ANALIZA: TUZILASTVO IZMEDJU CEKICA I NAKOVNJA
Tuzilastvo ce uloziti zalbu na odluku Sudskog veca kojom joj je za
ANALIZA: TUZILASTVO IZMEDJU CEKICA I NAKOVNJA
Tuzilastvo ce uloziti zalbu na odluku Sudskog veca kojom joj je za
Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 262, 15-20. april 2002)
Da li ce, u procesu protiv Slobodana Milosevica, tuzilastvo imati
posteno sudjenje?
To pitanje je, na pocetku sudjenja, postavljeno vise u sali, s jedne strane zbog
tolerantnosti koju su sudije ispoljavale prema ekstenzivnosti i agresivnosti
Milosevicevog stila odbrane, a s druge zbog strogosti s kojom su od starta
nametali restrikcije u prezentaciji slucaja, odnosno dokaza, tuzilastva.
(vidi Dnevnik tribunala br. 255).
Samo dva meseca kasnije, kako bi se to reklo na Balkanu, «djavo je odneo
salu». Sudsko vece, koje vodi postupak protiv Slobodana Milosevica, javno je
i zvanicno optuzeno da, pored ostalog, «neopravdano uskracuje
tuzilastvu pravo na posteno sudjenje». I ne samo za to.
Povod za tako ostru ocenu bila je obavezujuca odluka Sudskog veca kojom je,
10. aprila 2002, tuzilastvu za okoncanje dokaznog postupka odredjen rok od
godinu dana (vidi Dnevnik tribunala br. 261).
Ocenjujuci da su sudije time izvrsile «kastraciju» njenog slucaja, optuzba
je prosle nedelje podnela zahtev da joj se dozvoli formalno ulaganje zalbe. U tom su
zahtevu iznete neuobicajeno ostre ocene pomenute odluke Sudskog veca.
Od pocetka sudjenja Slobodanu Milosevicu tuzilastvo se, zapravo, nalazi izmedju
cekica i nakovnja, i primorano je da vodi bitku na dva fronta.
S jedne strane, tuzilastvo se suocava sa agresivnim i opsirnim optuzenikom
koji u potpunosti odbacuje sve navode optuznice i sva svedocenja zrtava,
ocevidaca ili vestaka. Da bi parirala takvoj odbrani, optuzba bi morala da izvede
vise - a ne manje - dokaza nego sto je to bilo planirano u vreme kada se nije
znalo kako ce se optuzeni ponasati pred sudom.
S druge strane, tuzilastvo pred sobom ima nestrpljive i zabrinute sudije,
koje strahuju da bi se sudjenje moglo otegnuti unedogled i postati
«nesvarljivo» (kako za optuzenog, tako i za njih), te otuda insistiraju
na «pojednostavljivanju» tuziocevog slucaja, smanjivanju obima dokaznog
materijala i skracenju vremena potrebnog za dokazni postupak.
Dva su osnovna argumenta kojima tuzilastvo obrazlaze zahtev da mu se dozvoli
formalno ulaganje zalbe. Prvi je da se odredjivanjem striktnog i veoma
tesnog vremenskog okvira za iznosenje dokaza u tako komplikovanom slucaju
kao sto je Milosevicev - koji je izlozen u tri optuznice i ukupno 66 tacaka
- samom tuzilastvu nanosi «nepopravljiva steta».
Rok od 12 meseci, izracunalo je tuzilastvo, obuhvata priblizno 193 radna
dana. Najmanje polovinu tog vremena, sudeci po dosadasnjem iskustvu,
«potrosice» optuzeni svojim iscrpnim unakrsnim ispitivanjima, dok ce jos oko
5% otici na ispitivanja koja ce obaviti trojica «prijatelja suda» (amici
curiae) - sto znaci da ce tuzilastvu na raspolaganju ostati «manje od 100
´ekskluzivnih´ radnih dana za efikasno i temeljno izlaganje slucaja».
U podnesku se upozorava da ce se, ukoliko tuzilastvo bude «prisiljeno da
izlozi svoj slucaj u nerazumno kratkom vremenskom periodu», kao «jedina
moguca posledica» pojaviti to da ce «kvalitet slucaja tuzilastva biti
ugrozen», sto ce se, neizbezno, nepovoljno «odraziti i na kvalitet konacne
presude koju ce doneti Vece».
Osnovni razlog zbog kojeg se tuzilastvo protivi tome da se u ovoj fazi
postavljaju striktni rokovi za okoncanje dokaznog postupka je taj
sto - kako se navodi - sporna pitanja u ovom slucaju jos nisu sasvim identifikovana
i sto tek treba videti kakva ce biti reakcija optuzenog na dokaze
koji se odnose na bosanski i hrvatski deo slucaja. U takvoj situaciji,
Sudsko vece je nametanjem strogog rasporeda, po misljenju tuzilastva,
«stupilo na teren gde su rizici od spekulacija i proizvoljnosti prisutni i
jasno vidljivi».
Na strani tuzilastva je jedna prethodna odluka Zalbenog veca, koje je
razmatrajuci slican problem u postupku koji se vodi protiv Stanislava
Galica, pozvalo Sudsko vece «da pazljivo razmotri da li su sva sporna
pitanja zaista tacno utvrdjena, kako bi mogla biti nacinjena i odgovarajuca
procena o tome koliko vremena iziskuje slucaj optuzbe».
Drugi argument za zalbu je ono sto se u podnesku definise kao «krsenje
statutoarnih prava tuzilastva» i "zadiranje u sferu nezavisnosti
tuzilastva . . . kao i njegovog prava na posteno sudjenje», koji su
zagarantovani Statutom Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu
Jugoslaviju (ICTY).
Tuzilastvo smatra da je u pitanju elementarna stvar: «odgovarajuci balans
izmedju funkcija i obaveza odvojenih organa ICTY (tuzioca i veca), tj. obim
i ogranicenja njihovih zona odgovornosti».
Pravilnik o postupku pred tribunalom, po oceni tuzilastva, sudskim
vecima ne pruza ovlascenje da «tuzilastvu poreknu pravo da svoj slucaj
iznese na nacin na koji ono samo misli da je to najprikladnije (izuzev
ukoliko se radi o zloupotrebi), jer je ta stvar u iskljucivoj nadleznosti
samog tuzilastva kao nezavisnog i samostalnog organa Medjunarodnog
tribunala». Nametanjem «proizvoljnih ogranicenja koja se ticu iznosenja
slucaja» - navodi se u podnesku - Vece je «prekoracilo granice svoje statutom
propisane nadleznosti i upalo je u domen tuzilastva».
O prihvatljivosti podneska tuzilastva treba da se izjasni troclano Zalbeno
vece. Prema proslonedeljnoj odluci predsednika tribunala, ono ce zasedati u
istom sastavu (sudije Klod Zorda, Dejvid Hant i Fausto Pocar) koji je u
januaru ove godine vec odobrio tuzilastvu da se zali na odluku Sudskog veca
da se Milosevicu sudi dva puta: prvo odvojeno za Kosovo, a zatim zajedno za
Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu (vidi Dnevnik tribunala br. 249). Ta zalba
je, podsetimo, prihvacena, pa je tako Zalbeno vece nalozilo jedinstveno
sudjenje Milosevicu po sve tri optuznice.
Ostaje da se vidi da li ce tuzilastvo i ovog puta postici uspeh na svom
drugom frontu, odnosno da li ce se - u bici koju vodi sa sudijama - izboriti
za posteno sudjenje.
Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i
glavni urednik novinske agencije SENSE.
