Bivši srbijanski zvaničnici traže ukidanje presuda za Kosovo
Žalbe su podnete na četiri presude izrečene za napad koji su Srbi na Albance izvršili 1999.
Bivši srbijanski zvaničnici traže ukidanje presuda za Kosovo
Žalbe su podnete na četiri presude izrečene za napad koji su Srbi na Albance izvršili 1999.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 780, 15. mart 2013.)
Advokati četvorice bivših srbijanskih zvaničnika saopštili su ove sedmice pred Haškim tribunalom kako smatraju da bi njihovim klijentima trebalo da budu ukinute osuđujuće presude za ratne zločine počinjene 1999. godine na Kosovu.
Zastupnici odbrane i tužilaštva predočili su sudu argumente za žalbe koje su podneli u slučajevima Nikole Šainovića, bivšeg potpredsednika vlade Savezne Republike Jugoslavije (SRJ); bivših generala Vojske Jugoslavije (VJ), Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića; te bivšeg komandanta policije, Sretena Lukića. Svi pobrojani su osuđeni 2009. godine.
Peti osuđenik u istom slučaju, bivši načelnik generalštaba VJ-a, Dragoljub Ojdanić, povukao je ove godine svoju žalbu, pri čemu se ni tužioci nisu žalili na presudu koja mu je izrečena.
U februaru 2009. sudsko veće je pomenutu petoricu okrivljenih osudilo zbog učešća u „velikoj kampanji nasilja koja je bila usmerena protiv albanskog civilnog stanovništva na Kosovu, i koju su sprovodile snage pod kontrolom SRJ-a i srbijanskih vlasti, a u sklopu koje su se odigrali incidenti poput ubijanja, seksualnog nasilja, te namernog rušenja džamija“.
Sudije su zaključile i da su „upravo planske akcije tih snaga u toj kampanji dovele do toga da je – u kratkom periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine – najmanje 700,000 kosovskih Albanaca napustilo Kosovo. Napori [srbijanske policije] da se ubistva kosovskih Albanaca prikriju prebacivanjem leševa na različite lokacije u Srbiji takođe sugerišu da su ta ubistva bila po svojoj prirodi zločinačka“.
Šainović, Pavković i Lukić su proglašeni krivima za ubijanje, progon i prisilno raseljavanje, te kažnjeni sa po 22 godine zatvora. Lazarević i Ojdanić su osuđeni za deportaciju i prisilno raseljavanje, zbog čega im je izrečena petnaestogodišnja kazna.
Kao okrivljenik iz istog sudskog postupka, bivši predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen je svih optužbi. (Više o tome vidi u tekstu „Milutinovićevo oslobađanje izaziva različite reakcije“.)
I dok su se Šainović, Pavković, Lukić i Lazarević žalili na osuđujuće presude, tužioci su zatražili da im se izreknu još teže kazne.
Na početku ovosedmičnog žalbenog saslušanja, Šainovićev branilac, Toma Fila, zatražio je da njegov klijent bude oslobođen, tvrdeći da je to „realističan zahtev, pošto presuda nema nikakvog smisla, ne sadrži nikakvu logiku i ne može biti potkrepljena činjenicama“.
U presudi iz 2009. navedeno je da je Šainović bio „politički koordinator srpskih snaga na Kosovu“.
Fila je zahtevao da se ovaj zaključak odbaci, tvrdeći da Šainović nije imao vlast nad vojskom ili policijom.
„Osim toga, postoji nesklad između presude i optužnice, koja očito nema nikakvog smisla“, rekao je Fila sudijama. „Prema optužnici, [Šainović] je bio komandant Zajedničke komande vojske i policije na Kosovu, te utoliko direktno odgovoran za sve što se dešavalo; ali, kada je dokazano da je to neistina ili da nije održivo kao argument, on je odjednom postao ’politički koordinator’.“
Fila je Zajedničku komandu vojske i policije opisao „više kao debatni ili diskusioni klub, nego kao pravu komandnu“ strukturu.
Branilac je rekao da su policija i vojska funkcionisale kako treba „čak i tokom NATO-ve kampanje bombardovanja“. One su imale vlastite lance komandovanja i nije im bilo potrebno da Šainović „obavi bilo šta“.
Fila je svog klijenta opisao kao „običnog birokratu bez ikakvih ovlašćenja za izvršno odlučivanje, i bez značajnijeg uticaja na bilo koga“.
„Šainović je bio član Socijalističke partije Srbije i jeste bio na javnom položaju, te je po tom osnovu i prisustvovao raznim sastancima i bio u raznim strukturama. Međutim, on nije imao nikakvih ovlašćenja za odlučivanje, niti izvršnih ovlašćenja, pa bi tvrditi tako nešto – poznajući pravni sistem i ustavni poredak Srbije – bilo smešno“, kazao je Fila.
„On ni na koji način nije bio blizak [bivšem srbijanskom predsedniku] Slobodanu Miloševiću“, dodao je Fila. „Njihov kontakt je bio minimalan i sveden na ljubaznost i formalnosti“.
Fila je rekao da je Milutinović, kao predsednik Srbije u periodu od 1997. do 2002. godine, bio daleko bliži Miloševiću nego njegov klijent.
„Iskreno rečeno, ja verujem da je neko zamenio Milutinovića i Šainovića prilikom pisanja presude [iz 2009] i rasvetljavanja činjenica. To je jedini argument koji mogu da ponudim, i to je nepravda na koju je neophodno reagovati“, rekao je advokat sudu.
On je osporavao i postojanje „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, čiji je cilj bilo proterivanje Albanaca sa Kosova.
„Deluje veoma nelogično da [bi] Srbija odabrala najgoru od svih mogućnosti za proterivanje Albanaca, odnosno vreme trajanja NATO-bombardovanja“, kazao je on.
Odgovarajući na te argumente, tužilac Peter Kremer (Peter Kraemer) se naglas zapitao da li je branilac „uopšte pročitao presudu“.
„Postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata ne temelji se samo na obrascima zločina, nego i na brojnim drugim stvarima poput naglog i značajnog porasta prisustva srpskih snaga na terenu uoči NATO-bombardovanja, diskriminacije albanskih civila, dostavljanja oružja srpskim civilima, te delatnosti prikrivanja koju su vršile srbijanske vlasti“, kazao je Kremer.
„Iako sam saglasan sa tvrdnjom da su policija i vojska zadržale vlastite lance komandovanja i za vreme NATO-kampanje, ne smemo zaboraviti da su Šainović i Zajednička komanda vojske i policije bili deo tih lanaca i da su lance komandovanja Šainović i Zajednička komanda koristili da bi izvršavali Miloševićeva naređenja“, dodao je on.
Nakon što je Fila okončao svoje izlaganje, na red je došao Pavkovićev branilac Džon Akerman (John Ackerman). On je rekao da je presuda protiv njegovog klijenta „nepravedna i politička“.
Po Akermanu je Pavković učinio sve što je mogao kako bi sprečio zločine, i izdao „dvadesetak naredbi u kojima je zahtevao poštovanje međunarodnog prava, ljudskih prava i sprečavanje zločina“.
„I kako bi onda neko ko dva puta nedeljno ponavlja da se zločini ne smeju činiti mogao da bude učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata?“, upitao je Akerman sudije.
On je potom predočio dokument koji sadrži pregled tih naredbi, tvrdeći kako „u međunarodnom ratovanju nije poznato da je neki komandant ikada izdao toliko takvih naređenja, i toliko aktivno sudelovao u nastojanju da se zločini ne dogode“.
Odgovarajući na Akermanove argumente, tužilac Kremer je rekao kako postoji i jedan drugi dokument, „onaj koji jasno pokazuje da je Pavković znao za sastanke i naređenja i izveštaje [sa Kosova], što znači da je bio itekako upoznat sa zločinima nad kosovskim Albancima. A on ipak nije učinio ništa.“
„Vidite, to su daleko važnije stavke, one koje pokazuju stvarnu suštinu problema – za razliku od pukih simboličkih naređenja i papira koji su ispisani i izdati uz svest o tome da nikada neće biti poštovani“, kazao je Akerman.
Branioci Lazarevića i Lukića takođe su zatražili da njihovi klijenti budu oslobođeni.
Žalbene će presude biti izrečene u dogledno vreme.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
