Bivši vatrogasac priseća se opsade Sarajeva
Svedok na suđenju Mladiću opisuje gašenje požara pod snajperskom paljbom.
Bivši vatrogasac priseća se opsade Sarajeva
Svedok na suđenju Mladiću opisuje gašenje požara pod snajperskom paljbom.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 754, 31. avgust 2012.)
Bivši američki vatrogasac, koji je volontirao u Sarajevu dok je ono bilo pod opsadom, posvedočio je ove sedmice na suđenju ratnom komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću, da su bosanski Srbi na njega i ostale dobrovoljce redovno otvarali snajpersku vatru.
Svedok tužilaštva Džon Džordan (John Jordan) ispričao je sudu kako je u novembru 1994. bio ranjen u grudi dok je gasio požar na gradskom frontu, nešto severnije od četvrti Grbavica, koja je bila pod kontrolom bosanskih Srba.
„Bio sam izložen na vetrometini i nije bilo ničega između mene i mesta odakle je pucanj došao. Čim sam pogođen [metkom], pao sam kao pokošen“, kazao je Džordan sudu.
Rekao je i kako je ubeđen u to da je taj hitac ispalila srpska strana, pošto se nalazio blizu linije razdvajanja i nije bilo ničega između njega i snajpera. Dodao je i to da su se svi tamošnji pripadnici snaga bosanske vlade povukli.
„Jeste li nosili oružje?“, pitao ga je tužilac Adam Veber (Adam Weber).
„Ne“, odgovorio je svedok.
Na početku Džordanovog svedočenja, tužilaštvo je prikazalo snimke novinarskih izveštaja koji su svedoka, kako je rekao, inspirisali da u novembru 1992. dođe u Sarajevo.
Na jednom od tih snimaka se vide zgrade u plamenu, dok novinarka CNN-a, Kristijan Amanpur (Christiane Amanpour), opisuje taj prizor.
„Ovo nisu incidenti, nego palež masovnih razmera“, kaže Amanpurova u svom izveštaju. „Zgrade su u plamenu od srpskih granata, a onda se čeka da dođu vatrogasci, i potom sledi nova paljba.“
U drugom prilogu, u kojem tekst čita novinar ABC Njuza (ABC News) Toni Birtli (Tony Birtley), kaže se kako su lokalni vatrogasci bili slabo opremljeni – imali su tanke uniforme i nedovoljno duga creva.
Nakon što je čuo kakva je situacija u Sarajevu, svedok je osnovao neprofitnu međunarodnu organizaciju vatrogasaca (Global Operation Fire Rescue Services, GOFRS).
Džordan je poreklom iz Njujorka i danas radi u građevinarstvu, a tvrdi da su on i ostali vatrogasci iz svih delova sveta pomagali lokalnim vatrogascima na obe strane fronta.
Od svog dolaska u Sarajevo, pa do kraja rata, sudelovao je u gašenju 250-300 požara.
Svedok se pojavljuje i u video-snimku iz oktobra 1993., koji je prikazan sudu i na kojem se vidi kako on čuči da bi izbegao pucnjavu dok pokušava da ugasi plamen u jednoj fabričkoj zgradi pokraj reke Miljacke.
„I ispred i iza nas je bila pucnjava“, prisetio se svedok.
Dodao je još da se radilo o jednoj od retkih situacija u kojima su on i njegova ekipa gasili požar u zgradi u kojoj nije bilo civila.
„Bilo je možda nekoliko [slučajeva] kada smo reagovali i zatekli u plamenu objekte koji su bili isključivo vojni – a tada bismo otišli“, dodao je Džordan.
Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant vojske bosanskih Srba, planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je taj grad razoren, pri čemu je poginulo skoro 12,000 ljudi. Mladićeva vojska okrivljena je za nasumične snajperske i artiljerijske napade na gradsko civilno stanovništvo u cilju „vršenja terora“.
Optužnica protiv Mladića ima ukupno 11 tačaka i u njoj se on tereti za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, te da je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
Dok je bio angažovan u Sarajevu, Džordan je – kako je rekao – u zapaljenim zgradama često zaticao žene i decu. Vatrogasci bi ponekad morali da obustave operaciju gašenja zbog toga što bi pucnjava postala isuviše intenzivna, kazao je on.
Osim toga, Džordan i njegovi dobrovoljci su pomagali ljudima koji su bili pogođeni mecima iz snajpera. Članovi njegove ekipe prisustvovali su incidentu koji se odigrao 18. novembra 1994., kada je metak prošao kroz stomak jedne žene i potom u glavu pogodio njenog sedmogodišnjeg sina, koji je izdahnuo. Taj incident se spominje i u Mladićevoj optužnici.
Tužioci su sudu prikazali stravičan snimak dečaka koji leži okrenut licem prema betonu, dok mu se niz glavu sliva krv.
Džordan je rekao da je njegova ekipa boravila u blizini, jer se radilo o „danu kada su snajperi bili veoma aktivni“. Svedok nije bio prisutan na licu mesta, ali jeste njegov zamenik, koji ga je o tome ubrzo obavestio telefonom.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Mladićev advokat Deni Ivetić (Danny Ivetić) je pitao svedoka da li je, dok je gasio požare, bio naoružan.
Pre no što je postao vatrogasac, Džordan je pet godina proveo u američkim marincima; odgovarajući na pitanje, rekao je da su on i njegovi dobrovoljci u Bosni nosili vojno naoružanje kako bi sebe i lokalne vatrogasce zaštitili od snajperskih napada.
„Pre no što smo počeli da rešavamo to pitanje, u vatrogasnoj službi nam je ginuo svaki peti čovek . . . Budući da se nije nazirao kraj rata, smatrao sam da bi rizik od izostanka zaštite vatrogasne službe povećao rizik od [njenog] nepostojanja“, kazao je Džordan.
On je rekao da su vatrogasci iz vojske bosanskih Srba bili „do zuba naoružani“, te da – iako vatrogasci tradicionalno to nisu – komandanti vatrogasnih službi, koji istražuju paljevine, u mnogim zemljama nose oružje.
Međutim, rekao je i da su njegove kolege oružje uglavnom držale u vozilima, tako da su „puške bile nošene veoma retko“.
Ivetić je svedoku rekao kako je okolnost da su pogođeni majka i sin možda bila posledica toga što je neki „nišandžija promašio naoružane pripadnike GORFS-a i pogodio žrtve“.
Džordan je odbacio tu sugestiju.
„Sa stoprocentnom sigurnošću mogu da kažem kako, ko god da je pogodio dete, uopšte nije mogao da vidi nas. Mi smo izlazili iz zaklona samo kada bismo pomagali žrtvama. Niko nije pucao u nas i [pogodio] dečaka“, odgovorio je on.
„Jesu li [pripadnici GORFS-a] bili naoružani?“, pitao je Ivetić.
„Jedan je možda pri sebi imao pištolj od 900 mm“, odgovorio je Džordan. „Nije to bila situacija u kojoj bi nam vatreno oružje bilo neophodno“. On je objasnio da razlog za to leži u činjenici da su se u blizini nalazile Zaštitne snage Ujedinjenih nacija (UNPROFOR).
Ivetić je pitao da li je, u nekim ranijim situacijama, osoblje GORFS-a izvadilo oružje i upotrebilo ga. Džordan je rekao da jeste, ali i da je to učinjeno samo da bi se zaštitile vatrogasne ekipe.
„Pucali [smo] samo da bismo zaštitili vatrogasce . . . Nije to bilo nužno ’Pucaj da ubiješ’, već je pucano da bi se oterali ljudi. To je bilo sve što se dešavalo u ogromnoj većini slučajeva“, rekao je on.
Džordan je kazao i kako veruje da su u jednoj prilici na njega pucale snage bosanske vlade.
„Desilo se to samo jednom, ali ne iz teškog naoružanja. Bilo je daleko manje oružja u samom gradu, nego oko njega“, kazao je on.
Ivetić je predsedavajućem sudiji Alfonsu Oriju (Alphons Orie) rekao kako Mladić želi da i lično postavi svedoku dva pitanja – ali sudija to nije dozvolio.
Osim troje zaštićenih svedoka koji su gotovo u potpunosti svedočili iza zatvorenih vrata, ove sedmice se pred sudom pojavila i jedna osoba koja je preživela masovno pogubljenje.
Svedok optužbe Fejzija Hadžić (65) potiče iz Mladićevog rodnog grada, Kalinovika (Bosna i Hercegovina, BiH). Hadžić je već svedočio na ranijim suđenjima, tako da su tužioci pročitali sažetak njegovog iskaza, da bi potom postavljali dodatna pitanja.
Prema tom sažetku, Hadžić je bio uhapšen otprilike 25. juna 1992. Potom je boravio na više različitih lokacija, da bi 5. avgusta, zajedno sa još 23 muškarca, iz skladišta municije koje se nalazilo na području Kalinovika bio odveden na jedno obližnje polje.
Tim ljudima su ruke bile vezane žicom na leđima, oduzete su im dragocenosti, a onda su postrojeni i streljani.
Hadžić se pretvarao da je mrtav dok su tela bila prebacivana u jednu štalu, gde su polivena benzinom i zapaljena.
„Pokušavao sam da se sklonim, kako ne bih bio prekriven leševima“, rekao je Hadžić sudu. „Taj dan je bio veoma težak i ne volim da ga se sećam.“
Ispričao je kako je uspeo da pobegne iz štale kada je čuo vozila koja su stizala sa novim zarobljenicima, i kako se potom sakrio u potoku.
Pre hapšenja, Hadžić je bio direktor jednog komunalnog preduzeća u Kalinoviku.
On se prisetio kako su se u maju 1992. Bošnjaci lično Mladiću požalili na to da im je na selo upereno oružje. Potom se Mladić sastao sa bošnjačkim predstavnicima. Svedok nije prisustvovao tom sastanku, ali je bio obavešten da je Mladić tim predstavnicima rekao da će BiH „biti srpska država i da će zakoni srpske države morati da se poštuju u njoj“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Mladićev advokat Miodrag Stojanović je pitao svedoka da li se sa Mladićem sretao i u vreme kada su obojica bili mlađi.
„Sećam ga se nejasno kao deteta, iz vremena kada je igrao fudbal, [ali] je nakon osnovne škole on otišao na dalje školovanje, a ja sam ostao. Viđali smo se povremeno, u prolazu“, kazao je Hadžić.
„Da li se slažete sa tvrdnjom da pre rata niste čuli ništa loše o njemu?“, upitao je Stojanović. Hadžić je odgovorio da je to tačno.
Pred kraj unakrsnog ispitivanja, Stojanović je rekao svedoku da je Mladić spreman da se rukuje sa njim, ali je sudija Ori intervenisao pre no što je svedok mogao da odgovori.
„Ponovno uspostavljanje odnosa nije deo unakrsnog ispitivanja. Najbolje je to uraditi izvan suda“, kazao je sudija, a Mladić se nasmejao.
Nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, Mladić je 26. maja 2011. uhapšen u Srbiji. Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
