Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change
Bivsi zatvorenik svedoci o zatvorenickom logoru u Srbiji
Day 267
Vrata zatvorenickih logora u Srbiji tokom rata su nesto sire odskrinuta svedocenjem svedoka B-1770 na svedocenju Slobodanu Milosevicu ove nedelje. B-1770 je Bosnjak koji je nasao utociste sa svojom porodicom u zasticenim zonama UN Srebrenici i Zepi 1993.godine. Kada su snage bosanskih Srba napale i usle u zasticene zone u julu 1995. svedok je pobegao sa jos nekim ljudima u Srbiju preplivavsi reku Drinu. Vojska Jugoslavije (VJ) ga je uhapsila cim je stigao i poslala prvo u jedan zatvorenicki objekat, nakon cega je poslat u drugi zatvorenicki kamp u kome je proveo sest meseci. On je svedocio da je bio tucen, maltretiran i da mu je davano nedovoljno hrane i vode u logoru. Za tri meseca pre nego sto je Medjunarodni komitet crvenog krsta (MKCK) posetio logor on je izgubio izmedju 30 i 35 kg tezine.
B-1770 je rekao Kancelariji tuzioca da je zeleo da svedoci jer je bio ozlojadjen kada je cuo da Milosevic na televiziji kaze da su Srbi spasili 800 do 900 Muslimana, pruzili im skloniste i drzali ih na sigurnom. Tokom unakrsnog ispitivanja Milosevic je inistirao na tome da to ne moze biti svedokov motiv za svedocenje jer u trenutku kada je on kontaktirao tuzilastvo u martu 2003.godine sudjenje nije uslo u fazu koja se odnosi na Bosnu. Nesto kasnije sudija Kvon je intervenisao da bi ukazao da je Milosevic te navode izneo pred sudom tokom svoje uvodne izjave proslog februara, mesec dana pre nego sto je B-1770 stupio u kontakt sa Kancelarijom tuzioca.
Milosevic je takodje ustvrdio da je zarobljenicki logor bio konstatntno kontrolisan od strane MKCK i da stoga navodi svedoka o izgladnjivanju i prebijanju ne mogu biti istiniti. B-1770 je istakao da MKCK-u nije dozvoljen pristup logoru tri meseca nakon sto je 900 muskaraca bosanskih Muslimana u njega smesteno. On je takodje rekao da MKCK nije imao konstantnu kontrolu vec da su oni posecivali logore samo dva puta mesecno.
Optuzeni je insistirao da njegove tvrdnje mogu biti proverene s obzirom da je nacinjeno mnogo snimaka logora, kao i da su logor posecivale grupe koje se bave ljudskim pravima i diplomate. On je rekao da prema onome sto su oni rekli nije bilo ni delica dokaza o losem tretmanu. B-1770 je odgovorio: “Vasa televizija je pravila program. Covek je morao da cita pismo zahvalnicu upucenu Vama – to je bilo zalosno – o tome kako ste Vi bili velikodusni”. “Bio je to pravi logor, logor za mucenje”, dodao je svedok.
Milosevic je pitao svedoka zasto se on odlucio da potrazi utociste u Srbiji ako se vec toliko plasio Srba u Bosni. On ga je upitao da nije mozda pokusavao da izbegne mobilizaciju u bosansku vojsku. B-1770 je rekao da je sreo ljude iz Srebrenice koji “su mi rekli o strasnim stvarima koje su preziveli”. U Srbiju je otisao jer nije bilo drugih mogucih pravaca za bekstvo.
Milosevic je zatim napao svedoka zato sto je napustio Bosnu nakon rata, u septembru 2000, i sto je zatrazio azil u inostranstvu. On je naveo da je razlog zbog koga je B-1770 zatrazio azil taj sto ga je bosanska Vlada trazila zbog dezerterstva. Svedok je odgovorio da je otisao zbog toga sto “ne mogu da pomislim da se vratim tamo gde sam ziveo pre rata (to mesto je sada u Republici Srpskoj). Ne usudjujem se. Sadasnji propisi u Bosni i Hercegovini kazu da se ljudi koji su ranije ziveli na teritoriji koja sada pripada Republici Srpskoj, moraju tamo vratiti. Ja nemam izbora.”
B-1770 je rekao Kancelariji tuzioca da je zeleo da svedoci jer je bio ozlojadjen kada je cuo da Milosevic na televiziji kaze da su Srbi spasili 800 do 900 Muslimana, pruzili im skloniste i drzali ih na sigurnom. Tokom unakrsnog ispitivanja Milosevic je inistirao na tome da to ne moze biti svedokov motiv za svedocenje jer u trenutku kada je on kontaktirao tuzilastvo u martu 2003.godine sudjenje nije uslo u fazu koja se odnosi na Bosnu. Nesto kasnije sudija Kvon je intervenisao da bi ukazao da je Milosevic te navode izneo pred sudom tokom svoje uvodne izjave proslog februara, mesec dana pre nego sto je B-1770 stupio u kontakt sa Kancelarijom tuzioca.
Milosevic je takodje ustvrdio da je zarobljenicki logor bio konstatntno kontrolisan od strane MKCK i da stoga navodi svedoka o izgladnjivanju i prebijanju ne mogu biti istiniti. B-1770 je istakao da MKCK-u nije dozvoljen pristup logoru tri meseca nakon sto je 900 muskaraca bosanskih Muslimana u njega smesteno. On je takodje rekao da MKCK nije imao konstantnu kontrolu vec da su oni posecivali logore samo dva puta mesecno.
Optuzeni je insistirao da njegove tvrdnje mogu biti proverene s obzirom da je nacinjeno mnogo snimaka logora, kao i da su logor posecivale grupe koje se bave ljudskim pravima i diplomate. On je rekao da prema onome sto su oni rekli nije bilo ni delica dokaza o losem tretmanu. B-1770 je odgovorio: “Vasa televizija je pravila program. Covek je morao da cita pismo zahvalnicu upucenu Vama – to je bilo zalosno – o tome kako ste Vi bili velikodusni”. “Bio je to pravi logor, logor za mucenje”, dodao je svedok.
Milosevic je pitao svedoka zasto se on odlucio da potrazi utociste u Srbiji ako se vec toliko plasio Srba u Bosni. On ga je upitao da nije mozda pokusavao da izbegne mobilizaciju u bosansku vojsku. B-1770 je rekao da je sreo ljude iz Srebrenice koji “su mi rekli o strasnim stvarima koje su preziveli”. U Srbiju je otisao jer nije bilo drugih mogucih pravaca za bekstvo.
Milosevic je zatim napao svedoka zato sto je napustio Bosnu nakon rata, u septembru 2000, i sto je zatrazio azil u inostranstvu. On je naveo da je razlog zbog koga je B-1770 zatrazio azil taj sto ga je bosanska Vlada trazila zbog dezerterstva. Svedok je odgovorio da je otisao zbog toga sto “ne mogu da pomislim da se vratim tamo gde sam ziveo pre rata (to mesto je sada u Republici Srpskoj). Ne usudjujem se. Sadasnji propisi u Bosni i Hercegovini kazu da se ljudi koji su ranije ziveli na teritoriji koja sada pripada Republici Srpskoj, moraju tamo vratiti. Ja nemam izbora.”
