Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: TUZILASTVO IZMEDJU CEKICA I NAKOVNJA

Tuzilastvo ce uloziti zalbu na odluku Sudskog veca kojom joj je za
By IWPR ICTY

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 262, 15-20. april 2002)


Da li ce, u procesu protiv Slobodana Milosevica, tuzilastvo imati


posteno sudjenje?


To pitanje je, na pocetku sudjenja, postavljeno vise u sali, s jedne strane zbog


tolerantnosti koju su sudije ispoljavale prema ekstenzivnosti i agresivnosti


Milosevicevog stila odbrane, a s druge zbog strogosti s kojom su od starta


nametali restrikcije u prezentaciji slucaja, odnosno dokaza, tuzilastva.


(vidi Dnevnik tribunala br. 255).


Samo dva meseca kasnije, kako bi se to reklo na Balkanu, «djavo je odneo


salu». Sudsko vece, koje vodi postupak protiv Slobodana Milosevica, javno je


i zvanicno optuzeno da, pored ostalog, «neopravdano uskracuje


tuzilastvu pravo na posteno sudjenje». I ne samo za to.


Povod za tako ostru ocenu bila je obavezujuca odluka Sudskog veca kojom je,


10. aprila 2002, tuzilastvu za okoncanje dokaznog postupka odredjen rok od


godinu dana (vidi Dnevnik tribunala br. 261).


Ocenjujuci da su sudije time izvrsile «kastraciju» njenog slucaja, optuzba


je prosle nedelje podnela zahtev da joj se dozvoli formalno ulaganje zalbe. U tom su


zahtevu iznete neuobicajeno ostre ocene pomenute odluke Sudskog veca.


Od pocetka sudjenja Slobodanu Milosevicu tuzilastvo se, zapravo, nalazi izmedju


cekica i nakovnja, i primorano je da vodi bitku na dva fronta.


S jedne strane, tuzilastvo se suocava sa agresivnim i opsirnim optuzenikom


koji u potpunosti odbacuje sve navode optuznice i sva svedocenja zrtava,


ocevidaca ili vestaka. Da bi parirala takvoj odbrani, optuzba bi morala da izvede


vise - a ne manje - dokaza nego sto je to bilo planirano u vreme kada se nije


znalo kako ce se optuzeni ponasati pred sudom.


S druge strane, tuzilastvo pred sobom ima nestrpljive i zabrinute sudije,


koje strahuju da bi se sudjenje moglo otegnuti unedogled i postati


«nesvarljivo» (kako za optuzenog, tako i za njih), te otuda insistiraju


na «pojednostavljivanju» tuziocevog slucaja, smanjivanju obima dokaznog


materijala i skracenju vremena potrebnog za dokazni postupak.


Dva su osnovna argumenta kojima tuzilastvo obrazlaze zahtev da mu se dozvoli


formalno ulaganje zalbe. Prvi je da se odredjivanjem striktnog i veoma


tesnog vremenskog okvira za iznosenje dokaza u tako komplikovanom slucaju


kao sto je Milosevicev - koji je izlozen u tri optuznice i ukupno 66 tacaka


- samom tuzilastvu nanosi «nepopravljiva steta».


Rok od 12 meseci, izracunalo je tuzilastvo, obuhvata priblizno 193 radna


dana. Najmanje polovinu tog vremena, sudeci po dosadasnjem iskustvu,


«potrosice» optuzeni svojim iscrpnim unakrsnim ispitivanjima, dok ce jos oko


5% otici na ispitivanja koja ce obaviti trojica «prijatelja suda» (amici


curiae) - sto znaci da ce tuzilastvu na raspolaganju ostati «manje od 100


´ekskluzivnih´ radnih dana za efikasno i temeljno izlaganje slucaja».


U podnesku se upozorava da ce se, ukoliko tuzilastvo bude «prisiljeno da


izlozi svoj slucaj u nerazumno kratkom vremenskom periodu», kao «jedina


moguca posledica» pojaviti to da ce «kvalitet slucaja tuzilastva biti


ugrozen», sto ce se, neizbezno, nepovoljno «odraziti i na kvalitet konacne


presude koju ce doneti Vece».


Osnovni razlog zbog kojeg se tuzilastvo protivi tome da se u ovoj fazi


postavljaju striktni rokovi za okoncanje dokaznog postupka je taj


sto - kako se navodi - sporna pitanja u ovom slucaju jos nisu sasvim identifikovana


i sto tek treba videti kakva ce biti reakcija optuzenog na dokaze


koji se odnose na bosanski i hrvatski deo slucaja. U takvoj situaciji,


Sudsko vece je nametanjem strogog rasporeda, po misljenju tuzilastva,


«stupilo na teren gde su rizici od spekulacija i proizvoljnosti prisutni i


jasno vidljivi».


Na strani tuzilastva je jedna prethodna odluka Zalbenog veca, koje je


razmatrajuci slican problem u postupku koji se vodi protiv Stanislava


Galica, pozvalo Sudsko vece «da pazljivo razmotri da li su sva sporna


pitanja zaista tacno utvrdjena, kako bi mogla biti nacinjena i odgovarajuca


procena o tome koliko vremena iziskuje slucaj optuzbe».


Drugi argument za zalbu je ono sto se u podnesku definise kao «krsenje


statutoarnih prava tuzilastva» i "zadiranje u sferu nezavisnosti


tuzilastva . . . kao i njegovog prava na posteno sudjenje», koji su


zagarantovani Statutom Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu


Jugoslaviju (ICTY).


Tuzilastvo smatra da je u pitanju elementarna stvar: «odgovarajuci balans


izmedju funkcija i obaveza odvojenih organa ICTY (tuzioca i veca), tj. obim


i ogranicenja njihovih zona odgovornosti».


Pravilnik o postupku pred tribunalom, po oceni tuzilastva, sudskim


vecima ne pruza ovlascenje da «tuzilastvu poreknu pravo da svoj slucaj


iznese na nacin na koji ono samo misli da je to najprikladnije (izuzev


ukoliko se radi o zloupotrebi), jer je ta stvar u iskljucivoj nadleznosti


samog tuzilastva kao nezavisnog i samostalnog organa Medjunarodnog


tribunala». Nametanjem «proizvoljnih ogranicenja koja se ticu iznosenja


slucaja» - navodi se u podnesku - Vece je «prekoracilo granice svoje statutom


propisane nadleznosti i upalo je u domen tuzilastva».


O prihvatljivosti podneska tuzilastva treba da se izjasni troclano Zalbeno


vece. Prema proslonedeljnoj odluci predsednika tribunala, ono ce zasedati u


istom sastavu (sudije Klod Zorda, Dejvid Hant i Fausto Pocar) koji je u


januaru ove godine vec odobrio tuzilastvu da se zali na odluku Sudskog veca


da se Milosevicu sudi dva puta: prvo odvojeno za Kosovo, a zatim zajedno za


Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu (vidi Dnevnik tribunala br. 249). Ta zalba


je, podsetimo, prihvacena, pa je tako Zalbeno vece nalozilo jedinstveno


sudjenje Milosevicu po sve tri optuznice.


Ostaje da se vidi da li ce tuzilastvo i ovog puta postici uspeh na svom


drugom frontu, odnosno da li ce se - u bici koju vodi sa sudijama - izboriti


za posteno sudjenje.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.