Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BOSANSKI FILM DOVODI U PITANJE STEREOTIPE O HOMOSEKSUALCIMA

Film “Podji na zapad” pokrenuo debatu svojim dosad nevidjnim opisom ljubavne afere izmedju homoseksualaca u Bosni za vreme rata.
By Aida Sunje

Sasa se nimalo ne razlikuje od bilo kog drugog bosanskog mladica od dvadesetak godina. Visok je i dobro obucen. Ali samo u poslednjih pet meseci dobio je batine cetiri puta. Njegova krivica? On je homoseksualac. Prva tri napada je prijavio policiji, ali je kod cetvrtog odustao, jer ne veruje da policija uopste zeli da mu pomogne.


“Ovakav kakav sam ne mogu ziveti u Bosni,” izjavio je Sasa, koji je neko vreme proveo u Nemackoj, gde je ziveo normalnim zivotom. Sada strahuje za svoju bezbednost i razmislja o odlasku iz zemlje. “Kada sam prijavio napade, rekli su mi da je trebalo da ostanem u Nemackoj,” objasnjava.


Sasino iskustvo predstavlja veran odraz tretmana homoseksualaca u Bosni. Poruka jednog osamnaestogodisnjaka na ovu temu bila je glasna i jasna. “Sve bih ih postrojio uz zid i streljao, boga mi,” izjavio je za IWPR.


Cinjenica da homoseksualnost ostaje tabu u Bosni nije sprecila filmskog reditelja Ahmeda Imamovica da se direktno pozabavi ovom temom.


Imamovicev film, Podji na zapad, posvecen ljubavnoj vezi dva muskarca na vrhuncu rata u Bosni devedesetih godina, izazvao je tenzije i doneo ovu debatu do usiju mnogih koji bi o ovoj temi inace znali malo ili nista.


Mnogi kriticari su besni. Urednik bosanskog casopisa Valter osudio je ovaj film kao “blasfemiju”.


Drugi su samo zbunjeni. “Ne zelim da moj sin pomisli svasta o meni kada vidi ovaj film, i pita me da li su ljudi to stvarno radili za vreme rata,” izjavio je jedan otac koji nije video film.  


Neki su film podrzali. Senad Avdic, urednik casopisa Slobodna Bosna, jedan od malog broja ljudi koji su videli nezavrsenu verziju, opisao je film kao remek delo. “To je ljubavna prica sa otvorenim i nesuzbijanim uvidom u nedostatak tolerancije pod uzasnim ratnim okolnostima,” izjavio je Avdic.


Imamovic je izjavio za medije da njegov film ima za cilj da pokaze drustvu da su homoseksualci ljudska bica kao i sva druga, i da su i oni patili za vreme rata kao i svi ostali.


Javna debata odrazava tesku stvarnost sa kojom se homoseksualci moraju suocavati u drustvu koje je kulturno i ekonomski u zaostatku za svojim zapadnim susedima.


”Film Podji na zapad u celosti je razotkrio koliko su nezreli neki mediji,” izjavila je Svetlana Djurkovic, predsednica neformalne organizacije Asocijacija Q koja lobira za prava homoseksualaca. Ona kaze da je ova debata ukazala na jednu ocevidnu cinjenicu – “da se nase drustvo vecim delom zasniva na agresivnoj komunikaciji”.


Prema izvestaju bosanskog Helsinskog komiteta za ljudska prava, homoseksualci i lezbejke se plase izrazavanja svoje seksualnosti i nacina na koji ih drustvo tretira. Komitet je naglasio da zakoni predstavljaju mani problem nego dominantni kulturni i drustveni stereotipi zasnovani na predrasudama i neznanju.


”Niko, ma koliko da je razlicit, ne bi smeo biti tako diskriminisan i izlozen takvoj mrznji, kao sto je to slucaj sa homoseksualcima u Bosni,” izjavio je za IWPR Asim, mladi homoseksualac iz Sarajeva.


Helsinski komitet i Asocijacija Q znaju za brojne slucajeve nasilja protiv homoseksualaca, kao i za pretnje i otkaze.


Nijedna organizacija ne zna tacan broj takvih slucajeva iz jednostavnog razloga sto se mali broj prijavljuje. Ipak, Asocijacija Q, zna za najmanje tri homoseksualca koji su zatrazili politicki azil u stranim zemljama, navodeci da su kod kuce diskriminisani zbog svoje seksualnosti.


Medlin Ris, sefica Ureda Visokog predstavnika UN za ljudska prava u Bosni, upoznata je sa Sasinim slucajem. “On se zalio policiji, ali ima utisak da oni njegov slucaj nisu ozbiljno tretirali,” izjavila je Medlin Ris.


Bosanski ustav garantuje visok nivo medjunarodno priznatih ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa posebnim naglaskom na licnim slobodama i bezbednosti, uz zabranjivanje svih oblika diskriminacije.


Ali, zakoni o javnom redu i u Federaciji i u Republici Srpskoj, RS, sadrze odredbe koje se mogu upotrebiti protiv homoseksualaca.


U Federaciji, “ugrozavanje javnog morala” i “vredjanje patriotskih, nacionalnih, religijskih i moralnih osecnja gradjana” smatraju se krsenjem javnog reda, a sudijama je ostavljena velika sloboda u odlucivanju o tome sta predstavlja vredjanje javnog morala.


Tri najvece verske grupe u Bosni – islamska zajednica i katolicka i pravoslavna crkva – ukedinjene su u osudi homoseksualnosti kao greha.


”Islamska zajednica se drzi nacela vere i nece podrzati nista sto je u suprotnosti sa verom (kao sto je homoseksualnost),” izjavio je za IWPR efendija Muhamed Lugavic, imam iz Tuzle.


 


Vecina ljudi rutinski izrazava osecanje prezira prema homoseksualcima. “To je hormonska bolest,” izjavio je za IWPR jedan slucajni prolaznik. Drugi je bio spreman da dozvoli homoseksualcima da “rade sta god hoce, pod uslovom da ih vidi”.


Naravno, oni koji pripadaju ovoj manjini, misle drugacije. “Ljubav nikada ne moze biti u krivu. Ljubav je ono sto ovom drustvu tako tuzno nedostaje,” izjavio je Djurkovic.


Asim vidi izvesnu nadu u buducnosti. “To je proces koji trazi vreme i obrazovanje, jer se ljudi plase homoseksualaca kao da su vanzemaljci, i pored toga sto svakodnevno komunicirju sa njima,” izjavio je.


Asim naglasava da mnogi ljudi u Bosni vide homoseksualce kao bolesne, seksualno devijantne perverznjake koji se ne razlikuju od onih koji zlostavljaju decu. Cesto pretpostavljaju da svi oni imaju sidu. Malo je onih koji pomisljaju da bi medju njima mogli biti i njihovi susedi, rodjaci, pa cak i deca.


U medjuvremenu, Sasa je zahtevao od medjunarodnih organizacija da mu pomognu da nabavi vizu za useljenje u Kanadu. “Nadam se da to nece predugo trajati,” izjavio je, “tako da se mogu odmoriti i zapoceti novi zivot.”


Aida Sunje i Mirna Mekic su polaznici obuke u organizaciji IWPR u Bosni.