Arkan je započeo rat u Zvorniku, tvrdi svedok

Zaštićeni svedok B-24, koji je pred rat bio član Kriznog štaba Zvornik, ispričao je Sudu kako je molba za pomoć koju su uputili srpskoj službi bezbednosti dovela do rata i krvoprolića u njegovoj opštini.

B-24 je prisustvovao sastanku Srpske Demokratske Stranke Bosne i Hercegovine (SDS) održanom u sarajevskom Holliday Innu 19. i 20. decembra 1991., u vreme kada su rasli napetost i strah širom republike. Partijski lideri, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić, su tom prilikom lanisrali svoj plan akcije za B-H. Lokalni lideri SDS-a su dobili po jednu od dve verzije plana, ovisno o tome da li je u njihovim opštinama većinsko stanovništvo bilo srpsko ili ne. Svedok B-24 i njegovi kolege iz Zvornika su dobili Plan B, jer su u zvorničkoj opštini Srbi sačinjavali samo 30% stanovništva, a ostalih 70% su bili mahom Muslimani.

Plan je sadržao uputstva o ponašanju u slučaju krize, počevši od formiranja kriznih štabova. Zvornički Krizni štab je osnovan 22. decembra 1991. Od početka jeseni 1991. do tada, Srbi u Zvorniku su bili naoružavani iz depoa JNA, što je organizovao Rade Kostić iz Službe bezbednosti Srbije. Unatoč tome, razgovori između srpskog Kriznog štaba i lokalnih Muslimana su nastavljeni, u nadi da će se naći mirno rešenje problema. Pogrešili su samo u tome što su zatražili pomoć od svoje braće u Srbiji, koji su imali drugačije planove.

Svedok B-24 je kontaktirao agenta SDB-a Radeta Kostića, koji mu je najavio da će Arkan doći u Zvornik kada završi u Bijeljini i posalo ga je da ga tamo poseti. Svedok je proveo jedan sat čekajući Arkana u Kulturnom centru u Bijeljini, gde je grupa boraca jela ručak. Kada je Arkan konačno ušao u prostoriju, svi su mu salutirali.

Kada je čuo kratki izveštaj o stanju u Zvorniku, Arkan je pozvao svog zamenika, majora Marka Pejića 'Peju', i naredio mu je da povede četu u Zvornik. Sutradan su i Arkan i Pejić došli u Zvornik. Kada je čuo da su se članovi Kriznog štaba sastajali sa Muslimanima, Arkan se naljutio i počeo je da ih vređa. 'Ko vam je dao dozvolu da prodajete srpsku zemlju?' vikao je na njih. Svedok kaže da je Arkan onda naredio da napad na grad počne sutradan u 4 sata ujutro. U međuvremenu su u Zvornik pristizali dobrovoljci, među njima brojni Srbi koji su se do tada borili u Hrvatskoj. Dobili su oružje i stavljeni su pod Arkanovu komandu.

Sudija Mej je prekinuo unakrsno ispitivanje pitanjem: 'Zašto je Srbima bilo stalo da zauzmu zvorničku opštinu?' B-24 je odgovorio: 'To nije bila potrebna akcija. Ja [kao član Kriznog štaba] nisam video nikakav plan da se zauzme Zvornik. Po Planu B, mi smo trebali da se povučemo u teritorije koje su bile naseljene pretežno srpskim stanovništvom, u našem slučaju je to bio Karakaj. U malom Zvorniku [u Srbiji, gde su održavani sastanci sa Muslimanima] tražili smo rešenje za celu Bosnu i Hercegovinu… Kada je Arkan stigao i počeo da maltretira Krizni štab, [to je stalo.] Onda je naredio napad.' Arkan je takođe zabranio Kriznom štabu da održava bilo kakve kontakte sa predstavnicima Muslimana.

Milošević je na to pitao: 'Da li znači da [za rat] krivite paravojne jedinice, a posebno Arkana?' B-24: 'Dok sam ja bio član Kriznog štaba, nikada nije bila spomenuta mogućnost napada na Zvornik. Bilo je 70% Muslimana. Mi smo bili pobeđeni, postrojeni, naređivao nam je. Neki drugi ljudi su preuzeli Krizni štab. Mi smo morali da stojimo mirno kada bi Arkan ili Peja ušli. Zato sam ja otišao.' (Svedok je napustio Krizni štab 20. aprila, manje od dve nedelje nakon što su Srbi zauzeli Zvornik.) Milošević je insistirao: 'Da li kažete da ne bi bilo rata bez njega?' Svedok je na to prosto rekao: 'Da.'

Svakoga ko je pomislio da to znači da Milošević nije bio odgovoran, treba da potsetimo na ranija svedočenja iz kojih smo saznali da je Arkan primao naređenja od Službe bezbednosti Srbije. To potvrđuju i reči B-24. Rade Kostić iz DB-a Srbije je dogovorio dolazak Arkanovih ljudi u Zvornik i organizovao je nabavku i transport barem jednog dela opreme i oružja JNA Srbima u Zvorniku. Iz ovoga se vidi veza između srpske službe državne bezbednosti, JNA i bosanskih Srba.

Iz reči ovog svedoka se nazire i ljudska tragedija. Lokalni Srbi i Muslimani su živeli zajedno u relativnom miru. Ni jedni ni drugi nisu želeli rat. Da nije bilo provokatora iz Srbije (i bosansko-srpskih političara) narod u Zvorniku, Srbi i Muslimani, bi nastavili da žive i dalje u miru. Međutim, rat im je bio nametnut. Stotine muškaraca Muslimana su ubijeni, njihove žene, deca i stari su prisiljeni da beže u muslimanske enklave (Tuzlu, Zenicu, itd.), a tamošnji Srbi su dovedeni u Zvornik. Svedok je to opisao kao potpunu, masovnu, razmenu stanovnika. Između 10 i 15 hijada srpskih izbeglica je stiglo u Zvornik.

Svedok je jedno kratko vreme 1993. godine bio gradonačelnik Zvornika. Milošević ga je pitao kakav je tada bio odnos vlasti prema Muslimanima. 'Njih [više] nije bilo,' odgovorio je.