Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: TUZITELJSTVO PREDOCILO SVOJU STRATEGIJU

Tuziteljstvo u slucaju Milosevic obelodanilo svoju nameru da se osloni na svedoke koji su poznavali Milosevica, kako bi dokazalo njegovu krivicu za zlocine pocinjene u Bosni i Hrvatskoj.
By IWPR ICTY

Novinari su proslog cetvrtka ponovo ispunili galeriju sudnice br. 1, ali


im je tuzilac Geoffrey Nice vec na poceku uvodne reci nedvosmisleno i


neceremonijalno porucio kako on nije tu zbog njih i da ne ocekuju od


optuzbe da ce im olaksati posao tako sto ce pravni slucaj voditi kao


media show.


"Nasa stvarna publika ste zapravo vi Casne Sudije, a ne sira javnost" -


rekao je Nice. "Ovaj postupak se vodi javno kako bi javnost videla da pravilno radimo svoj posao. Mi nismo ovde da bi smo osigurali dobre tekstove za novine ili nesto slicno."


Na njihovu srecu, novinari i mediji uvek mogu racunati na Milosevica za svoje dobre tekstove i naslove, kao I senzacionalne price. Nije ih, ni ovog puta, razocarao. Mada je, uglavnom, ponavljao poznate teze


o "globalnoj zaveri protiv Srba" i sebi kao "neshvacenom mirotvorcu", koje


je vec bezbroj puta izgovorio tokom proteklih petnaest meseci boravka u


Hagu, Milosevic nije propustio da tome doda i neke nove, pikantne detalje,


koji dobro zvuce u televizijskim izvestajima ili u novinskim naslovima. Kao


sto je, recimo, "originalna" teorija o genocidu u Srebrenici kao zaveri


francuske obavestajne sluzbe, ili opaska kako je on, Milosevic, "kriminalac, dok je Papa Sveti Otac ", mada su u sustini radili "isto": on je naoruzavao Srbe u Hrvatskoj i Bosni, a Vatikan je kupovao


oruzje za Hrvatsku. No, na "bisere" iz Miloseviceve uvodne reci cemo


se vratiti kasnije.


Mada se obracao svojoj "stvarrnoj publici", to jest sudijama, tuzilac


Geoffrey Nice je u kratkoj uvodnoj reci na pocetku hrvatsko-bosanske


faze sudjenja Slobodanu Milosevicu ipak uputio jos nekoliko poruka javnosti


i novinarima koji prate postupak i zakljucuju do koje je mere optuzba


(ne)uspesna u dokazivanju svog slucaja. A ti su zakljucci, tokom prve -


kosovske - faze sudjenja, bili uglavnom nepovoljni i zasnivali su se na


tvrdnji da tuzilastvo nije uspelo proizvesti takozavani "smoking gun", odnosno neosporivi dokaz, ili dovesti kljucne insajdere da svedoce.


Zbog toga su ne samo Milosevic i njegove pristalice iz ICDSM, vec i mnogi


komentatori koji su pozurili da proglase "propast tuziocevog slucaja",


bili iznenadjeni ocenama koje su neoprezno izletele jednom od nesumljivih


"insidera" u ovom procesu, "prijatelju suda" Michail Wladimiroffu. Njemu su,


naime, pripisane izjave - za jedne holandske novine i bugarski casopis -


prema kojima je optuzba, i bez "smoking gun" ili "kljucnih insajdera" - uspela da


dokaze Milosevicevu odgovornost za vecinu zlocina iz kosovske optuznice.


Te izjave ce holandskog advokata najverovatnije kostati pozicije amicus


curiae (odluka o tome mogla bi da bude doneta vec u ponedeljak 30. septembra), ali su promenile percepciju mnogih koji su se smelo upustali u procene (ne)uspesnosti tuzilastva. Ne, naravno, i percepciju samog


optuzenog i njegovih pristalica u ICDSM, cijih je sest predstavnika na


proslonedeljnoj konferenciji za stampu u Hagu proglasilo "fijasko",


"kolaps" i "debakl" optuzbe i trazilo da se "garant mira na Balkanu odmah


vrati na Balkan, dok ne bude kasno." Sacici prisutnih novinara je ostalo


nejasno za koga bi moglo da bude kasno: da li za "garanta" ili za sam mir?


U delu uvodne reci posvecenom dokazima, Geoffrey Nice je, prakticno,


dao neku vrstu uputstva za pracenje dokaznog postupka i zakljucivanje o


njegovoj (ne)uspesnosti. Ne, naravno, sudskom vecu, posto je to


njemu jasno, vec onima koji ne mogu da odole iskusenju da se tokom sudjenja


stavljaju u polozaj sudija i "presudjuju" o prezentiranim cinjenicama i


dokazima.


Ukazujuci da "dokazi u vezi optuzenog poticu iz raznih izvora ", Geoffrey Nice je upozorio da se mora imati na umu da kriminalci ili politicari koji se ponasaju kao kriminalci "ne ostavljaju tragove za sobom. Ne ostavljaju pisane tragove. To objasnjava zasto je, naravno, optuzeni rukovodio iz te neobicno prazne kancelarije, komunicirao s ostalima nasamo, tako da te osobe nisu mogle znaati sta je receno drugima..."


Da bi pronikao do toga sta se dogadjalo u toj "neobicno praznoj kancelariji" Nice


namerava da pred sud izvede svedoke iz nekoliko koncentricnih krugova


politicara, policajaca i vojnih komandanata koji su okruzivali optuzenog.


Iz najuzeg, "uskog kruga ", koji je u odredjenim fazama bio najblize


optuzenom, Nice je naveo dva imena: bivseg predsednika SRJ Zorana Lilica i


sadasnjeg predsednika Hrvatske Stipu Mesica, koji istina nije nikada bio


"ideoloski blizak" Milosevicu, ali je u kljucnom periodu 1990-1991 kada su


se donosile odluke o ratu ili miru bio u samom vrhu vlasti i time dovoljno


"fizicki" blizak tadasnjem predsedniku Srbije da bi mogao da iz prve ruke


svedoci o njegovim stavovima i potezima.


U sledeci, siri krug, ulaze drugi Milosevicevi saradnici - politicari,


policajci ili vojnici - koji iz razlicitih razloga, upozorio je Nice, "mozda nece biti skloni da kazu kompletnu istinu." Uprkos tome, optuzba namerava da


ih pozove da svedoce, pouzdavajuci se da ce - kao u slucaju Radomira


Markovica, bivseg sefa Miloseviceve tajne policije - umeti da dokaze


neistine koje su izrekli pod zakletvom.


Treci krug cine saradnici na srednjim ili nizim nivoima, "cija vizija optuzenog" - priznaje Nice - "ce nuzno biti ogranicena ", ali koji ce


ipak "moci baciti neko svetlo na optuzenog... I na zlocine koji su pocinjeni."


Konacno, cetvrti "spoljni krug" ce sacinjavati takozvani svedoci sa mesta zlocina koji ce govoriti o konkretnim zlocinima iz optuznica i koji ce


moci da kazu malo ili ni malo o optuzenom, ali ce svedociti o snagama i


jedinicama koje su pocinile te zlocine, a koje "se mogu povezati na neki nacin sa optuzenim ".


Sta god drugacija publika prizeljkivala, zakljucio je Nice svoje


"uputstvo" za pracenje dokaznog postupka, "nije izgledno da ce biti neki svedok koji ce moci reci celu istinu o ovom coveku." Zbog toga je, po njemu, vazno da oni koji prate sudjenje "prepoznaju tezak i detaljan rad...povezivanja dokaza koji poticu iz raznih izvora... svaki od kojih moze pruziti tek mali dio slike o optuzenom. Ali upravo ce sastav tih dokaza, na kraju, potvrditi krivicu ovog coveka."


U svojoj uvodnoj reci, Milosevic je ostao dosledan liniji koju zastupa


od trenutka dolaska u Hag. Da to, naime, nije samo sudjenje njemu, vec i


"Srbiji i srpskom narodu"; da su Srbi najvece zrtve "globalne zavere da se


razbije Jugoslavija"; da su za ratove krivi "povampireni fasizam" u


Hrvatskoj i "islamski fundamentalizam" u Bosni i Hercegovini, dok su se


Srbi u tim ratovima "samo branili"; da Srbija i SR Jugoslavija nisu


ucestvovale u tim "gradjanskim ratovima" vec su se, sve vreme, "dosledno


borili za mir", za cije postizanje njemu licno pripadaju "najvece zasluge."


Tim svojim dobro poznatim tezama Milosevic je protekle sedmice dodao


nekoliko novih detalja.


Prvo, prosirio je spisak ucesnika koji su, po njemu, bili ukljuceni u


"zajednicki zlocinacki poduhvat " protiv Srbije, SR Jugoslavije i njega licno.


Pored vec poznatih zapadnih sila i medjunarodnih organizacija (SAD, Njemacke, Velike Britanije, Frrancuske, Austrije, NATO, UN I tako dalje), Milosevic je


tom krugu dodao i Vatikan (zbog navodne uloge u naoruzavanju Hrvatske);


zatim "jevrejski lobi" (koji je "satanizacijom Srbije" pokusao da "odvrati


gnev islamskih zemalja protiv Izraela"), kao i neke nevladine organizacije - Ljekare bez granica, Human Rights Watch I Zene u crnom, udruzenje majki poginulih


vojnika iz Srbije - ocito zato sto su saradjivale sa istraziteljima


tribunala.


Drugo, Milosevic je prigrlio neke revizionisticke teze o dogadjajima u


Bosni koje nisu nepoznate tribunalu buduci da su ih, bezuspesno, zastupali


branioci nekih drugih optuzenih. Jedna od njih je teza nemackog novinara


Thomas Deihman i britanskog casopisa Living Marxism, kojom se tvrdi da


zatocenici koje je TV ekipa ITN snimila avgusta 1992 u logoru Trnopolje


nisu bili ogradjeni bodljikavom zicom, vec su kamermani stajali u prostoru


ogradjenom zicom, dok su zatocenici bili u slobodnom prostoru. U isto su


sudije, bez uspeha, pokusavale da uvere branioci gotovo svih optuzenih za


zlocine u prijedorskim logorima kojima se do sada sudilo pred tribunalom, a


sam eihman je bio svedok na sudjenju Dusku Tadicu.


Milosevic je, dalje, prigrlio sve poznate teorije po kojima su Muslimani u


Sarajevu "sami sebe bombardovali", u redu za hleb ili na pijacama, kako bi


se predstavili za zrtve i iznudili intervenciju medjunarodne zajednice. Te


teorije ce se uskoro naci na probi pred tribunalom, posto ih zastupa i


odbrana generala Stanislava Galica, optuzenog za granatiranje Sarajeva,


ciji dokazni postupak pocinje u oktobru.


Najveca senzacija koju je u svom opening statement lansirao Milosevic


odnosila se na masakr vise od 7000 muslimanskih muskaraca jula 1995. u


Srebrenici. Po Milosevicu, iza tog masakra stoji francuska obavestajna


sluzba u sporazumu sa muslimanskim vlastima u Sarajevu, sa ciljem da


"Srbima prisije genocid" i tako "opravda vojnu intervenciju NATO." Zadatak


je poveren "placenicima" koji su bili u sastavu Vojske Republike Srpske ali


ne i pod njenom komandom, tako da general Ratko Mladic i predsednik Radovan


Karadzic, "nisu nista znali o planovima za masakr, pa nisu mogli ni da ga


sprece."


Miloseviceva verzija Srebrenice je dobila veliki publicitet u zapadnim


medijima, ali ona niposto nije nova. Decembra 2000 nju je, na sudjenju


generalu Radislavu Krsticu, bivsem komandantu Drinskog korpusa VRS, pokusao


da "proturi" vojni ekspert odbrane, jugoslovenski general Radovan


Radinovic. Prosao je, medjutim, lose: tuzilac ga je ismejao na otvorenoj


sceni, a sudije su u celosti ignorisale taj deo njegove "ekspertize."


General Krstic je avgusta prosle godine prvostepenom presudom proglasen


krivim za genocid u Srebrenici i osudjen na 46 godina zatvora.


Ostaje da se vidi da li ce Milosevic u dokazivanju srebrenicke "francuske veze " biti uspesniji od generala Radinovica, inace bivseg vojnog savetnika predsednika SRJ.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.