ANALIZA: Velicanstvena Jurisprudencija
Odlukom da silovanje i porobljavanje predstavljaju zlocine protiv covecnosti, Tribunal je prokrcio put za krivicno gonjenje pocinilaca seksualnih delikata.
ANALIZA: Velicanstvena Jurisprudencija
Odlukom da silovanje i porobljavanje predstavljaju zlocine protiv covecnosti, Tribunal je prokrcio put za krivicno gonjenje pocinilaca seksualnih delikata.
Presuda u slucaju focanskih silovanja, doneta pre cetiri meseca, usla je u istoriju prava. Istorijskom odlukom, Dragoljub Kunarac, Radomir Kovac i Zoran Vukovic osudjeni su za zlocine protiv covecnosti zbog brojnih seksualnih delikata, ukljucujuci dva slucaja porobljavanja.
Osudjeni sada pripremaju zalbe, koje ce izgleda biti razmotrene na jesen. I optuzba ima razloga za razocaranost, s obzirom na to da je presuda, na osnovu iznetih dokaza, mogla biti i teza. Mogla je biti zasnovana na sistematskom silovanju kao delu ratne strategije, a ne na pojedinacnim slucajevima. Neke od zrtava takodje smatraju da su dosudjene robije, u iznosu od 12 do 28 godina, prekratke.
Pa ipak, po prvi put je Tribunal zakljucio da je seksualno nasilje korisceno kao sredstvo terora u bosanskom sukobu, te da seksualni zlocini cine deo siroko rasprostranjenog i sistematskog ugrozavanja civilnog stanovnistva. Po prvi put se jedna presuda izricito zasniva na silovanju kao zlocinu protiv covecnosti.
Ova presuda, zajedno sa odlukama Medjunarodnog krivicnog tribunala za Ruandu, prema recima Patrise Selers, pravnog savetnika Kancelarije tuzioca pri oba tribunala, predstavlja "velicanstvenu jurisprudenciju".
Raniji vojni propisi, ukljucujuci Hasku i Zenevsku konvenciju, zabranjivali su silovanje, ali su tuzioci i vlade bili skloni tome da seksualne zlocine tretiraju kao neizbezan deo rata, kaze Selersova. "Sada kazemo da je silovanje zlocin, zlocin protiv covecnosti, ili ratni zlocin, ili sastavni deo genocida", izjavila je Selersova haskim izvestacima u vreme donosenja presude.
Prvi krivicni postupak zbog silovanja kao ratnog zlocina vodjen je tokom tokijskih procesa posle Drugog svetskog rata. Vise od pedeset godina kasnije, Tribunal za Ruandu doneo je odluku koja nastavlja ono sto su zapoceli tokijski procesi. U slucaju Akajesu, seksualni zlocini pocinjeni nad pripadnicama plemena Tutsi bili su tretirani kao sredstvo genocida i zlocin protiv covecnosti. U slucajevima Celebici i Furundzija koji se vode pred Haskim tribunalom, optuzeni su proglaseni krivim zbog toga sto su posegnuli za silovanjem kao sredstvom za mucenje.
Slucaj Kunarac bio je deo sire optuznice koja je prvobitno podignuta protiv osmorice osumnjicenih za razlicite seksualne zlocine pocinjene u Foci tokom bosanskog sukoba. Samo trojica od osmorice optuzenih bili su uhapseni i zatvroreni pri Tribunalu u vreme kada je sudjenje zapocelo: Kunarac, srpski paravojni staresina, kao i Kovac i Vukovic, zamenici komandanata vojne policije i predvodnici paravojske u Foci.
Sudija Florens Mamba, predsedavajuci sudjenja i potpredsednik Tribunala, pojasnila je da nizak cin optuzene ne oslobadja od krivicne odgovornosti:
"Trojica optuzenih sigurno ne spadaju u kategoriju velikih politickih ili vojnih organizatora sukoba i zlodela. Medjutim, Sudsko vece ... nece prihvatiti nizak cin ili podredjenu funkciju kao argument protiv krivicnog gonjenja", rekla je ona. "Politicke vodje i ratni generali nemocni su ukoliko obicni ljudi odbiju da pocine krivicna dela tokom rata. Bezocni oportunisti ne treba da ocekuju milost, bez obzira na to koliko su nisku poziciju zauzimali u lancu komandovanja."
Prema optuznici, prilikom zauzimanja Foce od strane srpskih snaga sredinom aprila 1992. godine, stanovnistvo je bilo prikupljeno na jedno mesto, pri cemu su muskarci razdvojeni od zena i dece. Bosnjaci (Muslimani) su u Foci tokom nekoliko meseci zadrzani u domovima ili logorskim centrima. Za to vreme, zene i devojke bile su redovno i sistematski silovane u centrima, koji su postali poznati kao "centri za silovanje".
Neke od zrtava bile su odvedene na druge lokacije, gde su bile izlozene razlicitim vidovima seksualnog nasilja pre nego sto su vracene u centar, dok druge nisu ni bile vracene. Zrtve su retko bile silovane na klasican nacin. Vecina je silovana javno i grupno, ili je silovanje ponavljano tokom duzeg vremenskog perioda. Neke su bile porobljene, i primorane na seksualno potcinjavanje od strane svojih porobljivaca. Dvanaestogodisnje devojcice drzane su u seksualnom ropstvu i pozajmljivane, iznajmljivane, razmenjivane ili prodavane u seksualne svrhe.
Neke od zena silovane su dok su gledale svoje majke i cerke kako i one bivaju silovane u njihovoj neposrednoj blizini. Druge su citavih sest meseci drzane odvojeno, za ekskluzivnu seksualnu upotrebu odabranih vojnika. Trece su danju obavljale kucne poslove, da bi nocu bile bacane u seksualno ropstvo. Ponekad bi i devojcice bile prisiljavane na skidanje odece i igranje po stolovima zarad zabave svojih porobljivaca.
Jedan deo njih bio je ponizen grupnim silovanjem, uz upozorenje da, ukoliko usled silovanja ostanu u drugom stanju, nece znati koji je napadac otac. Dok su druge bile mucene na razlicite nacine ili seksualnim sakacenjem kao kaznom za odavanje pocinjenih zlodela. Prakticno svaka medju njima bila je fizicki i verbalno zlostavljana.
Zbog svoje odgovornosti za pocinjene zlocine, koji u nekim slucajevima podrazumevaju neposredno ucesce u seksualnom nasilju, a u drugim odgovornost za seksualne zlocine koje su pocinili drugi, svaki od optuzenih proglasen je krivim za ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti.
Kunarac je proglasen krivim po 11 tacaka optuznice za krsenje zakona i obicaja rata zbog mucenja i silovanja; i za zlocine protiv covecnosti zbog mucenja, silovanja i porobljavanja. Dobio je ukupno 28 godina robije. Kovac je proglasen krivim za zlocine protiv covecnosti zbog cetiri slucaja silovanja i porobljavanja, kao i za krsenje zakona i obicaja rata zbog silovanja i narusavanja licnog dostojanstva. On je osudjen na ukupno 20 godina robije. Vukovic je proglasen krivim za zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona i obicaja rata zbog cetiri slucaja mucenja i silovanja. Osudjen je na kaznu od 12 godina.
Svi optuzeni proglaseni su nevinim po nekim tackama optuznice, a izvesni iskazi nisu mogli biti dokazani izvan svake razumne sumnje. Energican jezik presude ukazuje na to da sudija smatra da zlocini seksualnog nasilja ulaze u red najpodlijih i najkukavickijih.
Pa ipak, presude su po mnogo cemu razocaravajuce. Cini se da njima nije bila uzeta u obzir obnavljajuca i stalna priroda zlocina (u pitanju su bili serijski silovatelji koji su svoje zrtve silovali nebrojeno puta), tezina prekrsaja, kao ni intenzitet patnje koje su pretrpele zrtve seksualnih zlocina (one koje su te zlocine prezivele, i one koje nisu), kao i drustvo u celini. Kazne su uskladjene sa praksom kaznjavanja Tribunala po kojoj se relativno blage kazne izricu za izuzetno teske zlocine.
Drugo razocarenje predstavlja to sto je jezik odluke u odeljku o porobljavanju mogao biti mnogo odresitiji kada je rec o neposrednom vezivanju porobljavanja za seksualne zlocine. Presuda cesto ne uspeva ni da pomene seksualnu prirodu porobljavanja, a kada to ucini, silovanje obicno tretira kao tek jedan od brojnih pokazatelja porobljavanja, umesto da mu pristupi kao nerazdvojnom delu i osnovnoj svrsi samog porobljavanja.
U stvari, zene i devojke nisu bile porobljene kako bi bile razmenjene, prodate ili prisiljene na obavljanje kucnih poslova. Takav tretman, premda jeziv, bio je sporedan u odnosu na seksualno nasilje. Zrtve su bile porobljene kako bi mogle biti silovane. Silovanje i porobljavanje bili su nerazdvojno povezani, a njihovo spajanje rezultiralo je seksualnim ropstvom.
Uprkos tim propustima, presuda je uspostavila kriticki presedan u kaznjavanju seksualnog nasilja, koje su zene i devojke odavno primorane da trpe tokom ratova. I sto je najznacajnije, podvodjenje silovanja i porobljavanja pod zlocine protiv covecnosti stvara prostor za krivicno gonjenje seksualnih zlocina, ukidajuci zasticenost pocinilaca koja obicno prati seksualno nasilje. To, takodje, budi poverenje prema naporima koji se cine kako bi ljaga seksualnih zlocina pala na napadaca, a ne na zrtvu.
Kao sto je sudija Mamba naglasila u presudi i zavrsnom saslusanju, "U vremenu mira, kao i u vreme rata, istinski muskarac ne zlostavlja zene."
Keli Eskin je izvrsni direktor Kancelarije za istrazivanje ratnih zlocina, pri Pravnom fakultetu u Vasingtonu u okviru Americkog univerziteta, i autor knjige "Ratni zlocini protiv zena: Krivicni postupci pred medjunarodnim tribunalima za ratne zlocine".
