Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BEZIMENE ZRTVE IZ SREBRENICE

Ni osam godina posle masakra, vise hiljada tela onih koji su ubijeni nakon pada enklave jos nije identifikovano.
By Nermina Durmic-Kahrovic

Tahira Osmanovic (50), udovica iz Srebrenice, protekle je sedmice samo nemo stajala pred spomenikom i grobljem u Potocarima – nekadasnjoj bazi UN-a u neposrednoj blizini tog mesta. Ona je zajedno sa vise od 10,000 posetilaca sudelovala u obelezavanju godisnjice najtezeg zlocina pocinjenog u Evropi nakon Drugog svetskog rata.


Nakon sto su Srbi zauzeli enklavu u julu 1995., Osmanoviceva je ostala bez muza i sina. Ukupno je pogubljeno preko 7,000 muslimanskih muskaraca i decaka.


Poput mnogih rodjaka ubijenih, Osmanoviceva je posle toga napustila Bosnu. Novi zivot je otpocela u Koloradu (SAD). U Srebrenicu se vratila 11. jula – na osmu godisnjicu masakra – kako bi prisustvovala sahrani posmrtnih ostataka clanova svoje porodice.


Njen sin Edin imao je 16, a suprug Ibro 44 godine. Njihovi su ostaci, zajedno s ostacima nekoliko stotina zrtava, nedavno identifikovani analizom DNK.


U godinama nakon masakra, ekshumirano je ukupno oko 5,000 tela iz masovnih grobnica u istocnoj Bosni. Identifikovano je tek svako peto: zapravo je na samu godisnjicu izvrsena tek hiljadita identifikacija.


Preko 600 identifikovanih zrtava sahranjeno je marta meseca u Potocarima, dok je 11. jula pokopano 282 tela, medju kojima su tela 26 decaka mladjih od 18 godina. Sahrana ostalih identifikovanih ostataka bice obavljena u septembru.


Porodice zrtava tvrde da identifikacije izazivaju pomesane emocije. S jedne strane, one bude osecanje da ce konacno sve biti razjasnjeno, dok – s druge strane – mnogi preziveli tvrde kako se jos uvek nadaju da su njihovi najmiliji ipak zivi.


«Osam godina smo se nadali da nas brat i nas otac nece biti pronadjeni medju tim telima», kaze Vasvija Efendic (29). «Nas otac je imao mnogo prijatelja medju Srbima, pa smo se nadali da mu je neko od njih mozda pomogao da se sakrije.»


Vasvijin otac Edhem i njen brat Mevludin – koji u vreme masakra nije bio napunio 18 godina – identifikovani su pre nekoliko meseci. «Na kraju krajeva, bolje je za nas da znamo gde su njihova tela», kaze ona.


Vecina rodjaka onih muskaraca i decaka koji su nestali u julu 1995. jos uvek cekaju na zvanicnu potvrdu o tome da se ono sto je najverovatnije zaista i dogodilo.


Jedna starica, Sida Mehanovic, pojavila se na groblju noseci fotografije svoje cetvorice sinova. «Na moje oci su ih odveli. Jednostavno su otisli. Kada ce mi neko reci gde se nalaze . . . ?»


Za oko 4,000 posmrtnih ostataka, iskopanih iz masovnih grobnica u istocnoj Bosni, proces identifikacije tek treba da pocne.


«Svi koji sudeluju u tom poslu moraju nastaviti da rade na pronalazenju ostataka i prikupljanju imena vise hiljada onih koji se jos uvek vode kao nestali», kaze Gordon Bejkn (Gordon Bacon), predsednik sarajevske Medjunarodne komisije za nestala lica, osnovane 1996.


U nastojanju da identifikuje sto vise ostataka, Komisija je, samo od pripadnika porodica ciji su najmiliji nestali u Srebrenici 1995., prikupila preko 14,000 uzoraka krvi.


Mnoga od tih lica su se okupljala i prethodnih godina na sam dan masakra. Sada im se po prvi put pridruzila i delegacija bosanskih Srba, u kojoj je bio i premijer Republike Srpske (RS), Dragan Mikerevic. «Ne zelimo da ovaj zlocin i dalje bude tabu u Republici Srpskoj», izjavio je on.


Ali, njegove reci nisu ostavile narocit utisak na prezivele, koji ukazuju na cinjenicu da u entitetu bosanskih Srba nikada nije bila pokrenuta ozbiljna istraga o onome sto se dogodilo u Srebrenici.


Mnogi od onih koji su prisustvovali komemorativnoj svecanosti tvrde da su izgubili nadu da ce pravda ikada i na bilo koji nacin biti zadovoljena.


Emina Durakovic (36) je zajedno sa svojom sestrom dosla da sahrani dvojicu od trojice nestale brace. Kada su nestali, Huso je imao 31, a Emin 20 godina. Njihov brat Emir, koji je imao 22 godine, jos uvek nije pronadjen.


«Kako da kaznite za ubice moje brace? Prestala sam da verujem da ce Tribunal zaista izreci kazne pociniocima i njihovim komandantima», kaze Durakoviceva.


U poratnom periodu, svega nekoliko porodica se vratilo u svoje domove u Srebrenici.


«Ako bi se vratili, u tom gradu ne bismo imali gde da zivimo i sta da radimo», kaze Emir Salihovic (19), koji je u Tuzli nedavno zavrsio srednju skolu.


Salihovic je u masakru ostao bez oca i brata. Tvrdi da ne moze ni da zamisli povratak u Srebrenicu i zivot u njoj, te da ce mozda pokusati da emigrira u Ameriku.


Premda njihov tacan broj nije poznat, sve je vise prezivelih iz Srebrenice koji pokusavaju da napuste Bosnu i odsele se u inostranstvo, gde nece biti primorani da se na svakom koraku suocavaju sa tako bolnim uspomenama.


Vasvija Efendic je pre nekoliko godina otisla u Nemacku, dok su njena majka i brat zemlju napustili proslog septembra i sada zive u SAD-u. «Nisu nam samo ubili bracu i oceve, nego su nas unistili na mnogo nacina», kaze Vasvija. «Sada smo bez doma i bez zemlje. Jednostavno, mi smo olupine.»


Nermina Durmic-Kahrovic je novinarka iz Tuzle.