Bosna: zaboravljeni preziveli iz Srebrenice
Nedavno otvaranje memorijalnog centra posvecenog zrtvama jednog od najgorih masakara u Evropi nije ublazilo bol onih koji su preziveli.
Bosna: zaboravljeni preziveli iz Srebrenice
Nedavno otvaranje memorijalnog centra posvecenog zrtvama jednog od najgorih masakara u Evropi nije ublazilo bol onih koji su preziveli.
Preziveli iz Srebrenice strahuju da medjunarodna zajednica i neki bosanski politicari pokusavaju da se oslobode odgovornosti koju imaju prema njima.
Poseta bivseg predsednika Sjedinjenih Americkih Drzava Bila Klintona, koji je trebalo da otvori memorijalni centar, posle duzeg vremena privukla je paznju medija na ovu varosicu u istocnoj Bosni. Izgradnja memorijalnog centra kostala je oko sest miliona americkih dolara.
Medjutim, izvestavanje medija sa svecanog otvaranja memorijalnog centra 20. septembra u Potocarima, na periferiji Srebrenice, razbesnelo je mnoge lokalne politicare, koji veruju da Zapad i vlada u Sarajevu nisu ucinili dovoljno da pomognu prezivelima.
Hakija Meholjic, clan mesnog odbora Socijaldemokratske partije, tvrdio je mediji nisu poklonili odgovarajucu paznju ozaloscenim clanovima unesrecenih porodica koji su se po poslednji put oprastali od svojih sinova, oceva i brace.
"Bio sam u Potocarima u subotu i veoma sam razocaran razlikom u odnosu prema Bilu Klintonu i prema onima koji su dosli da sahrane svoje mrtve. Njegova poseta je privukla vise paznje nego sam dogadjaj", rekao je Miholjic.
Srebrenica je prva proglasena zasticenom zonom Ujedinjenih nacija za vreme bosanskog rata, ali je, ipak, postala stratiste gde je izvrsen najgori genocid od Drugog svetskog rata nakon sto su srpske snage osvojile grad 11. jula 1995. godine, pogubivsi na hiljade muslimanskih muskaraca i decaka.
Mnogi ovde veruju da su Ujedinjene nacije morale da ucine vise kako bi zastitile enklavu i sprecile potonji masakr.
Tela zrtava su zakopana u masovnim grobnicama, ali ekshumacija ostataka nesrecnih zrtava jos uvek traje. Od ukupno 6.500 nastradalih do sada je identifikovano samo njih 1000.
Na zahtev prezivelih, veci deo posmrtnih ostataka sahranjen je u sredistu Potocara kao i 107 nedavno identifikovanih tela koja su polozena u grobnicu 20. septembra.
Mada ce memorijalni centar pruziti makar neku utehu onima koji su izgubili svoje bliznje, prezivelima nece puno pomoci u resavanju problema sa kojima se suocavaju. Mnogi od njih zive u uzasnim uslovima i isuvise su preplaseni da bi se vratili svojim kucama.
Zene ciji su muski clanove porodice nastradali u srebrenickom masakru ne smatraju se prioritetnim slucajevima pri odlucivanju o socijalnoj pomoci jer mnoge od njih zive same, a mnogoclane porodice imaju prednost pri raspodeli pomoci iz drzavne kase.
Sabra Mujic - koja je izgubila muza i dva sina - jedva sastavlja kraj s krajem u jednom sarajevskom predgradju.
"Zivim sama, u suterenu jedne napustene kuce koja nema kupatilo, u sramnim uslovima", izjavila je za IWPR neposredno uoci komemoracije u Srebrenici.
Njene reci cesto prekida otezano disanje, deluje kao da ce zaplakati, ali suze nisu potekle. "Isplakala sam se", kaze Sabra, koja jos uvek traga za posmrtnim ostacima svojih bliznjih.
Sabra pati od niza ozbiljnih zdravstvenih problema i od male drzavne pomoci koju prima jedva da sebi moze da priusti neke od brojnih lekove koji su joj potrebni.
Kao sto je to slucaj i sa drugim prezivelima, njena kuca i zemlja se jos uvek vode na njeno ime, ali ona strahuje od povratka jer je bilo isuvise napada na njenu imovinu. "Cak i kada bih otisla u policiju, nista se ne bi desilo jer oni jos uvek zaposljavaju ljude koji su bili u vojsci koja je pobila tolike ljude 1995. godine", kaze ona.
Mnogi preziveli iz Srebrenice, poput desetina hiljada drugih ljudi sirom Bosne koji su izbegli iz svojih domova, nisu spremni da preuzmu rizik povratka u svoja sela i gradove kojima upravljaju upravo oni ljudi koji su ih i proterali.
Munira Subasic, koja je izgubila 22 clana porodice u masakrima, takodje zivi u jednom sarajevskom naselju. Ona kaze da bi se vratila ako bi postojao zadovoljavajuci nivo bezbednosti i odgovarajuce usluge javnih sluzbi.
"Ja zelim da se vratim u Srebrenicu, ali tek kada se steknu svi uslovi za bezbedan povratak, kao sto je uspostavljanje multietnicke policije u gradu, reforma zdravstvenih i obrazovnih institucija", kaze ona.
U slucaju Srebrenice, znacajan broj dovoljno smelih povratnika naisao je na neprijateljski stav svojih komsija Srba, tvrde nevladine organizacije koje pokrivaju to podrucje.
Organizacija "Majke Srebrenice i Zepe", koja je pomagala povratnicima, takodje se nasla na udaru pretnji. "Primila sam pismo u kome stoji da samo cekaju da se vise nas vrati, te da ce oni koji su preziveli 1995. godinu potom biti ubijeni", izjavila je za IWPR potpredsednik ove organizacije Kada Hotic.
U aprilu su zene iz Srebrenice zatrazile od Ujedinjenih nacija obestecenje za patnje koje su pretrpele.
"Oni koji su ubijali i pljackali izvukli su se nekaznjeno", kaze Sabra. "Oni imaju svoje kuce, svoju slobodu i jos uvek kontrolisu ista podrucja u kojima su bili aktivni za vreme rata. Krajnje je vreme da neko pomogne ljudima kao sto sam ja da obnove ono sto je ostalo od nasih zivota."
Senad Slatina, politicki analiticar iz Sarajeva, smatra da se mora uciniti vise da bi se pomoglo raseljenim licima.
"Povratak izbeglica u Bosnu i Hercegovinu je kljucno pitanje na osnovu koga ce se znati da li je reintegracija ove zemlje odrziva ili ne. Srebrenica je najbolji primer za to. Stoga bi trebalo uciniti vise da bi se pomoglo tim ljudima da prezive", kaze on.
Meholjic veruje da Zapad i neki bosanski politicari prosto zele da srebrenicko pitanje nestane sa dnevnog reda: "Medjunarodna zajednica i domaci politicari bi bili najsrecniji da Srebrenice uopste nije bilo. Svi bi oni zeleli da se njihove greske zaborave."
Nerma Jelacic je menadzer IWPR projekta u Bosni i Hercegovini.
