keja. “On ne zastupa mene. On zastupa vas”, rekao je Milosevic.





Sudija Robinson ga je brzo prekinuo. “Necemo ponovo pricati o osnovu koji smo vec raspravili. To mi se ne svidja i to necu dozvoliti”. Kada je Milosevic nastavio da prigovara, predsedavajuci sudija mu je iskljucio mikrofon i podsetio ga da je prigodan nacin za njegove prigovore ulaganje zalbe, za sta je Milosevic rekao da ce je iskoristiti. Nije jasno da lice on komunicirati preko svog postavljenog branioca da bi ulozio zalbu, posto je do sada odbijao da podnese bilo kakav podnesak sudu koga ne priznaje. Nije jasno kako on posmatra nekonzistentnost u svom polozaju koju zalba iziskuje.



Kroz ispitivanje prvog svedoka odbrane, sud je zadrzao cvrstu kontrolu postupka, uz cesto Robinsonovo i Bonomijevo prekidanje svedoka u cilju njegovog fokusiranja na relevantna pitanja. U jednom trenutku, sudija Bonomi se obratio svedoku sa ocigledno iritirajucim pitanjem: “Zasto necete da odgovorite na pitanje koje Vam je postavljeno? ... Pitanje je ocigledno u interesu gospodina Milosevica, a Vi ocigledno niste spremni da odgovorite.”



Optuzeni se sa svoje strane pozalio da ispitivanje preduzeto od Keja ne odrazava njegovu liniju odbrane. “Gospodine Robinson, sva ova pitanja su apsolutno izvan mog koncepta odbrane.” On je nastavio da odbacuje svaki pokusaj da komunicira sa Kejom, ukljucujuci i zahtev da ispituje svedoka prvi. “Ja nemam nameru da koristim bilo koje pravo kao pomocnik gospodina Keja”, izjavio je okrivljeni, dodajuci da ne zeli da zavisi od milosti suda da govori.



Prvi svedok, Smilja Avramov, penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, pokusala je da prikaze svoje vidjenje istorije Jugoslavije do njene dezintegracije. Sud je, na drugoj strani, pokusao da ogranici istorijske stvari na one koji su direktno relevantni na optuzbe protiv Milosevica. U odredjenim momentima to je izgledalo kao borba volja, ali je na kraju sud zadrzao kontrolu nad postupkom.



Gospodin Kej, u novoj ulozi branioca okrivljenog, imao je malo mogucnosti da pripremi svedoka za glavno ispitivanje, premda je obavestio sud da je sa njom razgovarao prethodne veceri. U sudnici, Kej je imao teskoce da bi je usmerio da direktno odgovara na pitanja koje je postavljao, bez davanja naracije o dogadjajima u bivsoj Jugoslaviji koji datiraju jos od ranih 90-tih. I sudija Robinson i sudija Bonomi intervenisali su cesto, upucujuci svedoka da slusa pitanja branioca i da kratko odgovara. U jednom trenutku, sudija Robinson je rekao da njene poteskoce mozda poticu iz cinjenice da se narativno svedocenje koristi u inkvizitorskom sistemu, koji je postojao u bivsoj Jugoslaviji.



Profesor Avramov je svedocila da je Milosevic bio njen student na Pravnom fakultetu. Kasnije, kada je dosao na vlast, zatrazio je od nje da ucestvuje u komisiji sa drugim intelektualcima iz Srbije i Hrvatske koja je trebalo da oceni moguce posledice koje bi proistekle iz unistenja Jugoslavije. Ona je pred sudom rekla da je Milosevic bio opsednut idejom da Jugoslavija mora da se sacuva i da secesija Slovenije i Hrvatske, kada se to cinilo neizbeznim, moraju da se dese mirno.



Jos impozantnija je bila njena izjava data pod zakletvom da je Milosevic imao malo moci nad ljudima i dogadjajima . Izjavljujuci da je ona znala da provede citave dane u [srpskom] predsednistvu, prof. Avramov je rekla da Milosevic nije imao uticaj na Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) ili srpske paravojne formacije, koje su spontano nastale iz razjarene srpske populacije, u pokusaju da se zastite od hrvatskih zlocina. On nije kontrolisao ili uticao na Srbe u Hrvatskoj koji su imali svoj parlament i vladu. Svedok je pred sudom rekla da jedan od predsednika (Srba u Hrvatskoj), Milan Babic (koji je svedocio za tuzilastvo) “nije dozvoljavao nikome da vrsi uticaj na njega”, dok je Milan Martic, koji ga je na tom mestu zamenio, bio “vise kooperativan”.



Milosevic nije imao moc ni nad Radovanom Karadzicem, liderom bosanskih Srba, rekla je prof. Avramov. Njihov odnos bio je horizontalan. Odgovarajuci na Kejovo pitanje, svedok je rekla da je Karadzic “apsolutno” imao vise uticaja medju bosanskim Srbima nego Milosevic. Optuzeni je smatran “previse slabim u odbrani srpskih interesa”.



To je bilo mesto gde se ona razisla sa Milosevicem, rekla je sudu. On je osecao da se resenje krize moze naci kroz rad sa “medjunarodnom zajednicom”, u to vreme Evroskom zajednicom, dok ona i drugi u Srbiji, Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj nisu (tako osecali). Sto se tice Bosne, izjavila je svedok, Milosevic je prihvatio naredbu Saveta bezbednosti UN da se JNA povuce iz Hrvatske i Bosne u Srbiju. Kada ju je Kej pitao da li je bila svesna bilo kakve Miloseviceve politike da ocisti oblasti da bi samo Srbi mogli u njima da zive, ona je odgovorila: “Ne. Apsolutno nije bilo takvih ideja. Ne znam kako ste dosli do toga. Ja sam bila prisutna. Ja sam ucestvovala. Mogu mu prebaciti zbog njegove opsednutosti ‘bratstvom i jedinstvom’ [Titov antinacionalisticki slogan]. Ni jedan jedini Hrvat nije povredjen u Srbiji... Oni su tamo ostali i danas. Srbija je jedina jedinica koja je ostala multietnicka.”





Sledeci Kejovo direktno ispitivanje, sudija Robinson savetovao je Milosevica da bi vece moglo da iskoristi svoje diskreciono pravo da mu dozvoli da postavi dodatna pitanja svedoku. On bi, medjutim, morao prvo da kaze sudu oblasti koje namerava da pokrije da bi sud mogao da odluci o relevantnosti. Milosevic je odgovorio: “Vi mi govorite da bi unutar necega sto bi trebalo da se smatra mojoj odbranom ja trebalo da dam dodatna objasnjenje. To je samo cinicno i nista vise”. Kada je pokusao da nastavi, sudija Robinson ga je prekinuo, sumirajuci: “Vas odgovor je ‘ne’”.



Tuzilac Dzefri Najs pristupio je unakrsnom ispitivanju, pocevsi dovodjenjem u pitanje izjave svedoka da Milosevic nije donosio odluke. “Ukoliko on nije, ko jeste?”, pitao je Najs. Profesor Avramov je odgovorila da je optuzeni trazio podrsku u parlamentu. Prisnuta od strane Najsa, profesorka je priznala da on jeste imao odredjene moci kao predsednik Srbije. Ona je sugestiju da je Milosevic mozda mobilizirao Srbe sa Kosova da demonstriraju u Vojvodini u korist ukidanje autonomije dvema pokrajinama nazvala smesnom. Mase su se okupile, a ne demonstrirale, i to su bili gradjani Vojvodine.



Usredsredjujuci se, tuzilac se okrenuo Milosevicevoj izjavi da svi Srbi treba da zive u jednoj drzavi, koja je svedoku poznata. “Sta je toliko posebno kod Srba”, pitao je on “da oni moraju da zive u jednoj drzavi na stetu drugih?”. Profesorka Avramov je odgovorila da to nije specificno za Srbe, navodeci ponovno ujedinjenje Nemacke kao primer. Najs je uzvratio: “Da li je ujedinjenje [Istocne i Zapadne Nemacke] ukljucivalo masovne etnicke pokrete i etnicko ciscenje...?”. Profesor je rekla da jeste, ali da niko o tome ne prica. “Srbija je jedina zemlja u Evropi gde je manjinama dozvoljeno da napreduju”, insistirala je ona. Ona je objasnila da su Srbi zeleli da zive u jednoj drzavi zbog toga sto je to bio jedini nacin da zastite sebe, citirajuci “nastavljanje patnji”, koje su Srbi preziveli kroz nedavnu istoriju.



Varljivo prijateljskim tonom, tuzilac je pitao: “Ima li bilo kog drugog razloga, osim tog da su Srbi bili zrtve kroz istoriju, koji bi opravdao poziciju da bi svi trebalo da zive u jednoj drzavi po bilo koju cenu po ostale?” Profesorka je odgovorila da su 1915.godine snage Antante prihvatile ujedinjenje srpskog naroda uspostavljanjem prve Jugoslavije. “Ko su narodi koji su patili pod srpskom cizmom?” bila je uporna, “Ja ne mogu da se setim nijednog”.



Najs je bio uporan, i izgledalo je da mu prija uloga unakrsnog ispitivaca: “Po Vasem shvatanju, da li je zastita Srba od patnje stvar takvog znacaja da moze opravdati ubijanje i pomeranje ljudi sa teritorija koje su Srbi zeleli da kontrolisu kao svoje?” Svedok je nepovezano odgovorila da su mnogi Hrvati ostali u Kninu koji su kontrolisali Srbi i da im nije ucinjeno nista nazao. “Ja sam duboko protiv rata”, nastavila je, objasnjavajuci da rat ima svoju logiku. “Kolektivni duh prevlada u ugrozenom narodu. Kada vidite kako je vasa porodica ubijena, jedino sto preostaje je osveta”. Ona je rekla da su uzasni zlocini izvrseni. “Nikada nisam tvrdila da nisu”.



Tuzilac joj je zatim skrenuo paznju na clanak koji je napisala, prvo na to sto je kritikovala MKSJ kao “ocigledno antisrpski”, sto je ona spremno priznala. “Ipak, smatrala sam za svoju duznost da se pojavim ovde i svedocim”. Najs je nastavio da cita iz njenog clanka da su Hrvati i Muslimani pocinili najvece zlocine, a da to tribunal zanemaruje. Napisala je da je bila sokirana “kada je podignuta optuznica protiv (Radovana) Karadzica i (Ratka) Mladica, dva najveca imena u novijoj srpskoj istoriji”. Najs je istakao da je ovo napisano godinu i mesec dana nakon sto se pod Mladicevom komandom odigrao masakr u Srebrenici, pitajuci je da li i sada ima isto misljenje o Mladicu. Profesorka je odgovorila da ona zna za neka herojska dela kada je on spasao civile, Muslimane i Srbe, i dodala da ima vrlo visoko misljenje o njemu kao vojniku.



Pojacavajuci pritisak na nju, Najs je pitao da li je njeno misljenje da su ubijanja pocinjena u srpskim interesima sva opravdana strahom da bi oni mogli ponovo mogli postati zrtvama. Profesor Avramov se slozila da su Srbi osecali “ogroman strah da bi se genocid iz 1941.godine mogao ponoviti”, i prihvatila da je to dovelo do toga da oni pocine ozbiljne zlocine i akte osvete. “Ja osudjujem sve zlocine”, istakla je ona.



Da bi osporio deo iskaza svedoka da Milosevic nije imao moc nad JNA, Najs je podsetio na demonstracije odrzane u Beogradu 1991.godine kada je Milosevic iskoristio ingerencije vezane za vanredno stanje da pozove JNA da smiri situaciju. “Da li je to bio prvi put da JNA deluje u njegovom interesu na teritoriji Srbije?” pitao je Najs. Profesorka Avramov je odgovorila da ona nije uzela ucesca u tom dogadjaju i da ne moze da odgovori.



Slicno je odgovorila slicno kada je tuzilac pitao da li Miloseviceva izjava da “Nema cene i nema sile na svetu koja moze da zaustavi srpski narod” po njenom shvatanju predstavlja Milosevicevu poziciju u tom trenutku. “Govoreci tako nesto jeste poziv na nacionalizam, zar ne?”, nastavio je on. Profesorka je odgovorila da ne zna u kom kontekstu jet a izjava data.



Na kraju dana, sudija Robinson je podsetio Milosevica da “nalog suda podrazumeva da Vam branilac pristupa Vam zbog instrukcija”. On je ohrabrio Milosevica da to iskoristi. Milosevic je uzvratio: “Vec sam rekao da je ovo stvar principa i ja ne prihvatam to sto mi Vi oduzeli moje pravo na moju odbranu. On ne zastupa mene, on zastupa Vas…” U tom trenutku sudija Robinson ga je ponovo prekinuo recima: “Gospodine Milosevicu, to smo vec culi”.



Unakrsno isiptivanje profesorke Avramov nastavice se sutra.