Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bosna: Povratnici bez posla

Izbeglice koje se vracaju kucama, jedva satavljaju kraj s krajem.
By IWPR Balkans

Sve veci broj bosanskih zibeglica se vraca predratnim domovima. Tu ih saceka saznanje da je skoro nemoguce pronaci posao, ili dobiti obestecenje za radno mesto, igubljeno izbijanjem rata.


Problemi sa kojima se ljudi suocavaju su posledica jos prisutne etnicke netrpeljivosti, ali i sve dublje ekonomske krize.


Tokom ratnih godina, u preduzecima kojima su upravljali pripadnici jedne etnicke grupe, pripadnici druge grupe su ostajali bez posla, i po pravilu su proterivani iz gradova. Kada su izbeglice pocele da se vracaju, naisle su na iste prepreke u potrazi za poslom. Osim toga, znatno je manje radnih mesta zbog trenutne ekonomske situacije.


U decembru 2000. godine, Parlament Republike Srpske, RS, usvojio je zakon kojim se omogucava onima koji su nezakonito izgubili radna mesta izmedju 31. decembra 1991. i 16. decembra 2000. godine da od drzave zahtevaju obestecenje. Ured visokog predstavnika, OHR, podrzao je donosenje ovog zakona. Od tada, vecina zahteva se gubi u lavirintima birokratskog aparata RS.


Situacija je nesto bolja u Federaciji, iako se ni tamo zahtevi za obestecenjem ne resavaju ocekivano, zbog sporosti birokratije.


Azra Alijagic je 1992. godine bila prisiljena da napusti Banja Luku. Po povratku, ima ozbiljne teskoce da obezbedi obestecenje za izgubljeno radno mesto. "Suma koju bi trebala da dobijem nije dovoljna ni za sahranu, a kamoli za novi pocetak," kaze ona za IWPR. Visina otpremnine varira u zavisnosti od duzine radnog staza, ali je najveca moguca suma 1.200 konvertibilnih maraka ili 600 eura.


Sindikat Republike Srpske je procenio da je oko 120.000 ljudi - jedna trecina ukupnog broja radnika - izgubila posao u ovom entitetu. Prema republickom Zakonu o otpremnini, svi zahtevi se moraju obraditi u roku od 90 dana od dana podnosenja zahteva. Rok za podnete zahteve je istekao 16. februara 2001. godine.


Savetnik u Ministarstvu za rad RS, Olivera Konjadic, izjavila je za IWPR da je razmotreno 11.000 zahteva. Ipak, do danas nijedan radnik nije dobio otpremninu.


"Shvatili smo da se rok od 90 dana ne moze ispostovati, pa je Parlament ukinuo taj uslov," kaze Konjadiceva, dodajuci da je citav proces iskomplikovan velikim brojem zahteva, koji ne sadrze neophodnu dokumentaciju , kojom se dokazuje kada se radni odnos okoncao.


Nikica Jurincic, koji je izgubio posao u maju 1992. godine i dobio svoju radnu knjizicu putem poste sest meseci kasnije, pozalio se: "Oni traze ogromnu kolicinu dokumentacije od ljudi koji su proterani iz svojih kuca, a koji su poneli samo ono sto su mogli poneti u nekoliko plasticnih kesa."


Advokat Goran Bubic veruje da je posredi drugi razlog za otezanje pri obradi zahteva za otpremninama. "Ukoliko prosecnu visinu otpremnine od oko 1.000 konvertibilnih maraka, pomnozite sa 80.000 zahteva, dobijate sumu od 80 miliona maraka. Republika Srpska nema te pare i zato namerno oteze. Ova prica o administrativnim preprekama je obicna dimna zavesa," tvrdi on.


Bubic, koji je nekada predvodio Komisiju za otpremnine radnicima koji su dobili otkaz, kaze za IWPR da je to postalo ocigledno kada je vlada Mladena Ivanica raspustila ovo telo. "Nova komisija do danas nije oformljena, sto pokazuje da RS nema ni sredstava, ali ni politicke volje da primeni ovaj zakon".


Sredstva za otpremnine bi navodno trebala da se bar delom obezbede kroz prodaju drzavnih preduzeca kao i kroz inostrane kredite. Medjutim, IWPR saznaje od Agencije za privatizaciju RS i Sindikata RS da iz ovih izvora do danas nisu pristigla nikakva sredstva.


Slican zakon kojim se garantuje obestecenje onim radnicima koji se ne mogu vratiti na svoja stara radna mesta je stupio na snagu u Federaciji BiH 5. oktobra 2000. godine.


Ovim zakonom se predvidja da se specijalne kantonalne komisije bave zahtevima za obestecenje. Do sada je pristiglo oko 52.300 zahteva, a 23 odsto je reseno, tvrdi Dzana Kadribegovic, predsednica federalnog tela koje predstavlja kantonalne komisije.


Kadribegoviceva krivi kantonalne komisije za odlaganja, tvrdeci da svoj posao nisu obavljale na odgovarajuci nacin. Vecina podnosilaca zahteva za obestecenje se obratila komisiji Federacije nakon sto su zahtevi odbaceni na kantonalnom nivou.


Demokratska inicijativa sarajevskih Srba procenjuje da oko 12.000 do 15.000 Srba nisu uspeli da povrate svoja radna mesta, ili dobiju neku vrstu obestecenja.


U Federaciji BiH, vladin ombudsman za ljudska prava saopstava da je zakon o otpremninama apsurdan, jer izgleda da niko nije odgovoran za njegovo sprovodjenje.


U medjuvremenu, vlada Federacije je odlucila da izdvoji oko 50 miliona maraka iz svog budzeta za isplate bivsim zaposlenima. Zvanicnici kazu da ce se isplate izvrsiti cim se ustanovi metod kojim ce se regulisati citav proces.


Usled nedostatka bilo kakvog napretka po pitanju obestecenja i otpremnina, mnoge izbeglice polako gube svaku nadu. Azra Alijagic uzalud pokusava da nadje posao u Banja Luci. "Moj jedini greh je sto sam Bosnjakinja s pogresnim imenom, u pogresno vreme, na pogresnom mestu," kaze ona.


Gordana Katana je dopisnik Glasa Amerike iz Banja Luke, a Srdjan Papic je novinar radio mreze "Boram" u Bosni.