Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bosna: Borba za prevazilaženje tabua silovanja muškaraca

By Dženana Karabegović

Piše: Dženana Karabegović (TU br. 661, 21. septembar 2010.)

Slike logora smrti ostale su mi zauvek urezane u pamćenje otkako sam, kao srednjoškolka, videla inostrane dokumentarce o nacističkim logorima u Drugom svetskom ratu.

Ko bi tada, nekoliko godina pre no što je bosanski rat (1992-95.) počeo, mogao i da pomisli da ću ponovo videti te stravične prizore – blede i mršave muškarce i žene koji izgledaju više kao živi skeleti nego kao ljudska bića.

Ali sam ih videla, polovinom 1992. godine. Rat u Bosni je već počeo, a ja sam živela u gradu Tuzli. Kao i u većini bosanskih gradova, snabdevanje strujom je i u Tuzli bilo otežano.

U retkim trenucima kada je u kući bilo struje, gledali bismo televiziju, željni da saznamo šta se dešava u ostatku zemlje. Tada sam prvi put videla snimak iz zatvorskih logora u Bosanskoj Krajini, koji je načinila grupa britanskih novinara koji su otkrili logore Omarsku, Trnopolje i Keraterm.

Prizori koje su oni snimili šokirali su čitav svet, pa i mene. Čak ni danas, posle 18 godina, još uvek nisam u stanju da zaboravim ta lica.

Sećam se jednog mladića. Mislim da nije imao više od 25 godina. Mogli ste mu prebrojati sve kosti na prsima. Pružao je ruku u pravcu novinara koji se nalazio sa druge strane ograde, a u očima ste mu jasno mogli videti strah.

Premda sam mogla pretpostaviti da je mesecima bio premlaćivan i oskudno hranjen, u to vreme nisam znala kroz kakav su pakao on i brojni drugi muškarci, koji su bili zatočeni u tim logorima, zapravo prolazili.

Priče o silovanjima počele su da se pojavljuju tek po okončanju rata, s tim da su u većini slučajeva žrtve bile žene. Niko, barem u medijima, nije pominjao muške žrtve. Bilo je jasno da je stigma koja je pratila ta silovanja bila prejaka. To me je podstaklo da samostalno obavim neka istraživanja. Moram da priznam kako nije nimalo lako ubediti bivše zatočenike pritvorskih logora da progovore. Mislim da su bili iznenađeni kada sam ih pitala da li su i muškarci u tim logorima bili izloženi seksualnom zlostavljanju.

Niko od njih nije želeo da mi kaže da li se to i njima dogodilo – govorili su samo o „drugima“ koji su bili silovani. Naravno, nisu pominjana nikakva imena. Ali su pojedinosti, koje su u vezi sa tim zlostavljanjima otkrivene, bile šokantne.

U Bosni je tokom rata bilo osnovano oko 400 logora. Većina ih se nalazila u istočnoj Bosni, ali su najzloglasniji bili locirani na širem području grada Prijedora – u Omarskoj, Keratermu i Trnopolju – na severozapadu zemlje. A tamo su navodno i muškarci i žene bili silovani.

Bosansko društvo je patrijarhalno, tako da su silovanja muškaraca sve do danas ostala tabu. Čak i 15 godina po okončanju rata, na svaki pomen te teme odgovara se ćutanjem. Zlostavljani muškarci veoma retko priznaju da im se to desilo i uvek mole da im se ne otkriva identitet.

Na nesreću, ti ljudi ne dobijaju dovoljnu podršku od države, a svega dve nevladine organizacije iz zemlje nude psihološku pomoć žrtvama ovog oblika nasilja.

Dok sam razgovarala sa bivšim pritvorenicima – među kojima su neki, kako se čini, i sami bili žrtve seksualnog zlostavljanja – pitala sam se koliko je teško skrivati takvu tajnu; živeti sve vreme sa njom, a ne tražiti pomoć zbog stigme koja prati tu temu.

U razgovorima sa predstavnicima udruženja bivših logoraša, saznala sam da su zatvorenici bili prisiljavani i na međusobne seksualne odnose.

Psiholozi kaži da bivši logoraši žive sa traumom čitavog svog života. Nezaposlenost, odsustvo prikladnog smeštaja i nedovoljna podrška države dodatno otežavaju njihovu patnju. Neki od njih čak ni svojim suprugama nisu ispričali šta im se dogodilo u tim logorima.

No, najgore od svega je to što većina počinilaca tih zločina nikada neće biti kažnjena, i to uglavnom zbog toga što žrtve odbijaju da otvoreno progovore o zlostavljanju koje su pretrpeli, ili da o tome svedoče pred sudom.

Tek nekolicina bivših zatočenika se vratila u mesta gde su živeli pre rata. Oni koji su to učinili, kažu da svakodnevno susreću stražare i zapovednike logora u kojima su za vreme rata bili zatočeni. Neki od potonjih obavljaju najvažnije opštinske funkcije.

Da bi se sve to promenilo, bosansko društvo mora da se reši stigme koja prati ovo pitanje. Neophodno je da žrtve dočekaju kažnjavanje počinitelja, ali je neophodno i da ih društvo razume. Ukoliko se to ne dogodi, nikada neće biti u stanju da se oporave.

Dženana Karabegović izveštava za Radio Slobodna Evropa i saradnica je IWPR-a iz Sarajeva.

*
Link za povezani članak: Bosna: Borba za prevazilaženje tabua silovanja muškaraca, Dženana Karabegović, TU br. 642, 17. april 2010.

Story Behind the Story nudi uvid u rad na člancima koje objavljuje IWPR, kao i u izazove sa kojima se suočavaju naši pripravnici u svakoj fazi rada.

Ova rubrika omogućava našim novinarima da objasne gde dobijaju inspiraciju za svoje članke, zašto su im određene teme važne i kako se lično odnose prema neretko kontroverznim temama koje istražuju.

Takođe, ukazuje i na teškoće na koje autori mogu naići u nastojanju da se probiju do središta neke priče