Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bosna: Pomoc Koja je Znacila

Oni koji se trude da medjunarodnu krizu predstave kao konflikt izmedju Zapada i islama treba da nauce lekciju iz Bosne.
By

Posle tragicnih dogadjaja 11. septembra, svet se podelio izmedju antiislamskog Zapada i antiamerickog muslimanskog Istoka. Postoje vazni izuzeci, mala ostrva zdravog razuma. I pored nekih cudnih izjava od strane zapadnih vodja prvih dana posle tragicnih dogadjaja, ocigledni su napori da se objasni da je ovo rat protiv terorista, a ne islama. U ovome posebno prednjaci britanski premijer Toni Bler. Ipak, neki drugi, manje razumni glasovi, glasniji su i istrajniji.


Oni bi trebali da razmotre pouke iz Bosne i Hercegovine. Mi Bosanci razumemo osecanja Amerikanaca bolje od vecine. Tokom skoro cetiri godine, bili smo izlozeni nerazumnom teroru Slobodana Milosevica i Radovana Karadzica. Vise od 200.000 civila je ubijeno. Samo u okupiranom Sarajevu je od snajperske vatre i granata poginulo skoro 15.000 ljudi.


Ponekad se pitam da li je tako trajan teror, koji se razvukao tokom 1.400 dana, teze podneti nego trenutni sok koji je udario Njujork i Vasington. Ipak, pitanje je besmisleno: obe stvari su tragicne na svoj nacin, i obe povlace pitanja o znacaju i postojanju ljudske rase.


Ipak, Bosanci mogu da potvrde da nove vrste konflikta nisu izmedju razlicitih religija nego izmedju razlicitih civilizacija. To je borba izmedju modernog, globalizovanog sveta i sveta tradicionalnih vrednosti.


Bosanci iz svog teskog iskustva mogu da posvedoce da se Zapad borio za taj novi svet, a ne protiv islama.


Istina, Amerika je momentalno odgovorila na napade na svoje gradove, dok joj je trebalo vise od tri godine da reaguju na napade na gradove u Bosni. Ali, objasnjenje je veoma ljudsko: svaki covek dublje oseca bol svojih rana nego tudjih. Iz ovoga ne treba da zakljucimo da je Amerika antimuslimanska, vec da sami moramo biti dovoljno jaki da se branimo.


U ranim godinama bosanskog rata, Amerika je smatrala da je bosnaski konflikt evropski problem i dobrim delom je bila u pravu. Ali, Evropa je bila nemocna. Sputana sukobima svojih interesa, komplikovanim procesom donosenja odluka i mozda malo obojena islamofobicnim secanjima, Evropa je bila nespremna da preuzme odlucne korake ka zaustavljanju ubijanja.


Tragedija u Srebrenici, najveci genocid od Drugog svetskog rata, sve je promenila. I Opet je Amerika morala da preuzme inicijativu, inace bi se desavao genocid za genocidom, dok cela Bosna ne bi postala jedna velika Srebrenica.


Druga dva razloga mogu da objasne ove razlicite reakcije. Kao pravo raznoliko drustvo, Amerika je bolje mogla da shvati ideje, dileme i probleme multietnicke Bosne. Osim u retkim izuzecima, Evropa se sastoji od nacionalnih drzava. Takodje, Amerika kao mlada (i neiskusna) drzava, za razliku od stare i cinicne Evrope, ima izvesnu meru idealizma.


Kada su Sjedinjene Drzave posredovale u mirovnim pregovorima u Dejtonu, u Ohaju, i potom poslale 20.000 svojih vojnika u Bosnu, Bosna je postala americki projekat. Ne znam da li ce nova administracija u Vasingtonu nastaviti da ovako posmatra stvari. Ipak, siguran sam da ce prisustvo medjunarodnih trupa, posebno americkih, biti nuzno jos barem pet godina. U drugom slucaju, Bosna ce se vratiti gde je bila 1992, kada je rat i poceo.


Ovo je generalno misljenje medju obicnim ljudima u Bosni. Vazan podatak, koji se cesto zanemaruje jeste da zadnjih sest godina ovde nije bilo ni jednog jedinog napada na medjunarodne trupe. To nije slucajnost. Vecina ljudi, i vecina politicara, veruje da su ti vojnici ovde u mirovnoj misiji. Van bilo kakvih civilizacijskih konflikata, zapadne trupe su ovde dobrodosle kao vazan doprinos nasim nastojanjima da izgradimo novu, modernu Bosnu.


Naravno, bosanska iskustva nisu paralelna sa Avganistanom, jer ovde nema islamskih fundamentalista. Uistinu, imamo mnogo muslimanskih vernika. Posle pola veka komunisticke represije i nezvanicnog ali nametnutog ateizma, normalno je da dodje do ozivljavanja religioznosti. Ipak, radikalizam je stran bosanskom duhu, a fundamentalisticki elementi su u manjini. Kao sto bi rekao autor Tone Bringa, mi smo Muslimani "na bosanski nacin".


Vec vekovima, putevi izmedju Istoka i Zapada vode kroz Bosnu. Iako je nasa istorija obelezena periodima nasilja, frikcija izmedju dva sveta je stvorila specificno bosanski mentalitet koji karakterisu tolerancija i otvorenost. Cak i za vreme najtezih dana rata, dok su uzavrele strasti bile na vrhuncu, u Sarajevu, Zenici i Tuzli su pravoslavne i katolicke crkve kao i sinagoge, ostale netaknute. Ljudi su pokazali neverovatno strpljenje i vrlo malo zudnje za osvetom.


Revizionisti sada pokusavaju da promene istinu, isticuci prisustvo mudzahedina. Tokom rata su dolazili mnogi dobrovoljci iz islamskih zemalja, uglavnom u gradove u centralnoj Bosni, u Travnik i Zenicu. Ali, oni su dosli nezvani, preko granica koje nismo kontrolisali i koje jos uvek ne kontrolisemo u potpunosti. Dok broj islamskih dobrovoljaca nikad nije presao 300, bosanska Armija je imala preko 200.000 boraca. Trebalo nam je samo oruzje, jer smo imali nase momke kojima smo znali i prezimena i poreklo i namere.


Postupanje sa preostalim radikalima koji su ovde ostali je sada odvojeno pitanje, u odnosu na ona vremena I period rata, kada su nevini bili ubijani, zene silovane, a nase kuce, molitve i svetinje unistavane.


U to vreme ocaja, primali smo svaku ponudjenu pomoc, ali pomoc koja je najvise znacila i koja jos uvek najvise znaci Muslimanima i svim ostalim religioznim i etnickim grupacijama u Bosni je dala zemlja koja sada prolazi kroz svoj period bola - Amerika.


Alija Izetbegovic je bivsi predsednik predsednistva Bosne i Hercegovine.