Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BIVŠI TUŽILAC TRAŽI REFORMU TRIBUNALA

Ser Džefri Najs je na IWPR-ovom seminaru rekao kako bi MKSJ trebalo da preispita propise koji regulišu pitanje tajnosti.
By IWPR ICTY
Nekadašnji tužilac na suđenju pokojnom predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, izrazio je nepoverenje spram politike koja se u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) vodi u pogledu mera tajnosti koje se na državna dokumenta primenjuju iz razloga nacionalne bezbednosti.



Naime, ser Džefri Najs (Geoffrey Nice) je – u svom obraćanju na konferenciji koju je u Hagu 15. maja organizovao IWPR – rekao da pravila Tribunala, koja državama garantuju pravo na tajno zasedanje na kojem mogu da obrazlože svoj zahtev za zaštitu dokumenata zbog brige za nacionalnu bezbednost, predstavljaju „stvarni sistemski problem“.



Ovakav stav je Najs izveo na temelju vlastitog iskustva sa MKSJ-om, gde je bio u prilici da vidi kakav tretman imaju dosijea koja sadrže zapisnike sa sastanaka srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO). Ta dokumenta navodno sadrže detalje na temelju kojih je moguće steći daleko potpuniju sliku o umešanosti Srbije u jugoslovenske ratove.



Sudije Tribunala su na zatvorenom saslušanju tim dokumentima dodelile poverljivi status u slučaju Milošević. Ali je, u periodu u kojem je bilo moguće podneti žalbu na sudijsku odluku, tužilaštvo bilo upoznato samo sa tom odlukom, a ne i sa argumentima koje je izložila Srbija.



„Šta da se radi u vezi sa zaista važnim odlukama koje, prema postojećoj strukturi, mogu gotovo u potpunosti biti tajne, a ne javne?“, upitao je Najs.



On zastupa stav da bi, ukoliko se takve odluke ne usvajaju javno, tužilaštvo trebalo da bude upoznato sa njihovom suštinom u meri u kojoj mu to omogućava da reaguje.



Zajedno sa preostalo troje diskutanata, Najs je raspravljao o tajnosti dokumenata VSO-a. Reč je o temi koja je posmatrače nagnala da razmotre pitanje transparentnosti u MKSJ-u i zapitaju se na koji se način prikrivanje podataka o ulozi Srbije u ratu može odraziti na pravdu i pomirenje u regionu.



Najs je rekao kako je upravo njegova neupućenost u argumente Srbije koji se tiču tajnosti dokumenata predstavljala „izvorni problem“, koji ga je i naveo na to da se usprotivi odluci sudija i zatraži da se ti dokumenti obelodane.



„Priroda adversarijalnog pravnog sistema podrazumeva izvrsno pravilo po kojem se validnost nekog stava najbolje može proveriti njegovim izlaganjem suparničkoj strani, čega pak ovde nikada nije bilo“, kazao je Najs.



Bivši tužilac, koji je bio u prilici da vidi neredigovanu verziju zapisnika VSO-a, rekao je da oni sadrže zabeleške sa sastanaka najviših srpskih političara i vojnih lidera.



„Njihove se rasprave tiču mnogih aspekata bezbednosti, ali su oni prevashodno zaokupljeni podrškom bosanskim Srbima. Bave se pitanjem paravojnih formacija i da li su znali za njih, ili ne; bave se kontaktima između članova VSO-a i ljudi kakav je [Ratko] Mladić“, rekao je Najs.



Ratko Mladić je vrhovni komandant bosanskih Srba, za kojim je Tribunal raspisao poternicu na temelju optužbi za organizovanje genocida koji se 1995. odigrao u Srebrenici, gde je ubijeno preko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.



No, Najs je naglasio kako sama dokumenta ne pokazuju u kojoj je meri Beograd odgovoran za zlodela u Bosni.



„Ono što ona ne sadrže jesu instrukcije da se krene u pokolj. Ništa slično. Ona ne nude lake odgovore ni na jedno pitanje,“ rekao je.



Najs je rekao i da odluka da se dokumentima VSO-a status poverljivosti odobri na temelju „vitalnog nacionalnog interesa“ Srbije nije bila zasnovana na pravilima Tribunala.



Pravila predviđaju da tajnost može biti zagarantovana samo na temelju zaštite nacionalne bezbednosti.



„Ne znam šta [vitalni nacionalni interesi] znače, pošto sigurno nemaju nikakve veze s interesima nacionalne bezbednosti“, rekao je on.



Viša predavačica na Fakultetu kriminalističkih nauka u Sarajevu, Edina Bećirević je objasnila kako je način na koji je Tribunal postupio sa dokumentima VSO-a doveo u sumnju i sam smisao postojanja suda.



„Ukoliko pogledamo . . . slučaj zapisnika VSO-a, uočićemo niz karakteristika koje nisu prihvatljive za jednu instituciji koja neguje liberalno-idealistički pristup međunarodnom krivičnom pravu“, kaže ona.



Potom je bivši istražitelj Tribunala i stručnjak za Balkan pri Univerzitetu Kingston, Marko Atila Hoare (Marko Atilla Hoare), proširio raspravu i na pitanje koliko je sve to i dalje važno, zaključujući da ovaj problem neće nestati sam od sebe.



On je objasnio da su zapisnici VSO-a bili važni „kako zbog pravde, tako i zbog političkog napretka u regionu“.



Hoare se osvrnuo i na događaje u Srbiji – poput atentata na srbijanskog premijera Zorana Đinđića ili nereda koji su u Beogradu izbili zbog Kosova – kao posledice nesposobnosti te zemlje da se izbori sa vlastitom umešanošću u ratove vođene devedesetih godina.



„Postoje oni koji su odgovorni za ovaj rat, i koji regionu i Srbiji naprosto ne daju da se pokrenu, i na svakom nivou potkopavaju regionalni napredak“, rekao je on.



Predsednica sarajevske sekcije Društva za ugrožene narode, Fadila Memišević, tvrdi da je u samoj Bosni način na koji je Tribunal postupio sa zapisnicima VSO-a potkopao nade žrtava u ostvarenje pravde.



„[Žrtve] su očekivale da će pravda biti ostvarena i [da će] međunarodna zajednica shvatiti šta se dogodilo i koliko su one patile“, kazala je ona.



Takođe, Memiševićeva je pročitala pismo jedne žene iz Srebrenice, koje će 11. jula – na godišnjicu genocida – biti upućeno i predsedniku Tribunala.



To pismo, po njenim rečima, objašnjava kako je Tribunal razočarao žrtve genocida u Bosni.



„MKSJ nije uspeo da ostvari zadatak koji mu je poveren, jer su oni koji su odgovorni za genocid još uvek na slobodi“, rekla je ona.



„Umesto [ostvarivanja] pravde, imate [nametnutu] tajnost dokumenata, čime se štite interesi Srbije.“



Na pitanje iz publike, koje se ticalo važnosti dokumenata VSO-a za bosanske žrtve jugoslovenskih ratova, Memiševićeva je odgovorila kako – uprkos tome što je sukob okončan – u regionu i dalje postoji uzajamni animozitet, pošto stvarne činjenice nisu u potpunosti obelodanjene.



„Nema mira sve dok se ne ostvari pravda. Ukoliko želite pravdu, morate znati šta se dogodilo u prošlosti“, rekla je ona.



Bećirevićeva je pak nastojala da osvetli one segmente zapisnika VSO-a koji su ostali nedostupni javnosti.



Citirala je odlomke iz knjige bivšeg predsednika Crne Gore, Momira Bulatovića, u kojima on navodi delove onih dokumenata za koja, prema odluci sudija MKSJ-a, važe mere zaštite.



Tako se pozvala i na jedan odlomak iz knjige „Neizgovorena odbrana“ u kojem se navode Miloševićeve reči: „Za nas nije tajna da planovi NATO-a počivaju na sledećem podatku: da su radarski i komunikacioni sistem Savezne Republike Jugoslavije i . . . Republike Srpske zapravo objedinjeni, da su deo istog sistema.“



Milošević je izgleda raspolagao poverljivim informacijama o planovima NATO-a da napadne Jugoslaviju, a Bećirevićeva procenjuje da potvrda kontrole nad radarskim sistemom Republike Srpske znači da se potonja smatra delom jugoslovenske teritorije – što je priznanje koje se moglo ozbiljno odraziti na sudski proces koji je, po optužbi za genocid, protiv Srbije vođen pred Međunarodnim sudom pravde (MSP).



IWPR se nadao da će se i osoblje Tribunala uključiti u raspravu o dokumentaciji VSO-a.



Međutim, poziv koji je upućen predsedniku, sekretaru i tužiocu Tribunala, odbijen je uz obrazloženje da će učesnici voditi raspravu o podacima koje je sud proglasio tajnim.



Internim memorandumom u koji je IWPR imao uvid, i koji je na mrežu Tribunala postavljen svega dva sata pre početka dešavanja, osoblju koje je nameravalo da nam se pridruži sugerisano je da bude uzdržano.



„Onima koji nameravaju da prisustvuju tom događaju [okruglom stolu IWPR-a] savetuje se da NE govore o poverljivim stvarima“, stoji u dotičnom memorandumu.



IWPR je ovim povodom stupio u kontakt sa poprtparolkom Tribunala, Nermom Jelačić, ali ona nije mogla da komentariše niti temu rasprave, niti interni memorandum.



Međutim, u pismu koje je uputila IWPR-u, Jelačićeva je insistirala na tome da je MKSJ u velikoj meri izašao u susret potrebama javnosti i obezbedio transparentnost rada suda. „Tvrdim da je Tribunal lider u sudskoj transparentnosti“, navodi ona.



S obzirom da su dokumenta VSO-a zapečaćena i da je njihova tajnost potvrđena i pred žalbenim većem, Najs ne predviđa da bi Tribunal te zapisnike mogao da učini dostupnima. A to je, po njegovom mišljenju, udarac za međunarodnu pravdu.



„Iz dana u dan, ljudska sećanja blede, a svedoci događaja umiru. Ova dokumenta bi omogućila da veliki broj ljudi postavi veliki broj pitanja . . . Ukoliko se ona ne pojave ni u sledećoj deceniji, niti za našeg života, ta će prilika biti propuštena i otići će u nepovrat“, rekao je on.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.