Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BALKANSKI SUDOVI PRUŽAJU OSNOV ZA OPTIMIZAM

Zajednički izveštaj RSE-a i IWPR-a konstatuje napredak lokalnog sudstva, uprkos tome što je njegov rad otežan problemima.
By IWPR ICTY
Haški tribunal će za dve godine morati da bude zatvoren, pa posmatrači sa zebnjom prate rad sudova u državama bivše Jugoslavije u nameri da utvrde da li se oni mogu uhvatiti u koštac sa više hiljada ratnih zločina iz devedesetih, koji još uvek nisu procesuirani.



Prepreke na tom putu su velike. One podrazunevaju nespremnost sudija da svim etničkim grupama sude podjednako, teškoće u pribavljanju dokaza i veliku distancu u odnosu na vreme kada su zločini počinjeni.



No, većina onih koje smo za potrebe ovog članka intervjuisali saglasna je oko toga da ima osnova za optimizam. Lokalno sudstvo je izgleda voljno da usvoji visoke standarde uspostavljene u Hagu, premda je jasno da se radi o procesu koji će trajati veoma dugo.



SRBIJA: SUĐENJIMA ZA RATNE ZLOČINE PROTIV PORICANJA



Za poslednje četiri godine, u Srbiji je po optužbama za ratne zločine pred sud izvedeno 112 osoba, a još 57 ih je okrivljeno. Trenutno je u toku deset sudskih postupaka; nekoliko ih je okončano, dok ih je osam još uvek u istražnoj fazi.



Predsednik beogradskog Okružnog suda pri kojem postoji i odeljenje za ratne zločine, Siniša Važić, kaže da je zadovoljan nivoom profesionalizma pokazanim na tim suđenjima.



„Mislim da smo stekli nekakvo opšte iskustvo, znanje i veštine. Pre četiri godine, Odeljenje za ratne zločine je pošlo od nule. Ali, mi smo mnogo toga naučili i danas nismo onako krhka institucija kakva smo to bili na početku“, kazao je on.



Jedna od novina koja je uvedena na suđenjima za ratne zločine jesu i svedočenja posredstvom video-linka, kao i specijalne mere zaštite za najvažnije ili najugroženije svedoke.



Kancelarija srbijanskog tužioca za ratne zločine ima važnu ulogu u izvođenju počinitelja pred lice pravde. Njen portparol, Bruno Vekarić, smatra da upravo zahvaljujući njihovom radu Srbi više ne mogu da poriču da je bilo ratnih zločina.



„Suđenja za ratne zločine su u Srbiji postala deo svakodnevnog života. Tokom poslednjih ratova su zaista činjena zlodela, pa to više čak ni oni koji se ovim suđenjima najviše protive ne mogu da poriču“, kaže on.



Vekarić, međutim, upozorava da se – iako je prevazilaženje tehničkih problema koji prate suđenje teklo relativno glatko – vršenje pritiska na srpske političare da prihvate ta suđenja ispostavilo kao znatno teže.



„Mnogi srpski političari vrlo stidljivo govore o pitanjima ratnih zločina“, rekao je on. „Naprosto, to ne ide u prilog njihovom političkom rejtingu.“



No, nisu svi saglasni sa Vekarićevom optimističkom ocenom kancelarije u kojoj radi. Advokat beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Dragoljub Todorović, kaže da su tužioci nastojali da prikriju odgovornost Srbije za ratove u bivšoj Jugoslaviji time što su političarima i komandantima dozvoljavali da izbegnu krivicu.



Ishod je, dodaje on, to da je većina slučajeva „isuviše usredsređena na neposredne počinioce tih zločina, umesto na one koji su izdavali naređenja“.



BOSNA: USPEŠNA PRIČA



Budući da je Bosna zemlja u kojoj je tokom devedesetih počinjeno najviše ratnih zločina, ne iznenađuje to što su njeni sudovi među najuposlenijima u regionu. Trenutno je u toku više desetina postupaka, dok ih je na hiljade u predistražnoj fazi. Prevelik broj slučajeva sa kojima Bosna mora da se izbori, kao i vremenski jaz u odnosu na period u kojem su zločini počinjeni, predstavljaju najveće probleme lokalnog sudstva.



„Veoma je teško prikupiti dokaze ukoliko je od samog zločina proteklo dvanaest ili petnaest godina“, izjavio je zamenik državnog tužioca Milorad Barašin.



Takođe se pokazalo da je vrlo teško pronaći svedoke, budući da su oni tokom rata bili primorani da napuste svoje domove i da sada žive širom Bosne, ili čak u inostranstvu.



„Zbog toga su istrage u tim slučajevima veoma složene i dugotrajne. Bosanska javnost često ima vrlo malo razumevanja za probleme sa kojima se suočavamo“, kazao je on.



Svetionik bosanskog sudstva jeste državni sud sa svojim Vijećem za ratne zločine, koje je uspešno procesuiralo više desetina slučajeva.



Predstavnica za štampu haškog tužilaštva, Olga Kavran, kaže da je njena kancelarija „veoma zadovoljna saradnjom koja je uspostavljena sa bosanskim državnim sudom“.



Prema njenom objašnjenju, većina slučajeva koje je Haški tribunal prepustio lokalnim sudovima zapravo je prosleđena u Bosnu, pri čemu su ta suđenja uglavnom okončana, i to tako što su izrečene duge zatvorske kazne.



„Ne želimo da komentarišemo presude u tim slučajevima, ali – da, prilično smo zadovoljni saradnjom sa kancelarijom tužilaštva“, rekla je ona.



Ovaj sud hvale i predstavnici srpske zajednice u Bosni. Predsednik Izvršnog odbora advokatske komore Republike Srpske, Zlatko Knežević – koji i sam često brani lica koja su optužena za ratne zločine – izjavio je da je Vijeće za ratne zločine svim okrivljenicima u stanju da obezbedi pravična suđenja.



Posebno je zadovoljstvo izrazio zbog spremnosti suda da zaštiti i podrži ugrožene svedoke, iako još uvek gaji i izvestan broj nedoumica.



„Kada preuzimamo neki slučaj kojeg nam je Hag prepustio, ne možemo a da se ne upitamo da li je bosanski sud u stanju da obezbedi odbranu jednaku onoj koju bi obezbedio Tribunal. Taj problem tek treba rešiti. Ali, bosanski sud za ratne zločine u ovom trenutku jeste najbolje opremljen u regionu, kako tehnički, tako i personalno“, zaključio je on.



Čini se da su i žrtve zločina zadovoljne bosanskim sudovima, a pogotovo njihovom kaznenom politikom. Munira Subašić iz „Majki Srebrenice“ – organizacije za pomoć onima koji su u srebreničkom genocidu izgubili svoje najmilije – kaže da su presude u nekim slučajevima „pravednije od onih koje je izrekao Haški tribunal“.



HRVATSKA: NEJEDNAK TRETMAN SRPSKIH I HRVATSKIH OKRIVLJENIKA



Hrvatskim je sudovima Haški tribunal za sada prepustio samo jedan predmet – suđenje hrvatskim generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju, koji su optuženi za ratne zločine počinjene nad srpskim civilima u Medačkom džepu 1993. godine. Lokalni su sudovi po okončanju rata (1991-95.) procesuirali više stotina vlastitih slučajeva, ali posmatrači tvrde da srpski i hrvatski okrivljenici u tim postupcima nisu bili jednako tretirani.



„Prisustvovao sam na dva ili tri suđenja Srbima u Vukovaru. Jedan okrivljenik bio je policajac koji je za vreme rata radio kao stražar u nekom zatvoru. Na sudu je dokazano da je u dva ili tri navrata nekoga ošamario, ili povukao za uho, a osuđen je na 11 godina zatvora“, rekao je zagrebački advokat Anto Nobilo.



S druge strane, on se prisetio i slučajeva u kojima su optuženici bili Hrvati, koji su osuđeni na svega devet ili deset godina „za prave ratne zločine, zločine koji podrazumevaju ubijanje i mučenje“.



Sa ovakvom ocenom saglasan je i njegov kolega, advokat Čedo Prodanović. „Suđenja Srbima su veoma kratka, sudije tu ne insistiraju na većem broju dokaza, dok su kazne daleko drastičnije u poređenju sa onima koje se izriču Hrvatima“, rekao je on. „Do sada je održano svega nekoliko suđenja Hrvatima.“



U Hrvatskoj preovladava osećanje da su Hrvati bili žrtve rata, a da su zločine činili Srbi. Međutim, suđenje Ademiju i Norcu – koje je pre nekoliko meseci počelo u Zagrebu – moglo bi da izmeni tu sliku.



Svedoci su opisali brutalna ubistva i mučenja koja su nad srpskim civilima navodno počinili pripadnici hrvatske vojske.



Prodanović, koji u tom procesu brani Ademija, kaže da je sudski postupak do sada bio korektan, te da je hrvatsko sudstvo u ovom slučaju pokazalo kako je napokon u stanju da obezbedi pravična suđenja.



„Taj postupak se vodi na potpuno pravičan način. Rekao bih čak da standardi prevazilaze one iz Haškog tribunala“, kazao je on.



Prodanović je bio zadovoljan i činjenicom da je sud odobrio mere zaštite za značajan broj svedoka. „Nije primećeno da su ostali svedoci bili izloženi bilo kojoj vrsti pritiska kako bi izmenili sadržaj svojih svedočenja“, rekao je on.



No, jedno drugo suđenje, koje se takođe održava u Zagrebu, nije ni izbliza toliko hvaljeno. Bivši general i sadašnji saborski zastupnik, Branimir Glavaš, tereti se za zločine nad spskim civilima počinjene u Osijeku 1991. Mnogi posmatrači veruju da je Glavaš u istražnoj fazi postupka uživao privilegovan tretman, i to uglavnom zbog toga što je još uvek politički uticajan. Nekoliko puta je štrajkovao glađu, a naposletku je i pušten na slobodu, što je u Hrvatskoj izazvalo zgražanje nezavisnih posmatrača.



„U proceduralnom smislu, slučaj protiv Glavaša ni na koji način nije problematičan“, tvrdi Ivo Banac, predsednik Hrvatskog Helsinškog odbora (HHO) za zaštitu ljudskih prava.



„Ali, u ovom trenutku okrivljeni uživa uistinu poseban tretman. Odjednom se brani sa slobode, dok su oni koji taj status zaslužuju daleko više od njega još uvek u hrvatskim zatvorima.“