BALKAN KONSULTOVAN OKO PITANJA SUDBINE ARHIVA MKSJ-a

U toku su opsežne konsultacije kako bi se odlučilo o mestu gde bi arhiva haškog Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) trebalo da bude čuvana nakon što taj sud 2010. godine bude prestao sa radom.



Program razvoja Ujedinjenih nacija (United Nations Development Programme, UNDP) izdao je upitnike u kojima se od stanovnika bivše Jugoslavije traži da se izjasne o smeštaju dokumentacije i tome kako obezbediti da ona bude podjednako dostupna svim zemljama regiona.



Kako navodi bosanski Dnevni avaz, taj upitnik je nedavno poslat vladinim institucijama, kao i nevladinom sektoru, istoričarima i medijima širom Balkana.



Anketa koju je IWPR sproveo među lokalnim i međunarodnim posmatračima MKSJ-a pokazala je da mnogi žele da vide arhive u zemljama koje su sudelovale u balkanskim ratovima vođenim početkom devedesetih, ali da postoji neslaganje oko toga koju bi zemlju trebalo odabrati.



Rezultati istraživanja koje je sproveo UNDP – a u kojem je bilo postavljeno i pitanje eventualne buduće upotrebe materijala – biće iskorišteni kao priprema za kasniju studiju sekretarijata Tribunala koji će sastaviti spisak opcija i proslediti ga naposletku Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde će biti doneta konačna odluka.



Osim samog Balkana, razmatraju se i druge opcije, uključujući upotrebu postojećih objekata u sedištu UN-a u Njujorku ili Ženevi, kao i zadržavanje dokumentacije u Hagu.



Profesor Johanes Houvink ten Kate (Johannes Houwink ten Cate), istoričar pri holandskom Centru za ratnu dokumentaciju, izjavio je da bi se arhiv mogao pokazati kao izuzetno bogat izvor za istorijsko istraživanje.



On je naglasio i da je, nezavisno od toga gde će biti njegovo odredište, važno da on ostane celovit: „Jedini način na koji će istoričari moći da vrednuju rad MKSJ-a jeste da arhiv ostane takav kakav je. To je jedina garancija da će arhiv biti važan istorijski izvor.“



Advokat Igor Olujić, bivši sekretar jugoslovenskog Nacionalnog komiteta za saradnju s Haškim tribunalom, saglasan je sa time da arhiv i nakon zatvaranja suda mora ostati celovit.



Na taj način – po njegovim rečima – arhiv može biti korišten kao istorijski izvor za tumačenje događaja u bivšoj Jugoslaviji, te učinjen dostupnim tužiocima i sudijama na suđenjima za ratne zločine pod nacionalnom jurisdikcijom.



Direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC), Mirsad Tokača, izjavio je kako su iz entiteta bosanskih Srba (Republika Srpska, RS) već stizali zahtevi da se neki segmenti arhiva – koji se tiču zločina navodno počinjenih nad Srbima – čuvaju kod njih, ali je tu ideju odbacio kao „besmislenu“, rekavši kako arhivu ne bi trebalo rasparčavati.



IDC je 17. septembra u bosanskoj prestonici održao okrugli sto na temu budućnosti arhiva. Glavni zaključak rasprave bio je da bosansko predsedništvo, ili neka druga državna institucija, odmah treba da pošalje zvaničan zahtev generalnom sekretaru UN-a Ban Ki-munu (Ban Ki-moon) da se 2010. arhiv prebaci u Sarajevo.



Tokača je najavio da će od bosanskog parlamenta zahtevati da o tome što pre raspravlja. „Te dokumente treba prebaciti u Bosnu, jer njihovo čuvanje na velikoj udaljenosti od mesta gde su se sami zločini dogodili nikome neće koristiti. Oko 80 procenata tog arhiva tiče se događaja u Bosni, a samo 20 procenata ostalih mesta u regionu. Stoga je pravično jedino to da on bude ovde.“



Smeštanje u Sarajevo bi, po Tokači, značilo da je dokumentacija dostupna onima kojima je najpotrebnija: „Bosanskim tužiocima je, da bi efikasno obavljali svoj posao, neophodan slobodan pristup tim dokumentima. S druge strane, i istraživači, žrtve, pa čak i lica osumnjičena za ratne zločine bi takođe mogli imati koristi od dostupnosti ovog arhiva.“



Izvršni direktor beogradske nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Milan Antonijević, izjavio je kako po njegovom mišljenju postoji samo jedna prikladna lokacija za smeštaj arhive nakon okončanja rada suda, te da se ona nalazi „u zemljama u kojima se vodio rat“.



On tvrdi da bi arhiv mogao biti podeljen među zemljama koje su sudelovale u sukobima, ili bi se mogao osnovati centralni regionalni arhiv.



Profesor prava sa Zagrebačkog Univerziteta, Ivo Josipović – koji je popunio upitnik UNDP-a – konstatovao je kako, premda bi „iz ličnih razloga“ više voleo da arhiv dođe u Zagreb, ni Sarajevo nije loše rešenje.



„Mislim da bi arhiv trebalo da bude dostupan ljudima iz ovog regiona“, kazao je on.



Vesna Terselić iz hrvatske nevladine organizacije Documenta – koja je takođe popunila upitnik – smatra da je Bosna idealno mesto za čuvanje arhiva, jer je ta zemlja tokom rata najviše patila, te ga „možda i zaslužuje najviše“.



Ona smatra da bi, od svih mesta u Bosni, Sarajevo – iz praktičnih razloga – bilo najlogičniji izbor. „Srebrenica je mnogo propatila, kao i Sarajevo. Ali Sarajevo ima infrastrukturu, na primer aerodrom, pa bi bilo pristupačnije“, rekla je Terselićeva.



Documenta, po njenim rečima, smatra da bi za arhiv bilo dobro da bude smešten negde gde će biti dostupan svim žrtvama sukoba, kao i najširoj javnosti.



Profesor filozofije na Zagrebačkom Univerzitetu i član organizacije za zaštitu ljudskih prava Hrvatski Helsinški odbor (HHO), Žarko Puhovski, slaže se da je Sarajevo prikladna buduća lokacija za hašku dokumentaciju.



No, naglasio je i kako je važno da – „sve dok to bude neophodno“ – ona ostane pod međunarodnim okriljem.



I portparol bosanskog državnog tužioca, Boris Grubešić, želi da arhiv MKSJ-a bude prenet u Bosnu, ali kaže da treba razmotriti i logističke faktore.



„Jedan od problema je gde bi se tone i tone izuzetno osetljivog materijala čuvale, i za to će nam biti neophodan poseban objekat“, rekao je on, dodajući da bi „to što bi se ti materijali nalazili u Bosni lokalnom sudstvu svakako olakšalo procesuiranje ratnih zločina“.



Ali ne žele svi da arhiv bude poslat u Bosnu.



U intervjuu za Dnevni avaz od 9. septembra, Damir Arnaut je – kao pravni savetnik bošnjačkog predstavnika u bosanskom predsedništvu, Harisa Silajdžića – rekao da inicijativu da se dokumentacija preseli u Bosnu podržavaju bošnjački i hrvatski član tripartitnog predsedništva – Silajdžić i Željko Komšić – dok srpski član, Nebojša Radmanović, nije dao svoju saglasanost.



Predstavnica za štampu Kancelarije tužilaštva Haškog tribunala, Olga Kavran, odbila je da spekuliše o krajnjoj destinaciji arhiva, ali i ukazala na to da se glavna tužiteljka Karla del Ponte (Carla Del Ponte) već izjasnila o tom pitanju.



„Glavna tužiteljka je rekla da su važne samo dve stvari. Prva, da celokupan arhiv bude dostupan ljudima iz bivše Jugoslavije – novinarima, istraživačima, pravnicima i ekspertima – i druga, da nijedan deo tog arhiva ne bude uništen“, izjavila je Kavranova.



Profesor arhivistike na Amsterdamskom Univerzitetu, Erik Ketelar (Eric Ketelaar), trenutno je od strane MKSJ-a angažovan u istraživanju u okviru kojeg će se obaviti i razgovor sa ljudima iz regiona o tome gde treba smestiti arhiv.



Ketelar – čiji je izveštaj o nasleđu Tribunala poslužio kao osnova za studiju UNDP-a – tvrdi kako bi bilo idealno da arhiv bude smešten u regionu u kojem su se sukobi i odigrali, premda priznaje da o tome nedostaje konsenzus.



„Razgovarao sam sa raznim ljudima, koji su mi uvek govorili da [pre no što se za arhiv pronađe trajni smeštaj] bivša Jugoslavija najpre mora da reši neke druge probleme. Još uvek postoje sukobi oko starateljstva i pristupa kada je reč o arhivama bivše [jugoslovenske] federacije“, rekao je on.



Ketelar je preporučio osnivanje „sukcesorskog tela“, koje bi Savet bezbednosti imenovao radi obavljanja nekih funkcija MKSJ-a nakon što taj sud bude raspušten. To bi, po njegovim rečima, mogao biti i Međunarodni krivični sud (MKS) – prvi stalni svetski tribunal za ratne zločine – koji se takođe nalazi u Hagu.



Ketelar smatra da bi bilo dobro da arhiv ostane u Holandiji, pod jurisdikcijom tela koje bi imenovao Savet bezbednosti, a da se – kako je rekao – izvesnom broju institucija u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu obezbede digitalne kopije tih materijala.



Napomenuo je i da je raniji predlog po kojem bi celokupnu građu trebalo čuvati u Njujorku – kao sedištu UN-a – trenutno najmanje verovatna mogućnost.



Houvink ten Kate je takođe predložio da originalna arhivska dokumentacija ostane u Hagu.



On smatra da bi se pitanje lokacije moglo rešiti digitalizacijom arhiva. „Ona bi bila digitalizovana, a kopije date svim zainteresovanim stranama“, rekao je on.



Digitalna kopija, po njegovim rečima, ima brojne prednosti u odnosu na originale. „U nekim je slučajevima pogodno raditi sa digitalnom kopijom. Ona vam pruža mogućnost skladištenja integralnih tekstova. Ukoliko ste zainteresovani za osobu A, možete zatražiti sva dokumenta koja se na tu osobu odnose.“



Mada priznaje i da „postoji pitanje prestiža i celishodnosti kada je reč o posedovanju originalnog arhiva“, on dodaje da je, u izvesnim situacijama, ljudima možda neophodno da imaju pristup originalnim dokumentima.



„Ukoliko [navodna žrtva ratnih zločina] zatraži odštetu u SAD-u, tamo ne prihvataju kopije dokumenata. Dotična osoba mora obezbediti originale“, rekao je on.



Novinarka beogradskog Radija B92, Ljubica Gojgić, takođe smatra da je logično rešenje da se naprave kopije arhiva i proslede u zemlje bivše Jugoslavije, gde će biti korišćene kao istorijski izvor.



Terselićeva, koja je mišljenja da bi smeštanje arhiva u neku od američkih ustanova bilo pogrešno, kaže da bi njen drugi izbor kada je o lokaciji reč (nakon regiona) bio – Hag.



Mnogi intervjuisani pominju potrebu da se obezbedi ravnopravan pristup arhivu od strane svih koji su bili zahvaćeni ratom, kao i to da poverljiva dokumenta treba da ostanu zaštićena.



U intervjuu za Dnevni avaz od 9. septembra, Arnaut je izjavio kako je najvažniji kriterij za donošenje konačne odluke o sudbini dokumentacije – „lak pristup dokumentima i njihova adekvatna zaštita“.



„Gde god da se nalazi, najvažnija stvar je da arhiv bude čuvan, jer sadrži vredne podatke. Postoji i odgovornost da se zaštite tajna svedočenja“, izjavila je Terselićeva.



Puhovski veruje da je to moguće ostvariti primenom prakse koja trenutno postoji i u sudu.



„Treba sačiniti dva spiska dokumenata – jedan javnih, a drugi tajnih – i učiniti sve da se zaštite tajni podaci“, kazao je Puhovski, dodajući da svi podaci koji nisu tajni treba da budu javni i svima dostupni.



Antonijević tvrdi kako je najvažnije da arhiv ljudima bude pristupačan: „Glavna svrha arhiva biće dostupnost za istrage, proučavanje i buduću pravdu, pošto će istorija biti pisana na temelju dokumenata iz njega.“



I Ketelar je saglasan oko toga da su pristupačnost i bezbednost važni faktori koje treba razmotriti: „Ono što treba rešiti i što predstavlja veliki problem do 2010. jeste pitanje regulacije pristupa.



„Mislim da je ključno da svi iz regiona imaju pristup istom materijalu. Pomirenje može da počne tek ako postoji mogućnost utvrđivanja zajedničke prošlosti.“