Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bošnjački pritvorenik govori o premlaćivanjima

Zatočenik iz sportskog centra na Palama svedoči o zlostavljanjima koja su vršili bosanski Srbi.
By Rachel Irwin
  • Prosecution witness Hajrudin Karic. (Photo: ICTY)
    Prosecution witness Hajrudin Karic. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 698, 24. jun 2011.)

Jedan bošnjački svedok je ove sedmice pred Haškim tribunalom ispričao kako je bio  maltretiran po zatvorskim objektima koje su osnovali bosanski Srbi, te kako su se uslovi u jednom od tih objekata samo privremeno poboljšali nakon posete Radovana Karadžića, koji je u obilazak došao u pratnji novinara i diplomata.

Tužilaštvo je emitovalo video-zapis koji je u avgustu 1992. snimljen prilikom Karadžićeve posete zatvoru Kula nadomak Sarajeva, i koji predstavlja deo informativnog priloga koji je za CNN načinila Kristijana Amanpur (Christiane Amanpour).

Kamera klizi preko grupe zatočenih muškaraca u civilnoj odeći, dok Amanpurova govori o tome kako „deluje da su svi zatvorenici koje smo videli u dobrom stanju“, premda „nekolicina izgleda veoma mršavo“.

Karadžić se na snimku pojavljuje u pratnji britanskog političara Pedija Ešdauna (Paddy Ashdown), koji će kasnije postati i Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu. Reč je o funkciji koja je propisana Dejtonskim mirovnim sporazumom, čijim je sklapanjem 1995. godine okončan rat.

Amanpurova gledaocima govori o tome da je „Karadžić izveo pravi šou, stojeći sa strane dok je Ešdaun razgovarao sa zatvorenicima“.

Karadžić je tom prilikom odlučio da oslobodi „svega desetoricu zatvorenika“, a „rešenja o oslobađanju je predao kao da uručuje nagrade“ – izgovara u zvučnoj podlozi Amanpurova.

On je pak u kameru izgovorio da će „ukoliko oslobodimo sve te ljude bez razmene [zarobljenika], oni biti [ponovo] mobilisani“.

Svedok optužbe Hajrudin Karić, koji je u vreme Karadžićeve posete bio zatočen u zatvoru Kula, izjavio je da je zatvorsko osoblje „donekle zamaskiralo stvari, tako da je delovalo kao da nas ne muče“.

„Želeli su da stvore utisak o tome da se brinu o nama, ali samo tog dana kada nas je posetio Karadžić u pratnji novinara i Crvenog krsta“, kazao je on.

Zatočenici su, po Karićevim rečima, obično morali da rade kako bi dobili da jedu – a poslovi su uključivali sahranjivanje mrtvih ili kopanje rovova. Svedok je izjavio i da, zbog toga što je bio premlaćivan u zatvoru na Palama, nije bio u stanju da radi, tako da je do trenutka Karadžićeve posete zapravo već izgubio 50 kilograma.

„Na kraju snimka smo videli da je g. Karadžić izjavio kako neće osloboditi one koji bi verovatno bili ponovo mobilisani“, obratio se tužilac Patrik Hejden (Patrick Hayden) svedoku. „Da li ste, u vreme kada ste uhapšeni, bili pripadnik milicije ili neke oružane grupe?“

„Nisam bio pripadnik nikakve grupe i nisam bio naoružan, a nisam bio ni član nijedne stranke“, kazao je Karić. „Jeste li poznavali još neke zatočenike koji nisu bili pripadnici milicije, niti bilo koje oružane grupe?“, pitao je Hejden.

Karić je rekao kako „niko“ koga je poznavao nije bio ni iz jedne oružane grupacije.

„Ti ljudi nisu bili na frontu“, kazao je on. „[Bosanski Srbi] su samo skupili civile i doveli ih.“

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. u Bosni bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Karadžić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi, kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka 1995. počinjen u Srebrenici.

On se brani samostalno, a uhapšen je jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Kada je u proleće 1992. izbio rat, svedok je – kako je rekao – radio na Palama. Policija bosanskih Srba ga je uhapsila krajem maja. Potom je, zajedno sa još više od 100 Bošnjaka, bio pritvoren u sportskom centru na Palama. Tamo je, prema sopstvenim rečima, i doživeo najteža zlostavljanja.

U jednoj je prilici bio odveden u drugu prostoriju, gde su ga dvojica muškaraca tukla palicama, sve dok neko nije ušao i rekao da Karić „nije onaj“ koga su mislili da biju.

„Onda su prestali da me tuku . . . i uspeli su da me vrate na noge i vrate me u halu“, kazao je on. „Moja leva ruka je bila sasvim crna, i ja sam tamo danima ležao bespomoćan, lišen svake pomoći. To je bilo to.“

Karić je ispričao kako je jednoga dana paljanski šef policije, Malko Koroman, došao u zatvor i primetio: „Šta je ovo? Ovde kao da je neka kuga zavladala.“

„Šta je [Koroman] video?“, pitao je Hejden.

„Video je ljude koji leže“, odgovorio je Karić. „Jedan mladić . . . izgledalo je kao da mu se mozak prolio po podu. Mi zatvorenici smo ležali – nismo mogli da ustanemo, jer su nas svaki dan tukli.“

„S obzirom na takve okolnosti, da li je delovalo da [Koroman] zaista misli da u zatvoru vlada nekakva kuga?“, pitao je Hejden.

„O ne, nije“, odgovorio je Karić. „On je pokušavao da se opravda . . . [i] pretvarao [se] da ne zna ništa o tome.“

Svedok je u zatvor Kula prebačen u julu 1992., da bi sledećeg meseca bio zamenjen.

Kada je na Karadžića došao red da ispita svedoka, on se gotovo isključivo usredsredio na početak rata, pokušavajući da ukaže na nekonzistentnost Karićevih ranijih iskaza datih tužilaštvu. U jednom trenutku, Karadžić je rekao i da iskazi ovog svedoka protivreče iskazima drugih.

Sudija Hauard Morison (Howard Morrison) je osporavao Karadžićevu taktiku, primetivši kako je njegovo unakrsno ispitivanje „do sada delovalo uistinu periferno“.

„Ukoliko postoji nešto sporno što se tiče suštine svedokovih iskaza, prvo izađite sa onim gde ste najjači“, sugerisao je sudija, dodajući kako je „nedopustivo“ poređenje iskaza drugih svedoka sa Karićevim kako bi se dokazale nekonzistentnosti.

Karić je i sam delovao nezadovoljno kada se tokom unakrsnog ispitivanja Karadžić u više navrata usredsredio na konkretne datume iz njegovih različitih iskaza.

„Ne znam šta Vam svi ti datumi znače“, primetio je svedok. „Ukoliko se radi o jednom danu, ili dva, ili tri, ili pet. To je besmisleno. Ne vidim nijedan razlog da insistirate na tome.“

U jednom trenutku, on je rekao da je Karadžić usredsređen isključivo na „glupe stvari“.

„U redu, možda sam pomalo glup, ali smeta mi sve ovo što je nejasno“, uzvratio je Karadžić.

A kada je okrivljeni napokon došao do teme Karićevog pritvora, pitao ga je za broj ljudi koji su bili zatočeni u sportskoj hali na Palama.

U jednom iskazu svedok je, po Karadžićevim rečima, tvrdio da se radilo o „150 do 200 Muslimana“, dok je u drugom iskazu pominjao brojku od 60.

„Vi i dalje govorite o brojevima“, odgovorio je Karić. „Mislim, hala je bila puna. Niste se usuđivali da se bilo kome obratite, niti da bilo koga pogledate. Ništa što ste me pitali nema veze ni sa čim.“

„Možda nisam previše inteligentna osoba, ali se tu ne može uraditi više od toga“, odgovorio je Karadžić.

Potom je svedoka pitao da li je ikada otkrio sa kime su ga zamenili prilikom premlaćivanja na Palama, i šta je ta osoba mogla učiniti.

„Niste morali učiniti ništa loše“, kazao je Karić. „Oni nisu nikoga tražili . . . to su bili civili. Njihov jedini greh je bio taj što su Muslimani.“

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.