Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bivši komandant jugoslovenske vojske traži da bude oslobođen u žalbenom postupku

Branioci Momčila Perišića tvrde da njegov slučaj ima implikacije kada su u pitanju međunarodne vojne intervencije.
By Rachel Irwin
  • Momcilo Perisic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Momcilo Perisic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 763, 2. novembar 2012.)

Na svom ovosedmičnom žalbenom saslušanju, bivši komandant jugoslovenske vojske, Momčilo Perišić, zamolio je sudije da odbace osuđujuću presudu protiv njega, rekavši da će njihova odluka imati „dalekosežne posledice“.

Počev od avgusta 1993., Perišić je predstavljao najvišu vlast unutar jugoslovenske vojske. Boravio je u Beogradu, gde je i ostao u vreme dok je rat besneo Bosnom i Hrvatskom.

U septembru 2011. osuđen je za pomaganje i podsticanje zločina počinjenih nad civilima tokom snajperske i artiljerijske kampanje protiv Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i tokom koje je poginulo više hiljada ljudi; kao i za pomaganje i podsticanje srebreničkog masakra, koji je počinjen 1995. i u kojem je ubijeno preko 7,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

U presudi iz 2011., sudije su zaključile da je Perišić „u više navrata iskoristio svoj autoritet za pribavljanje logističke i kadrovske pomoći, čime je [vojsci bosanskih Srba] bilo omogućeno da vodi rat koji je – kao što je i on znao – podrazumevao sistematske zločine nad muslimanskim civilima“. (Više o tome vidi u tekstu „Perišić – prvi beogradski zvaničnik koji je osuđen za zločine u Bosni“.)

Perišić je, kao vojni komandant, proglašen krivim i zato što nije kaznio pripadnike vojske hrvatskih Srba, poznatije kao Srpska vojska Krajine (SVK), zbog raketnih napada koji su u maju 1995. bili izvršeni na grad Zagreb.

Osuđen je na 27 godina zatvora, a u kaznu će mu biti uračunato i vreme koje je već proveo u pritvoru. Bilo je to prvi put da je Haški tribunal doneo presudu protiv jednog državnog zvaničnika iz Srbije za zločine koji su u Bosni počinjeni tokom rata.

Šezdesetosmogodišnji Perišić ove je sedmice, obučen u odelo i čitajući pripremljene beleške, žalbenim sudijama rekao da će oni „morati da preispitaju svoje duše“, pošto je njegov slučaj „jedinstven u svetu“.

„Odluka koju ste doneli ima dalekosežne posledice po bilo kog načelnika [vojnog] štaba“, kazao je on.

„Svako ko prati ove postupke potpuno je svestan da se pomoć u vođenju rata pruža svakodnevno“, nastavio je on, ukazujući na to da su se i zemlje poput Sjedinjenih Država i Francuske umešale u sukobe „na hiljade kilometara udaljenosti od svojih teritorija“, a da nisu „trpele nikakve konsekvence zbog toga“.

„To je sasvim drugačije od moje situacije – pružanja pomoći da bi se zaštitila teritorija moje vlastite države. Šta očekujete da ću ja kao načelnik generalštaba [jugoslovenske vojske] učiniti u situaciji kada rat besni oko nas, preteći da se izlije i u [Saveznu Republiku Jugoslaviju]?“, pitao je on žalbeno veće.

Perišić je rekao kako i dalje oseća „duboko žaljenje“ za žrtve koje su patile, ali je insistirao na tome da su mere koje je u to vreme preduzimao bile usmerene ka „sprečavanju širenja rata i zasnovane na međunarodnom i domaćem zakonodavstvu“.

On je ukazao na to da se jedan od sudija iz prvostepenog veća gotovo u svakoj tački presude razišao sa većinom, zaključivši kako nema dovoljno dokaza da bi se Perišić proglasio krivim za pomaganje i podsticanje zločina počinjenih u Sarajevu i Srebrenici.

U svom opširno obrazloženom izdvojenom mišljenju, sudija Bakone Džastis Moloto (Bakone Justice Moloto) tvrdio je kako je pomoć koju je Perišić dostavljao VRS-u „predaleko“ od toga da ju se može okvalifikovati kao pomaganje i podsticanje, te da zaključak većine „kriminalizuje sam čin rata, koji prema Statutu Tribunala nije zločin“.

„Časni sude“, kazao je Perišić. „dok je sudija Moloto analizirao situaciju ja sam verovao da ću otići kući, a druga dvojica su odlučila da u zatvoru treba da ostanem 27 godina. Zar to samo po sebi ne potvrđuje postojanje razumne sumnje?“

Prethodno su i Perišićevi branioci izneli slične argumente, koji su se pogotovo ticali vojne pomoći jedne zemlje drugoj, kao i toga kako bi se potvrda Perišićeve presude odrazila na kažnjavanje u sukobima koji trenutno traju u svetu.

„Time što su pružili vitalnu i kritičnu pomoć libijskim pobunjenicima da zbace prethodni režim, a istovremeno znali za zločine koje su počinili ti isti pobunjenici, lideri Francuske, Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i NATO-a – da imenujem samo neke – bili bi odgovorni za pomaganje i podsticanje nekih ili svih tih [pobunjeničkih] zločina“, kazao je Gregor Gaj-Smit (Gregor Guy-Smith), jedan od Perišićevih branilaca.

Isto, kako je rekao, važi i za svu onu pomoć koju su zapadne nacije pružile odmetničkoj vojsci u Siriji.

„Svejedno koji, svi zvaničnici, politički i vojni, ukoliko znaju samo to da su zločini počinjeni [i] ko je olakšao pružanje pomoći stranim vojskama, bili bi . . . odgovorni za pomaganje i podsticanje svih zločina koje su počinili oni kojima pomažu“, tvrdi Gaj-Smit. „Mi ne verujemo da bi praksa ove institucije podržala tako apsurdno stanje stvari.“

Potom se umešao i predsedavajući sudija Teodor Meron (Theodor Meron), upitavši koja vrsta vojne pomoći bi se smatrala „dovoljno značajnom da pređe prag“ i dovede do osude za pomaganje i podsticanje zločina.

Gaj-Smit kaže kako nije siguran da na to pitanje može odgovoriti „apstraktno“.

„Ako pitate koliko je potrebno u ratnim prilikama – to je doslovce nemoguće precizno utvrditi“, kazao je advokat.

Sudija je nastavio da insistira na tom pitanju.

„Postoji li tačka spektra gde intenzitet pomoći dostiže takve razmere, da je na neki način očigledno da se on mora, svojom vlastitom prirodom, suštinski odraziti na zločine?“, pitao je sudija Meron.

Gaj-Smit je odgovorio da je to pitanje nalik pitanju „koliko se vatra održi“ pre nego što izgori.

„Sve dok ima goriva za vatru, vatra će nastaviti da gori“, kazao je advokat.

Uzvraćajući na te argumente odbrane, tužilaštvo je tvrdilo da Perišić „nije osuđen za pomaganje i podsticanje zbog toga što je podržavao [vojsku bosanskih Srba] u njenom ratnom naporu“. Umesto toga, po rečima advokatice tužilaštva Barbari Goj (Barbara Goy), „on je osuđen zbog toga što je svesno dao kritičnu podršku vojsci čije su jedinice sistematski vršile zločine. On je znao da podržava nešto što se suštinski odražava na činjenje zločina u Sarajevu i Srebrenici.“

Ona je rekla da je Perišić „nadzirao jedan sistem koji je omogućavao ogromnu i sveobuhvatnu logističku i kadrovsku pomoć“ vojsci bosanskih Srba i onim jedinicama koje su počinile zločine u Sarajevu u Srebrenici.

„Te jedinice su zahvaljujući Perišićevoj podršci uspevale da funkcionišu kao vojska i da izvedu operacije u Sarajevu i Srebrenici, gde su zločini sistematski činjeni“, kazala je Gojeva, dodajući da se Perišićeva pomoć „suštinski odrazila na same zločine“.

Sudija Meron je ponovo intervenisao i pitao advokata da li je Perišić „mogao da prekine dostavu pomoći iz svoje zemlje“. On je ukazao na to da je pružanje pomoći počelo pre no što je Perišić postao načelnik generalštaba jugoslovenske vojske, 1993. godine.

„Priznajemo da je pomoć već trajala kada je on postao načelnik generalštaba, ali je on institucionalizovao pomoć, nije učinio ništa da je zaustavi, ili da preusmeri pomoć u legitimne svrhe“, odgovorila je Gojeva.

„Ali, da li je on to mogao – šta mislite? S obzirom na svoja ovlašćenja? Da li je, na primer, mogao reći Beogradu: ’Nema više pomoći’?“, kazao je sudija Meron.

Nakon što se na trenutak posavetovala sa ostalim tužiocima, Gojeva je sudu rekla da se „presuda ne tiče toga“.

„Sve što znamo je da je njegov autoritet funkcionisao na drugi način – on je ubedio [Vrhovni savet odbrane] da ga ovlasti da pruži pomoć“, kazala je Gojeva.

Žalbena će presuda biti blagovremeno izrečena.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.